(Ć)ossi(ć)njak

Kada sam pročitao vest o najnovijem obraćanju Dobrice Ćosića nekim srpskim studentima iz inostranstva, najpre sam pomislio da se radi o zgodnoj dosetki kojom su najbliži saborci iz SANU-a svom starom ratnom drugu čestitali 91. rođendan. Ima li išta lepše od činjenice kada vas se bližnji sete? Kada se tome pridruže i mladi, zadovoljstvo postaje još veće. Međutim, moja baka, koja zaista ima 91 godinu, uči me da nije sve tako kako mediji prenose. Zahvaljujući njenoj urođenoj skepsi prema ćosićevštinama svake vrste, shvatio sam da se radilo o prevari.

Baka je rođena 17. februara 1921. Voli da prati politiku i kad god je posetim, tera me da joj čitam novine. Tako smo prošlog vikenda, čitajući “Večernje novosti”, stigli do najnovije vesti o Ćosiću. Ona je odmah živnula. S Ćosićem ima neke neraščišćene račune. Vršnjaci su, iz istog kraja, ali dok ona odavno živi povučeno od sveta, brojeći dane u svojoj staračkoj sobi, dotle se on svako malo pojavljuje na televiziji ili u novinama. To ume da je izbaci iz takta. Slično se dogodilo i ovog puta.

– Opet taj lažljivi Pašić! – brecnula se baka.

Ja sam spustio novine: – Ma nije Pašić, nego Ćosić.

– Ma znam, znam. Ajd’ nastavi – prekorila me je.

Kada sam završio tekst, ona je vrhom štapa uzela raskriljeni “Večernjak” iz mojih ruku kao da je kužan i bacila ga u ćošak.

– Ne zna se ko više laže – rekla je – te novine ili Ćosić!

– Zašto tako misliš? – pitao sam je, praveći se naivan.

– Pa taj ume samo masno da laže. Od datuma svog rođenja do ove gluposti, sve je slagao – zaključila je nameštajući vilicu.

Znao sam da je bila u pravu. Ćosić zapravo nije ni rođen 29. decembra 1921, nego 4. januara 1922. Njegov deda je želeo da mu unuk sve stvari, vojsku i ženidbu, obavi pre roka, pa ga je prijavio pod tim lažnim datumom. Baku je već ta činjenica strašno nervirala. Ali ovoga puta je zaboravila na lažne datume, već se okomila na studente.

– Pa ko normalan još može da traži savet od tog lažljivog pašićevca?

– Studenti, kažem joj ja.

– Ma kakvi crni studenti, vidi ti to malo bolje.

– Kažu da su iz inostranstva.

– Nije nego – kaže moja baka. – Da sam ja na tvom mestu, malo bih se raspitala. Niko pri čistoj pameti to ne bi radio.

Bila je u pravu. Organizacija srpskih studenata iz inostranstva (OSSI), čiju su Zimsku skupštinu mediji predstavili tako bezazleno, po svojoj viziji, ciljevima i statutu, koji se mogu pronaći na web stranici www.ossi.rs, neodoljivo je podsećala na Dveri srpske. Tip organizacije je sličan Srpskoj mreži koju su dverjani izgradili poslednjih godina u nastojanjima da promovišu tradicionalne porodične i patriotske vrednosti, boreći se protiv Prajda i rodne ravnopravnosti. Ambicioznost statuta OSSI-ja ostavlja bez daha. Struktura organizacije je prilično razrađena, a sva pažnja je usmerena ka srpskim studentima koji žele da upišu neki fakultet u inostranstvu, ili pak prema onima koji nameravaju da se nakon studiranja u inostranstvu vrate u zemlju. Za njih, OSSI predviđa poseban tretman. Predlaže im praksu u nekim institucijama Vlade Republike Srbije ili Republike Srpske. Naime, sedište OSSI-ja nije u inostranstvu već u Beogradu. Godišnje skupštine organizuje u Rektoratu Beogradskog univerziteta, a ogranke ima na Harvardu, Oksfordu, u Beču, Solunu, Hajdelbergu.

OSSI ostavlja utisak duboke integrisanosti sa Vladom Republike Srbiji, a naročito s jednim njenim resorom: Ministarstvom spoljnih poslova! OSSI na svojoj web-stranici predstavlja i svoje velike projekte: prvi je “pOSSIbility” koji se brine da studentima, Ćosićevim borcima-povratnicima, omogući što bolju startnu poziciju u domaćim preduzećima, dok drugi, mnogo zanimljiviji projekat pod nazivom “praksa DKP”, podrazumeva organizovanje ferijalne “prakse u diplomatsko-konzularnim predstavništvima (DKP-ima)”. Naime, OSSI je napravio partnerski projekat sa Ministarstvom spoljnih poslova u jesen 2010, predvidevši da će se navedena praksa obaviti u Generalnom konzulatu u Frankfurtu. Sada već postaje jasno da OSSI nije “tikva bez korena”, već čedo najviših organa vlasti Republike Srbije. Ako se još malo zagrebe, mada je pronicljivom čoveku poput moje bake sve već jasno, može se doći i do istorijata ove misteriozno-patriotske organizacije.

OSSI je “formirala grupa srpskih studenata iz SAD-a, Velike Britanije, Francuske i Nemačke u julu 1997. u interesu uspešnije borbe za zajedničke interese”. (Vidi se da se radi o srpskim studentima iz inostranstva – maternji jezik im nije jača strana.) Međutim, stvar se nije razvijala tako lako. OSSI je bio pasivan sve do 2007, kada počinje da funkcioniše kao projekat srpskog MIP-a. Među osnivačima OSSI-ja stoje i dva imena koja nam mogu dosta reći o celoj ovoj stvari, jedno je ime Vuka Jeremića (na postdiplomskim studijama u Londonu tokom 1997), a drugo Andreja Fajgelja (postdiplomac u Francuskoj u istom periodu, a danas dverjanski direktor Kulturnog centra Novog Sada).

OSSI je u početku bio samo somnabulna nacionalistička ideja nekolicine ostrašćenih postdiplomaca u belom svetu, koja će eskalirati u vreme političkog uspona Vuka Jeremića pod Tadićevim kišobranom. Istorija OSSI-ja tesno je povezana s njegovom karijerom. Od 15. maja 2007, kada Jeremić postaje ministar spoljnih poslova Srbije, OSSI prerasta u patriotski projekat sa nesebičnom podrškom države. Lepa je ideja o povratku mladih i obrazovanih ljudi u zemlju, naročito ako misle isto kao Vuk Jeremić ili vole da čuju šta savetuje čika Dobrica, kao što je to oduvek voleo Tadić. Činjenica da su za njih bila otvorena vrata i u Vladi Republike Srpske, govori o tome da je i Milorad Dodik bio dobro upoznat sa idejom OSSI-ja.

Trebalo bi se ozbiljnije pozabaviti finansiranjem ove organizacije i njenom delatnošću, koja nije u potpunosti predstavljena na sajtu. Ne bi me čudilo i da je pajdaš Vuka Jeremića, batinaš Miladin Kovačević, za koga je Srbija platila milion dolara na ime odštete zauvek unesrećenog Brajana Štajnhauera, evakuisan preko OSSI-ja. Sportisti, ragbisti i razbijači i danas stoje na čelu ove organizacije (videti biografiju aktuelnog predsednika OSSI-ja.)

Bila je u pravu moja baka. Ćosić svoj lament nije uputio nekim nepoznatim studentima, koji su i pored svetskog obrazovanja potražili istinu u njegovim rečima, već svojim starim pitomcima: Tadiću, Jeremiću, Kovačeviću, Fajgelju i mnogim drugim, prekaljenim borcima rasutim po Dverima, P70, KOS-u, BIA-i i ostalim ograncima starčeve piramide zla.