Hladni terorizam na železnici

Neverovatno je s kakvom su apatijom građani Srbije prihvatili novembarsku odluku premijera Ivice Dačića kojom je izvršen još jedan teroristički udar na preduzeće Železnice Srbije. Naime, nakon oslobađajuće presude za hrvatske generale Gotovinu i Markača, srpski premijer je objavio fazu “hladnog mira” sa Hrvatskom, što je rezultiralo vrlo konkretnom odlukom da se obustavi železnički saobraćaj na liniji Beograd – Zagreb. Pod izgovorom da “Srbija ne može plaćati godišnju nadoknadu od 677 hiljada eura za korišćenje 87 kilometara hrvatskih pruga”, vozovi na ovoj relaciji su sa pet smanjeni na jedan dnevno, dok su ukinuti i direktni vozovi sa Beč, Budimpeštu, Bukurešt, Sofiju, Istanbul i Sarajevo.

Srbija je ovom odlukom ostala bez međunarodnih železničkih komunikacija. Vozovi prema Prištini zaustavljeni su davne 1999. godine i od tada niko nije došao na pomisao da bi obnavljanje te železničke rute možda pokrenulo zaleđenu komunikaciju između suseda. Kako koncept “hladnog mira” nije nov, tako ni problemi “hladne komunikacije” nisu nepoznati.

Građani Srbije i regiona zbog ovakve katastrofalne srpske politike višestruko trpe na svakodnevnoj razini. Moj poznanik, kome je nedavno umro rođak u Daruvaru, potrošio je 24 sata da bi od Beograda stigao do svog odredišta. To nije mogao da učini vozom. Vinkovci su se ispostavili kao nedostižna destinacija, pa se opredelio za autobusku liniju do Zagreba, a potom od Zagreba ka Daruvaru.

To nikako nije usamljen slučaj. Železnica Srbije je ušla u svoju zaumnu fazu. Ona je odavno prestala da funkcioniše kao preduzeće za železnički saobraćaj, a sada više ne može da bude ni medijum za krađu para iz budžeta, čime su se politički funkcioneri na njenom čelu bavili poslednjih decenija. Premijer Dačić je pokušao da upotrebi Železnicu Srbije kao “hladno oružje” protiv vekovnih neprijatelja, ali je od svega ispalo samo terorisanje građana, bezvoljnih da učine bilo šta kako bi se najnovije nasilje nad Železnicom sprečilo.

Ne zna se tačno kada su ti teroristički udari počeli. Po svemu sudeći, negde početkom osamdesetih godina, jer su sedamdesete još uvek bile u znaku izgradnje i progresa. Pruga Beograd – Bar puštena je u maju 1976. Međutim, od tada gotovo da nije uopšte održavana, pa je putovanje tom trasom postalo više nego rizično po putnike. Tih godina započeti su i radovi na “novoj” beogradskoj železničkoj stanici, poznatijoj pod imenom Prokop, ali sve do dana današnjeg ona nije završena. Idealan je poligon za snimanje krimi i horor filmova, baš kao što je srpska železnica prošla kroz sve moguće žanrove, da bi na kraju skončala u tragikomičnom maniru, kao devetnaestovekovno oružje u rukama srpskog premijera sa logikom iz devedesetih godina prošlog veka – Ivice Dačića.

Inače, njegova partija, SPS, mnogostruko je vezana za ojađivanje ovog preduzeća. Današnji i nekadašnji ministar saobraćaja, autor projekta “Brze pruge Srbije”, Miloševićev kadrovik Milutin Mrkonjić, izneo je početkom devedesetih ovu ideju kao spasonosno rešenje za problem propale železnice. Ono što je govorio tada, on govori i danas, jedini je problem što u međuvremenu ništa nije uradio. Na sajtu Istinomer.rs Mrkonjić spada u ministre sa najviše političkih laži, koje prosipa na svakom koraku. Uglavnom, fantomski projekat modernizacije srpske železnice bio je i ostao paravan za izvlačenje para. Međutim, kako do tih pruga nije stizao nijedan predviđeni dinar, one su propadale, vozovi su postajali sve sporiji i na kraju su, i pored “snažne evropske orijentacije” srpskih vlasti, stali skoro svi međunarodni vozovi, jedni po zahtevu nacionalističke politike – kao oni prema Zagrebu – drugi po logici propasti.

Najnovija vest o ruskom kreditu od 800 miliona dolara, za koji je Mlađan Dinkić nedavno potpisao ugovor sa ruskim ministrom finansija Antonom Siluanovim, liči na još jedan oblak nesreće koji se nadvija nad Železnicom, jer je taj novac, prema ugovoru, predviđen za “modernizaciju pruga na Koridoru 10, kao i pruge Beograd – Bar”. Razume se, ruski uslov za odobravanje ovog kredita je da radove izvode ruske kompanije, što donekle relativizuje pitanje gde će taj novac zaista završiti. Još pre nekoliko meseci, srpske vlasti su od Rusa tražile da se tim novcem zakrpi rupa u budžetu, što oni nisu odobrili. Inače, u javnosti se proteklih godina mogla čuti i priča kako je najzaslužniji čovek za odobravanje ovog kredita bio bivši ambasador SRJ u Rusiji Borislav Milošević, rođeni brat bivšeg predsednika.

Preduzeće Železnice Srbije dočekalo je pad Slobodana Miloševića sa dugom od preko 600 miliona eura i prosečnom brzinom vozova na srpskim prugama ispod 50 km/h. Toliku brzinu je razvijao i prvi voz u Srbiji na pruzi Beograd – Niš 1884. (Naravno, tome su prethodile decenijske bitke oko toga da li “železni konj” treba uopšte da prođe kroz srpsku zemlju.) Ni ta pruga ne bi nikada bila napravljena da to nije bio uslov Austrougarske na Berlinskom kongresu 1878. Radovi na pruzi tada su kasnili petnaest meseci. Radovi na modernizaciji srpske železnice danas kasne 30 godina.

U međuvremenu, Železnice Srbije postale su poligon za pljačku države, finansiranje ratova, a danas partija. Jedna od stranaka koje su devastirale Železnicu nakon 2000. bila je Nova Srbija Velimira Ilića. Njen funkcioner Milanko Šarančić (bivši ugostitelj iz Vrnjačke Banje) uhapšen je 2010. pod optužbom da je na mestu direktora oštetio ovo preduzeće za 1,24 miliona eura. Međutim, Šarančić je naredne godine pušten iz pritvora jer je njegova porodica položila jemstvo u vrednosti od 710 hiljada eura. (Sitnica!) Sve u svemu, lider ove partije je danas na mestu ministra građevine i urbanizma. Mrkonjić je ministar saobraćaja. Putevi nikada nisu bili gori, železnica ni pre jednog veka nije bila toliko odsečena od sveta i nekompatibilna sa njim.

Premijer Dačić svojim je odlukama nastavio politiku urušavanja ovog preduzeća i sistemskog terorisanja stanovništva. Građani su apatični, a sindikati Železnica Srbije nemoćni. Ukoliko se nešto ne preduzme u najskorije vreme, može se samo nastaviti krađa rampi i šina, čemu pribegavaju osiromašeni građani, budući da tuda više ne prolaze vozovi.