Tamo i ovde
Melinda Nađ Abonji: Golubije srce (Laguna, 2012)
Melinda Nađ Abonji (Bečej, 1968) švajcarska je autorka mađarskog porekla koja piše na nemačkom jeziku. Za roman “Tauben fliegen auf” (“Golubije srce”, koji je preveo Dragoslav Dedović), 2010. je dobila dve prestižne nagrade: Deutscher Buchpreis i Schweizer Buchpreis. Razlog zašto “Golubije srce” posmatram kao deo korpusa “domaće” književnosti isti je kao i kod Ildiko Lovaš, koja piše na mađarskom jeziku a izvorno objavljuje u Kaligramu u Bratislavi. Nije reč o poreklu autorki, mestu njihovog rođenja ili stanovanja, koliko o (post)jugoslovenskom kulturno-istorijskom polju kome pripadaju njihova dela kao relevantni primeri tzv. manjinske književnosti.
U osnovi, u romanu “Golubije srce” reč je o porodičnoj sagi koja je kompoziciono raslojena u dve epohe: 1980-e, koje predstavljaju epizode repetitivnih automobilskih odlazaka porodice naratorke Ildi(ko) u vojvođanski zavičaj kod rodbine i bake, Mamike, i 1990-e, u kojima mađarski egzilanti u Švajcarskoj počinju privatni biznis vođenja restorana u atmosferi raspada SFRJ i pojačane fobije prema stranim useljenicima. Epizode iz obe epohe se naizmenično i mehanički smenjuju. Roman počinje tri meseca nakon Titove smrti svadbom naratorkinog brata od strica i skokovito ide prema kraju decenije; drugi period je vremenski statičan i posvećen je naratorkinoj adolescenciji koja se okončava odvajanjem od roditelja. U mozaičnoj naraciji epizode vode osvetljavanju traumatičnog porodičnog bagaža, gde se kriju i razlozi za očev isključivi i cinični antititoizam i emigraciju u Švajcarsku. Spoznajno ograničena perspektiva mlađe naratorke, koja bez komentara prenosi ono što vidi i razgovore starijih, dosledno je primenjena, ali je uz blagu distancu, koja treba da garantuje objektivnost prenosa aktivirajući čitaoca da sam formira zaključke, proizvela monoton i predvidljiv narativni ishod.
Poput Ivane Šojat Kuči u “Unterstadtu”, Melinda Nađ Abonji slika nasilje armada nad pojedincem, pri čemu ipak u naraciji preteže opis partizanskog poratnog maltretmana. Fašisti su naratorkinog dedu kinjili, želeli da ga prinudno regrutuju i otimali mu namirnice, dok su mu komunisti oteli zemlju i oterali ga u radni logor, što je kumovalo njegovoj preranoj smrti i potonjem razdoru između njegovih sinova. Naratorka posredno slika i predrasude Švajcaraca iza čije nadmene uglađenosti se krije strah od plime imigrantskih varvara, ali i specifičnost položaja njene porodice kao relativno integrisanih stranaca koji zbog podozrenja sredine izbegavaju da pomažu nove izbeglice. Naracija nije lišena diskretne sentimentalnosti, posebno kad joj je u fokusu očeva majka, Mamika, ali nije praćena zavičajnom nostalgijom ili lamentom o neukorenjenosti. Sledi se trag konvencionalnog ženskog pisma: ženska percepcija smeštena je u prostor kuće, ispunjena detaljnim katalozima namirnica i etno-kulinarstva, dok je diskurs politike karikiran kao muški zabran jalovih prepucavanja rođaka sa istoka i zapada ili ciničnih očevih opaski o komunizmu.
Melinda Nađ Abonji pažljivo gradi i postepeno otkriva slojeve porodične traume i višestrukih identiteta svojih likova, oblikujući sagu u kojoj su dom i tuđina, poreklo i pripadnost, privrženost i identifikacija, nerazmrsivo zapletene kontradikcije. “Golubije srce”, ipak, pre rasipa nego što sublimira literarnu energiju u ukrštaju bildungs intime i istorijske heuristike, kritičke satire i drame ozlojeđenih žrtava, očekivanih pop-kulturnih evokacija i stišane empatije za nekad paralelne svetove izgubljene rezervne domovine.