Branko Jokić: Želimo da sačuvamo svoju kulturnu baštinu

Proces pregovora između Srbije i Kosova u Briselu te nedavno gostovanje na zagrebačkoj tribini posvećenoj kosovskim Srbima bili su povod za razgovor s Brankom Jokićem, direktorom Narodnog muzeja u Prištini, koji je 1999. izmješten u Beograd.

– Muzej deluje u Beogradu od leta 1999., kada smo pod pretnjom oružjem bili prisiljeni da napustimo matičnu zgradu u Prištini. I nakon juna te godine nas nekoliko ostalo je u Muzeju da čuva zgradu i eksponate. Kako bi eksponati bili zaštićeni, pokušali smo da napravimo ugovor sa talijanskim karabinjerima po kome bi oni čuvali zgradu, a mi bismo im ustupili kancelarije, no engleski vojnici su nas krajem jula naterali da napustimo zgradu, koja je prve noći nakon toga provaljena. Šta je bilo sa 30.000 eksponata, nismo uspeli da saznamo.

Otkuda eksponati kojima Muzej sada raspolaže? 

Nekoliko stotina muzejskih eksponata korišćeno je za izložbe organizovane 1998. i 1999. godine – “Arheološko blago Kosova i Metohije” i “Nakit i zlatovez Kosova i Metohije”. Prva je organizovana u Galeriji SANU-a, a druga u muzejima širom Srbije, Crne Gore, ali i u inostranstvu. Izložbe su bile deo redovnog programa Muzeja, a u realizaciji su učestvovali i kolege Albanci, pa je komesar izložbe o arheologiji bio arheolog Kemal Ljuci. Bili smo multinacionalna ustanova, bez ikakve diskriminacije, na što možemo da budemo ponosni. Osim eksponata s izložbe, tokom godina intenzivno smo otkupljivali eksponate po srpskim enklavama (ne volim taj izraz, ali se udomaćio i sada ga svi koriste). Zbirke su pohranjene u beogradskom Etnografskom muzeju, a arheološki materijal u depoima Narodnog muzeja.

Revizija istorijskih činjenica 

Spominju li se uopće Srbi u kulturnim ustanovama na Kosovu?

Danas je Muzej u Prištini jednonacionalna institucija u kojoj rade isključivo Albanci: u takvoj konstelaciji odnosa nismo bili u mogućnosti da zaštitimo deo kulturnog blaga koji nam pripada po svim konvencijama i preporukama Saveta Evrope, niti da se brinemo o sopstvenoj kulturnoj baštini. To je nonsens, s obzirom na sve pozitivne propise koje savremena Evropa populariše i predlaže drugima. Osim toga, na Kosovu i Metohiji vrši se strašna revizija istorije i istorijskih činjenica, a u medijima svakodnevno možete da čitate o svojatanjima srpske kulturne baštine. To je uzelo maha i ne znamo dokle će da ide. Nadamo se da će se stručna javnost savremenog sveta pobuniti protiv necivilizovanog odnosa prema srpskoj baštini.

Nakon 1999. imate najezdu promene toponima – naziva mesta, gradova, sela… Najgore je šta smo se sa falsifikovanjem istorije susretali i pre rata.

Mislite li pritom na radove arheologa Alija Hadrija, koji je bio prozivan da slavenske srednjovjekovne grobove pokušava predstaviti kao grobove Ilira, odnosno Albanaca?

Arheologija je plodna njiva za nacionalističko delovanje. Tu je jako malo pisanih spomenika, gotovo su sve arheološki predmeti koje možete tumačiti kako hoćete, ako imate ideju i aspiraciju prema tom nasleđu. Ali Hadri je bio i moj profesor i njegovi su mi falsifikati poznati jer su deo dobro poznate ideologije, koja je pala na plodno tlo nakon formiranja Univerziteta u Prištini, kada nam je onemogućeno da se koristimo svojim jezikom. Od 1968. albanska zastava nije izlazila s Kosova i Metohije; sve institucije su je imale, a izbačeni su svi simboli koji su asocirali na Srbiju.

Kakvo je stanje kulturnih spomenika i nalazišta na terenu?

Stanje je koliko-toliko podnošljivo za sve ono što je pod budnim okom međunarodnih predstavnika, a tu je reč o četiri spomenika koji su uvršteni na listu svetske kulturne baštine ili za spomenike za koje je dogovorena obnova. Zabrinjava to da je ono porušeno 1999. i 2004. u najvećoj meri ostalo uništeno. Neki spomenici su potpuno nestali s lica zemlje: temelji su iskopani, građevinski materijal je uzet za druge potrebe, tako da na licu mesta ne možete da zaključite da je tu nekada bio spomenik iz 13, 14. ili 16. veka. To je slučaj sa 60 do 70 spomenika iz tog perioda, a drugo su spomenici novijeg datuma, njih ukupno 155. Mada, SPC ih tretira jednako, kao svoje svetinje. Dakle, mali broj spomenika se revitalizuje, najviše ih je zapostavljeno, a mnogi nisu čak ni obeleženi da su zaštićeni po međunarodnim konvencijama. Po svim međunarodnim konvencijama, svaki narod ima pravo na zaštitu svoje kulturne baštine. Zašto se to pravo osporava srpskom narodu, pitanje je za širu medijsku i kulturnu javnost.

Prekinuti kontakti

U posljednjih 13 godina pojavile su se mlade generacije etnologa, povjesničara i drugih stručnjaka koje bi vaš rad trebao zanimati: kontaktirate li s njima?

Svaki kontakt je prekinut. Došao sam na mesto direktora Muzeja u Prištini 1998, nakon dve decenije boravka u Mariboru. Za kratko sam vreme preporodio instituciju u smislu stručnog unapređenja rada. To danas u Prištini dobro znaju, ali kao po nekom pravilu prestanu sa svakom komunikacijom čim dobiju nečije naređenje da to mora da se odvija tako i tako. Bio sam jednom prilikom u matičnoj zgradi u Prištini: pozdravili su se sa mnom i pitali za jednu koleginicu. Dao sam im njezin broj telefona, ali je nikada nisu nazvali. Znači, postoji strah i ubeđenje da ne treba da ostvaruju nikakav kontakt sa srpskim stručnjacima, te da je naš povratak u matičnu zgradu nepoželjan.

Kakvi su odnosi Muzeja sa SPC-om?

Imamo redovne kontakte i saradnju, no ona je uslovljena mogućnostima rada na terenu i našeg kretanja, jer nismo slobodni da se krećemo i da radimo šta smatramo da treba. Nakon 2000. imali smo podršku KFOR-a i drugih međunarodnih institucija, no ta je podrška opadala kako je vreme odmicalo. Ako bismo i hteli nešto više da uradimo, nismo u mogućnosti da se bavimo institucionalnom zaštitom spomenika. A ako ne postoje institucije srpske kulture, ne znam kako je moguće zaštititi baštinu. Srpski kulturni identitet na Kosovu u potpunosti je ugrožen. Govori se samo o crkvenoj baštini i crkvenim spomenicima, a čak se i to svojata. A šta je s drugim vidovima kulturnog stvaralaštva, šta je s drugim nasleđem? Time se niko ne bavi. Međunarodna zajednica bi morala da daje ton očuvanju svih identiteta, a sada postoji tendencija da se sve nazove kosovarskim kulturnim identitetom.