Dragan Đilas: Pravili smo previše kompromisa

Dragan Đilas već je četiri godine gradonačelnik Beograda, a u studenome 2012. dolazi i na čelo Demokratske stranke, nakon njezinog poraza na parlamentarnim i predsjedničkim izborima, umjesto bivšeg predsjednika Srbije Borisa Tadića. Ovog avioinženjera i uspješnog poduzetnika bije glas tehnokrate u partijskim redovima, ali ga mnogi s pravom poštuju kao uspješnog menadžera javnih poslova. Razgovarali smo o kompleksnim pitanjima upravljanja gradom i o trenutnim političkim prilikama u Srbiji, kojima nikada nije manjkalo turbulencija.

Što znači biti gradonačelnik metropole u kriznim vremenima?

Uvek pokušavam da objasnim svojim saradnicima da manje od jednog promila ljudi na svetu dođe u situaciju da može da donosi odluke koje ostatku populacije mogu učiniti život drastično boljim. Jedno od takvih mesta je posao gradonačelnika i onih ljudi koji su deo tog tima. U Beogradu mi smo ti koji odlučujemo da li ćemo to malo para koje imamo rasporediti na jednu ili na drugu stranu. Ako te pare rasporedite dobro, imaćete zadovoljne građane i neko će uvek otići na spavanje srećniji zato što ste vi nešto konkretno uradili da njemu u životu bude bolje. Princip rešavanja konkretnih problema važi u Beogradu u prethodnih četiri i po godine i zahvaljujući tom principu Beograd je sada sasvim drugačiji grad od onoga kakav je bio pre – to može da vidi svako ko uđe u njega.

Promenili smo Beograd

Što je različito?

Beograd 40 godina nije sagradio nijedan most, a sada ima tri nova. Sagradili smo 37 novih obdaništa i šest škola, obnovili smo i potpuno rekonstruisali glavne bulevare i dali smo pomoć za 110.000 penzionera koji od grada dobivaju jednu ili dve dodatne penzije godišnje. Trudnice na bolovanju imaju punu platu, a bebe dobivaju obaveznu novčanu pomoć. Svako dete u Beogradu ima besplatne udžbenike, jedne koje ima kod kuće i druge koji mu stoje u školi, da ne bi svaki dan nosilo tešku torbu. Sve je to urađeno u četiri i po godine. Nažalost, ostatak Srbije, osim donekle Vojvodine, nije pratio takav način razmišljanja i rada. U Beogradu ljudi koji su na funkcijama nemaju partijske knjižice i oni se smenjuju ukoliko nisu u stanju da odgovore svojim obavezama. Zahvaljujući tome promenili smo Beograd, a pošto u drugim delovima Srbije nije tako, onda se oni sporije menjaju. Danas Beograd sa 20 odsto stanovništva Srbije ostvaruje 40 odsto bruto nacionalnog dohotka, što je očit nesrazmer.

Što se može učiniti s to malo para, kako kažete?

Beograd je grad od dva miliona stanovnika čiji godišnji budžet iznosi 600 miliona evra. Ako uzmete jedan Beč, koji je manji a ima budžet od 12 milijardi evra, onda shvatate o kakvim razlikama govorimo. Radimo dakle malo mađioničarski i hudinijevski, sa idejom da jednog dana ekonomiji mora da krene bolje. Zbog specifične situacije da u zemlji vlada Srpska napredna stranka, a u Beogradu Demokratska stranka u saradnji sa Socijalističkom partijom Srbije, činim sve što mogu da sa Vladom sarađujem što je moguće bolje, jer je to u interesu Beograđana, ali neke stvari sa nekim ljudima idu jako teško. Čim neka stranka u Srbiji siđe sa vlasti, odlaze i svi ljudi koji imaju veze sa partijom. Nova vlast je, na primer, promenila sve direktore bolnica, kliničkih centara i domova zdravlja, i Srbija kao da svake četiri godine kreće od nule. U Beogradu to nije tako.

Beograd je važio kao primjer multikulturnog i otvorenog grada. Kultura, koja je dominantno doprinosila takvom uzbudljivom imidžu, danas je na niskim granama. Narodna biblioteka ne radi, kao ni Muzej savremene umetnosti, javna kazališta životare…?

Sve su ustanove kulture u teškom položaju. Jednostavno, ekonomsko stanje čitave zemlje i njen glavni grad nalaze se u nekoj vrsti uzročno-posledične veze. Grad Beograd odvaja 3,6 odsto budžeta za kulturu, a Republika Srbija 0,6 odsto. Gradske ustanove kulture, pozorišta naročito, dobro funkcionišu na umetničkom nivou, ali ne i na egzistencijalnom. Ako u republičkom budžetu nema ni dinara za kinematografiju, kako možete očekivati nešto dobro u kulturi čitave zemlje? Ako ćete na jednoj predstavi, “Konstantinu”, iza koje je stala država, potrošiti maltene čitav godišnji budžet svih pozorišta u Srbiji, onda je perspektiva za kulturu zemlje loša. Ili šta da kažete ako neko iz nove vlasti kaže da Jugoslavensko dramsko pozorište u Beogradu ne može dobiti sredstva kao institucija od nacionalnog značaja jer se zove “jugoslovensko”? U Beogradu smo odvojili kulturu od politike i zato je situacija ipak bolja nego drugde. Da li je situacija dovoljno dobra i da li se dovoljno investira? Pa ne, i to je svima jasno. Koliko možete, toliko se i protegnete.

Hajka u tabloidima

DS je doživio poraz na prošlim izborima. Zašto?

DS je na prošlim izborima dobio 22 odsto glasova, a SNS 24 odsto. Šest meseci kasnije, imate osećaj da su oni dobili sto odsto, a mi nula. DS je optužen da je kriv za sve što u ovih 12 godina ne valja u Srbiji, a to jednostavno nije istina. Urađene su mnoge dobre stvari. Srbija se ogromnim korakom pomerila prema Evropi u odnosu na pre deset godina, uz sve probleme koje smo imali sa tadašnjom opozicijom. Ta opozicija je, kada je završavana saradnja sa Haškim tribunalom i kada su uhapšeni Radovan Karadžić i Ratko Mladić, rušila Beograd, pravila barikade po Kosovu i prozivala Borisa Tadića zato što se izvinuo u Srebrenici, optužujući ga zato što razvija regionalnu saradnju. U takvoj situaciji neke su stvari urađene dobro i hrabro, a neke nisu, i zbog toga DS više nije na vlasti.

Što nije bilo dobro?

Naša najveća greška je što smo pravili previše kompromisa. Morao je i pokojni Zoran Đinđić da pravi kompromise sa Vojislavom Koštunicom da Srbija ne bi skliznula na drugu stranu. Posle Zoranove smrti mi smo bili opozicija, onda smo sa Koštunicom ušli u vladu koja je trajala samo godinu dana jer se raspala na ideji evropskih integracija, da bismo 2008. uspeli da Srbiju održimo na evropskom kursu, ali smo napravili koaliciju sa SPS-om jer je druga opcija bila koalicija radikala sa Koštunicom. Stalno smo pravili kompromise da bismo ostali u sedlu, ali cena koju smo platili jeste da nam je stalno neko otkidao parče po parče od onoga što smo mislili da treba da se uradi. Na kraju su nam odlomili toliko da je ostalo, kako se to kaže, pola od čoveka.

Na kojim područjima je DS najviše zakazao?

DS je u protekle četiri godine morao više da radi na jačanju institucija i da se izbori zakonima da se te institucije više štite. Da se više čuje glas nevladinog sektora, da se na bolji način sprovede reforma pravosuđa i, konačno, trebali smo priznati naše greške i menjati se. Neki naši ministri nisu radili dobro, kao u oblasti poljoprivrede, gde nije napravljen pomak, ekonomiju smo prepustili Mlađanu Dinkiću da se pita o svemu, obrazovanje smo prepustili SPS-u, pa smo sada dobili eksploziju tih lažnih fakulteta koji su srušili sve obrazovne standarde i gde za nekoliko stotina evra možete da dobijete diplomu. Uz ekonomsku krizu i pojedince koji su bahato iskorištavali svoje položaje, te su stvari koštale DS gubitka vlasti.

Čini se da je danas borba protiv korupcije intenzivnija nego u vrijeme DS-a?

Borba protiv korupcije danas je naročito medijski intenzivnija. Prošla vlast je donela zakon o borbi protiv organizovanog kriminala, kao i odluku da krene u rat sa narko-klanom jednog Darka Šarića, zbog čega se gube glave, znate kako jednostavno. Rasturen je taj narko-klan, oduzeto je 500 miliona evra imovine ljudima koji su je nelegalno stekli i napravljen je niz koraka protiv organizovanog kriminala koji su danas nekome omogućili da nastavi sa tim. Onda tu borbu nismo oglašavali na sva zvona, a danas je vodi Aleksandar Vučić, SNS-ov potpredsednik Vlade, koji je svaki dan u novinama. Ne mogu da prihvatim da se ljudima uništavaju životi putem tabloidnih novina bliskih vlasti, pre nego što je podignuta ikakva optužnica protiv njih. Ono što je istina jeste da se u ovoj zemlji pravi atmosfera opšte hajke na DS. To se dešava i meni u najvećim tabloidnim novinama u Srbiji, “Kuriru”, gde u 120 dana imam sto naslovnih strana, a unutra četiri do šest strana o tome da sam najveći kriminalac. To je hajka o kojoj vam govorim.

Depolitizacija, obrazovanje, ekonomija

Mediji pišu da u DS-u vladaju svađe i raskoli i da čelni ljudi napuštaju stranku?

Pravi se priča da se DS raspada jer su otišli Vuk Jeremić i Dušan Petrović. Jeremić je bio loš ministar vanjskih poslova, koji nas je posvađao sa pola država razvijenog sveta, i bio je u stalnom ratu sa svim susedima, dajući lažne patriotske izjave za koje mu je deo nacionalističke Srbije aplaudirao. Petrović je bio prvo ministar pravde i koordinirao pravosudnu reformu koja je ispala katastrofalno, a onda ministar poljoprivrede u kojoj ništa nije uradio. Juče je DS-u u Kruševcu pristupio Pokret za promene sa 7.000 članova, dok je u isto vreme iz stranke izašlo nekoliko stotina članova, a u medijima ćete naći samo ovo drugo i zaključak da se DS raspada.

Kako program reforme DS-a, koji ste upravo donijeli, izgleda u tri točke?

Te tri tačke su: depolitizacija države, obrazovanje i ekonomija. Depolitizacija znači da tačno kažete šta su partijske funkcije – premijer, ministri i gradonačelnici – a da sve druge nisu. U preduzećima i domovima zdravlja ne sme da bude nikakvih partija. Obrazovanje je preduslov svega i naš program je da što više dece završi što više škola. Zemlju iz krize neće izvući političari nego doktori nauka. Ekonomija znači da ova zemlja ne može da ulaže u sto oblasti nego u ono što ima. To su poljoprivreda i energetika. Svetska banka je 2010. izašla sa podatkom da će za 30 godina svetu trebati sto odsto više hrane nego danas. Srbija trenutno iskorištava samo 22 odsto obradivih površina, a prinosi su puno manji nego prosečno u Evropi. Odgovorni smo da pomažemo srpske zajednice i izvan granica Srbije, ali kako to da radimo ako je prosečna plata u Srbiji trista evra?

Bili ste predstavnik studenata u pregovorima sa Miloševićem za vrijeme velikih demonstracija 1991. Što je ostalo od vaših ideala iz mladosti?

Ostalo je verovanje da će pravda na kraju pobediti i da se dobro dobrim vraća. Izgubili smo deset godina života uz jedan suludi režim, uz ratove, ubistva i razaranja, i nikada ljudi neće shvatiti koliko je Srbija izgubila zato što je imala pogrešnog čoveka na takvom mestu. Cela se centralna i istočna Evropa tada otvarala, stizale su investicije i ulaganja, a u Srbiji, koja nije znala za sebe, deset godina nije uložena nijedna marka jer je bila pod sankcijama. Danas Mađari i Slovaci imaju po četiri fabrike automobila, a mi samo jednu, koju smo renovirali posle 20 godina. Možete li da zamislite kako bi danas prostor bivše Jugoslavije izgledao da nije bilo tih ratova i da je ono, što danas jeste faktično stanje, onda bilo dogovoreno među tim nacionalističkim liderima? Srbija ima taj usud da obično nema prave ljude u ključnim trenucima, a kada se oni i pojave, kao Đinđić, tada ih ubiju.