Drugi život i štiftung pejzaži
Ovaj roman, podnaslovom određen kao pikarski, izgubio je na penale NIN-ovu nagradu za 2012. godinu (3:2 u korist “Velikog rata” Aleksandra Gatalice). Podsticaj za nastanak romana autor je obradio u svojoj prethodnoj knjizi “Priča o malaksalosti” (2010): svoj srećni povratak iz stanja kliničke smrti posle doživljenog infarkta. Opet, ukrštanje autobiografske i pripovedne građe Blašković je isprobao u romanu “Turnir grbavaca” (2007), čija je memoarska parezičnost kumovala da ga tadašnja radikalska vlast u Novom Sadu najuri sa mesta glavnog urednika književnog časopisa “Polja”. Da ni s naprednjacima ne stoji bolje, pokazalo se prošle godine kada su demokrate iznova počišćene iz gradskih institucija, te je i Blašković smenjen s mesta direktora Kulturnog centra Novog Sada, pod obrazloženjem da nije okačio tablu firme na ustavnoj ćirilici.
“Posmrtna maska” je pravi mali postmoderni brevijar pripovednih formi: uz miš-maš dokumentarnog (bolnički dnevnik, biografske evokacije) i imaginativnog, fragmentarnih proznih mikro-celina i poetskih intermeca inspirisanih fotografijama (autorov foto-snimak iz sobe njujorškog nebodera krasi koricu romana), upletena je lirska proza koja obiluje citatnim intertekstom i autoironijom. Postmoderni melanž nije napadan ni odiozan, više je manir koga autor ne može, ali i ne želi da se otrese i koji signalizira ne citatomanski egzotizam, već čitalačku prefinjenost koja se nepovratno ulila u krvotok imaginacije. Otuda stilske persiflaže narodnih bajki ili sižei Bokačovih novela ispričani savremenim kolokvijalnim idiomom i karnevalske mešavine vulgarnog i prefinjenog, praćene naratorovom potištenom samosvešću da je čovek tek jednog jezika, “oženjen s njim dok ih smrt ne rastavi”.
Blaškovićev roman ima dvojaki lik. U “podlozi” je lako prepoznati štiftung iskustvo savremenog pisca koji boravi u kući Hajnriha Bela u Langebrojhu, Beču, Njujorku ili na letovanju u Grčkoj. Na “površini” izbija više arlekinsko nego pikarsko pripovedanje koje se niže asocijativno i kojim dominira podrugljivi duh nadobudnog erotomana i alkohofila (autoironizovana figura pripovedača), ali i ljubopitljivost posmatrača koja vrhuni u poetski efektnom pridevu ili poređenju (recimo, svoj razjapljeni ožiljak od kardio operacije, narator će uporediti sa ružičastim jezikom crnkinje i vulvom lososa).
Problem ovog romana nije, kako bi se moglo očekivati, gusta mreža referenci, parada učenošću ili stilska kakofonija, poetizacija trivijalnog ili narativizacija dokumentarnog, već jedna vrsta inkoherentnosti. “Posmrtna maska” počinje kao fluidna modernistička povest koja čitaoca drži u nedoumici, da bi se razvila kao pripovedanje dokumentarnog i opetovana eksploatacija vlastitog infarktnog sižea. Rezidencijalni boravci u inostranstvu nastavljaju se porodičnim letovanjem, prinudnom promenom posla i autopoetičkim natuknicama, što lirsku prozu baca u okrilje žitijne hronike pisca u opsesivnoj potrazi za sadržajem romana. Iako tekst sugeriše da ga valja razumeti i kao niz dagerotipijskih otisaka ili slučajnih foto-snimaka, simbolika verbalno predočenih fotografija, posebno porodičnih, sentimentalna je i na silu ugurana u njega.
Blaškovićev tekst je podesan za parcijalnu konzumaciju, kao lirski fragment ili kratka priča, putopisna beleška ili prozni hibrid. Kao celina, “Posmrtna maska” ostaje nakupina autonomnih slojeva, sa rasutom pričom koja više vremenski nego strukturno povezuje piščeve aktivnosti u poslednjih nekoliko godina, u kojima dominira drama njegovog kliničkog vaskrsa.