Pozni jadi i Pampers poetika
Roman Simić Bodrožić: Nahrani me (Profil, 2012)
Najbolje priče, od deset prisutnih, u knjizi “Nahrani me” Romana Simića Bodrožića (Zadar, 1972) pripadaju pripovedno jednostavnijim pričama, sastavljenim od jedne blago razvijene i porodično “udomljene” situacije. Takva je benigno satirična očinska priča o hororu podizanja “Dvoje djece” u blizini žene kojoj se, kako sama kaže, nakon porođaja smanjio mozak, i u susedstvu Kineza koji tečno kajka. Takva je i naglašeno fikcionalna “proruska” priča “Tako je govorio Majakovski”, ispisana u spoju blagobizarnog menage à trois i satiričkog preseka epohe koju na svojim plećima nosi umobolni pesnik glasovitog nadimka, koji će doba tranzicije dočekati u iskrzanom sombreru za uličnim štandom. Ipak, možda i ponajbolja priča, “Predmeti koji tonu”, spaja oca koji boluje od padavice i kćerku sa masnicom na oku, žrtvom nasilja u vezi, ispričana iz ciničke perspektive nemoćnog i suvišnog oca.
Zanimljive su i dve složeno komponovane priče: “Diomedove ptice”, koja funkcionalno referiše na antičke mitske motive i “Nahrani me”, smeštena u nemački egzilantski krajolik – zanimljive jer regrutuju više likova uz širi vremenski zahvat. Prva je priča o klasićima iz JNA, neonaturalistička slika preobražaja probitačnog vojnika u zadriglu ljubomornu ruinu; druga se tematski fokusira na zagrebačku trudnicu u Berlinu koja svojim roditeljima pokazuje prestoničke znamenitosti.
Ostaje upitno da li je trebalo u knjigu uvrstiti priču “Lisice”, to supružničko puzzle naličje romana “Hotel Zagorje”, spisateljice čije je prezime autor upario sa svojim, ta intimna dopuna njenom tinejdžerskom kumrovečkom bildungsu i omaž tastu, vukovarskoj žrtvi.
Motivacija paralelnog ispisivanja vlastite životne krivulje nesumnjivo pripada meličkoj energiji pripovedanja, koja dominira u porodičnom dualu i onda kada je nedosežna harmonija ispunjena teskobom sumnje, posustalim erosom i “pošašću” dečjeg odgoja koje život ispunjava smislom, lišavajući ga slobode. Ipak, i ova, duboko lična, samim tim i tugaljivo sentimentalna priča, detektuje autorov odnos prema tragičkoj stihiji rata. Rat nije fenomen koji se uzima per se, njegovi uzroci i bestijalni apsurdi daleki su fon ličnih drama i individualnih gubitaka, nejednako distribuiranih. Rat je fenomen nalik proverbijalnom vihoru koji neselektivno čisti sve pred sobom, a kome je suprotstavljena tek krhka skrovitost intime kao jedina raspoloživa protivteža. Slična, mada slabija, recepcijska dilema važi i za priču posvećenu “bogobojaznom” autoru manjinskog romana, koja nepotrebno nagoni čitaoca na njuškanje biografskih tragova.
Roman Simić Bodrožić je prozaist blage naravi i supstancijalnog humora, autor koji umešno ukršta motive i pažljivo gradi priču, ne beži od sentimentalnosti i usuđuje se da oblikuje priču kako iz ženske, tako i iz perspektive starijih likova. Njegove priče nude sasvim osoben kraj, bez poente i bez poente odsutne poente, te priče nalikuju nekakvom “isečku iz života” koji i posle priče nastavlja svoj život, priče koje ne žude višak smisla, ali love čitaočevu simpatiju. U fakovskim trapericama, ova proza je na novom (generacijskom) zadatku: treba izbliza onjušiti roditeljstvo, uz pelene, stražarsko bdenje i teret medijacije sa vlastitim roditeljima. Proza između melodramatičnog i tragičkog, u parnasovskom zagrljaju svakodnevice kojoj je humor začin, ne i lek, zajedništvo imperativ, ne i utočište, gde ništa nije bezizlazno niti postoji bez svog setnog, melanholičnog naličja.