Predrag Miki Manojlović: Spasilo me vaspitanje

Predrag Miki Manojlović, jedan od najhvaljenijih jugoslavenskih glumaca kojeg su svi voljeli, i u kazalištu i na filmu, nakon raspada zajedničke države jedanaest godina nije stao na kazališne daske, zgrožen političkim ludilom na svim stranama. Viđali smo ga, uz izuzetak sjajne predstave “Molijer – još jedan život” u Jugoslavenskom dramskom pozorištu 2003., u filmovima domaće i inozemne produkcije, sve dok prije pet godina u Beogradu nije osnovao Radionicu integracije, u kojoj nesebično radi s hendikepiranima i marginaliziranim društvenim grupama. U tom kazalištu, među kontejnerima na savskom keju, nedavno je nastala i odlična predstava “Dok nas smrt ne razdvoji” prema komadu Mire Furlan, u kojoj Manojlović nastupa i kao glumac i kao redatelj.

 Kako ste došli do teksta Mire Furlan?

Bilo je to u Čapljini, za vreme snimanja filma “Cirkus Kolumbija” u kojem smo Mira i ja zajedno igrali. Imali smo jedan dan pauze, Mira mi je dala tekst i ja sam ga odmah pročitao. Moram reći da me je veoma potresao, ali i obogatio. Nisam imao toliko ličnu potrebu da režiram njenu dramu, koliko sam osetio neophodnost da se taj tekst pretoči u živo, hrabro i jasno pozorište.

 Senzibilnost je deo patnje

 U jednom ste intervjuu rekli da je priprema predstave zahtijevala posebna izražajna sredstva. Što to znači?

To znači da predstava neprestano zahteva krupni plan, jer se praktično igra pred nogama publike u maloj dvorani naše Radionice integracije. Onda to od glumaca traži drugačiju svest o predstavi, drugačiju izražajnost, ritam i uverljivost nego kao kad se predstava igra u pozorištu-kutiji, gde publika iz daljine promatra radnju. Suština igre u malom prostoru glasi: budi stvarno ono šta jesi, bez uobičajenih glumačkih pomagala. Budi izložen očima publike i igraj tako. Budi istinit.

 Koliko su historijski fakti – Jasenovac, ratno izbjeglištvo, Goli otok… – važni za energiju ove predstave?

Mi smo još uvek deo generacije čiji su bliski rođaci preživeli Drugi svetski rat, logore i velike historijske lomove 20. veka, sve do 1970-ih godina, kada se zbiva radnja ovog komada. Međutim, drama Mire Furlan ima i mnogo univerzalnije teme i pitanja. U prvom redu, to su ljubav i smrt. Možemo razgovarati o totalitarizmima i o tome kako su se ljudi osećali u ta vremena, ali Mirin komad nadrasta društvena pitanja u trenutku kada je ona bila mlada. On govori o osobama koje čitaju knjige i govore strane jezike, o čitavoj jednoj obrazovanoj generaciji koja polako nestaje. Gde su ti ljudi i šta je ostalo od njihovog života danas?

 Kao glumac često insistirate na pojmu “istraživanje”?

Istraživanje za glumca znači neprestano voziti po ivicama postojanja na sceni i po rubovima smisla. Istraživanje, finalno, znači želju da se ti rubovi prekorače. U ovoj predstavi nije laka situacija kada dve žene čitavo vreme leže u krevetu i razgovaraju; veliko je pitanje kako to izvesti a da ne bude samo izgovaranje teksta i zamaranje publike. Pesudno je to šta jednu predstavu ne čine tek glumci nego osobe: da nije bilo takvih osoba na sceni – Jasne Đuričić, Anite Mančić i Jovane Gavrilović – i njihove ozbiljne znatiželje da se bave ovakvim krupnim temama, njihove živosti i spremnosti na rizik, ove predstave ne bi bilo.

 Treća velika tema drame Mire Furlan je patnja…

Svi smo mi u našim životima ispunjeni patnjom, uključujući nas četvero koji se pojavljujemo na sceni. Bilo je momenata kada je trebalo dovesti u sličnu ravan karaktere učesnika i analizirati lične patnje. Senzibilnost je takođe deo patnje – senzibilniji ljudi više pate. Zato je i glumačka senzibilnost važna: mi smo uverljivi na sceni ako vidimo i zapažamo ono što drugi ljudi možda nisu u stanju.

 Kultura je strateško blago 

 Koliko je životno iskustvo važno za glumca ili glumicu?

Ne mislim da je ključ glumačkog posla životno ili profesionalno iskustvo. Šta, na primer, znači profesionalno iskustvo? To je zanat i ništa više i ja ne želim da imam ikakve veze sa tim. Ako pokazujemo na sceni dobar glumački zanat, onda je to loša predstava. Ne zanima me struktura glumačkog posla i ne volim tehničare u glumi. Ljudi se ushićuju velikim pokretima u glumi i u režiji, a gluma je nešto šta je po svom najdubljem smislu nevidljivo. U pozorištu se radi o duhovnim uzletima, i to je onda stvar ljudskog duha a ne iskustva.

 U posljednje ste vrijeme veliki kritičar kulturne politike?

Jesam. I to prevashodno grada Beograda. Beograd je moj grad i on je najviše kriv za ovakvu katastrofalnu situaciju u kulturi. Ako Beograd ne ume da se izbori za interese koji ga čine gradom, onda neka se bavi preprodajom i mešetarenjem. Ali onda to više nije grad Beograd.

 Što bi, po vašem mišljenju, trebalo učiniti?

Svako ko radi u kulturi u prvom redu mora razumeti da je kultura strateško blago, da je to nešto šta je najjeftinije od svih strateških rezervi koje jedno društvo ima. Glupost, neobrazovanost i neznanje ljudi koji su poslednjih godina u gradskom sekretarijatu za kulturu enormni su i zapanjujući. Možda ti partijski službenici misle da kultura donosi samo dve hiljade glasova na izborima. Kakva varka! Boris Tadić je izgubio izbore zbog toga. Izgubio je najmanje 80.000 glasova upravo obrazovanih ljudi, koji taj dan nisu izašli na izbore ili su glasali protiv njega, razočarani šta njegova tobože proevropska politika nema stvarno utemeljenje. Ja mislim da to Tadić danas zna, kao i njegovi savetnici koje je četiri godine tako zdušno gajio.

 Rekli ste nedavno kako nebriga ruinira prostore ljudskog duha. Kakve to posljedice ostavlja na vaše kolege glumce?

Oni najčvršći ne odustaju: imaju svoje strahove, ali rade na sebi. Takve će glumce u publici prepoznati tek manjina. Većina, na pozornici i u publici, živi površno i izgubila je senzore za prepoznavanje vrednosti. U kulturi sve postaje jako slično i jako nevažno ili jednako važno, a uzora već dugo više nema. Stariji kolege postaju slični mlađim kolegama, razlika više nema, glumci se zatvaraju u svoje tišine i male svetove ili – snimaju reklame.

 Kažete da je vaš “unutarnji hram” još uvijek neoštećen?

To znači da me višedecenijsko propadanje države u kojoj sam rođen i u kojoj živim nije na trajniji način oštetilo. Možda me je spasilo povremeno izbivanje sa ovih prostora, udisanje nekog drugog vazduha i razmena sa ljudima koji govore druge jezike. Možda me spasila genetika mojih predaka, ali sigurno me spasilo vaspitanje, šta možda zvuči patetično, ali ono me naučilo da mogu živeti u raznim uslovima i pronalaziti vlastiti smisao postojanja, koji jednom može biti luksuzan, a drugi put jednostavan.

 Za sporazum sa Prištinom 

 Što je trenutačno vaš smisao postojanja?

Pa evo, reći ću vam ono šta još nisam rekao glumcima ove predstave: nisam snimio jednu seriju u Francuskoj zbog Mirinoga komada koji smo ovde radili mesecima, kao što sam i odbio film sa Žerarom Depardjeom zbog angažmana u Radionici integracije. Eto, to je moj trenutačni smisao.

 Ipak, više niste u poziciji glumca velikih uloga, na kakve su ljudi od vas navikli?

Ma ne, ja sam neprestano u nekom procesu rada kakav je postojao i onda kada sam imao 19 godina i kada smo osam meseci radili Hamleta u podrumu. Glumačko traganje je neprestano, u raznim oblicima, moj saputnik i čar i neizvesnost takvog puta nikada me nisu napuštali. Istraživački se baviti glumom u instituciji ili u baraci na rubu grada, kakva je razlika? Veliki naslovi i velike uloge nisu nedostajali i ja ih mogu imati, ako ovo ne zvuči arogantno, kada god poželim, ali pravljenje predstava u Radionici integracije puno mi je uzbudljivije. To je nešto novo i nepoznato.

 Ovih je dana u Srbiji pitanje svih pitanja sporazum o Kosovu potpisan u Bruxellesu?

Podržavam sporazum, jer je to mogući korak ka regulisanju odnosa između Beograda i Prištine, Srba i Albanaca. Ne doživljavam to kao izdaju, kako se o sporazumu može čuti. Jer, šta bi bio drugi predlog? Kako će se tamo ponovo vratiti državno i privatno vlasništvo i 230.000 izbeglica? Vojskom i policijom? Ne podržavam nikakve ulične demonstracije u kojima se viče i maše zastavama. Šta zaista hoće ti ljudi, šta bi bilo racionalno prihvatljivo? Divim se ljudima na Kosovu, koji onde zaista teško žive. Šta hoće recimo SPC, koji daje savete iz Beogradske patrijaršije? Bilo bi dobro da se taj sporazum održi i važno je kako će izgledati njegova implementacija. Nemoguće je da ti ljudi neprestano žive u nekom histeričnom fokusu i u atmosferi privilegovanog nereda, koja može voditi samo prema novom ubijanju.

 Počeli smo ovaj razgovor pitanjima o ljubavi i smrti i nastavili višedesetljetnom erozijom svih vrijednosti. Kakvo je vaše povjerenje u budućnost?

Po mom mišljenju, jako je važno obrazovanje. To nije samo forma: deca idu u školu i nije važno šta uče. Obrazovanju treba vratiti njegovo mesto i misiju. Čini se kao da klizimo prema kraju civilizacije obrazovanja, ali možda i nije tako. Posvuda možete videti ljude koji svojim delom opovrgavaju tu mračnu viziju. Treba verovati u pojedinca, u ljudsku osobu i u njenu duhovnu vitalnost koja može promeniti svet.

Minoran odgovor društva na naše inicijative

 Radionica integracije koju vodite postoji već pet godina?

Radionicu je pokrenulo desetoro sjajnih osnivača, koji su je pomagali na sve moguće načine. Ali često puta svakodnevni život jedne institucije leži na leđima malobrojnih, u ovom slučaju leži na meni. U Radionici bi svašta moglo da se radi i u njoj se puno radi, ali teško je neprestano davati a malo primati. Radimo sa hendikepiranim ljudima i sa marginalnim grupama i to nam je veliko zadovoljstvo, ali odgovor društva na naše inicijative je minoran. Dali smo puno truda, energije i vlastitog novca i to ne može večno da traje, tako da ćemo morati da pronađemo neka trajnija sredstva pomoći.

 Kako se preko rada s hendikepiranima ili marginaliziranima vidi društvo?

Radeći sa takvim osobama, ništa novo nisam naučio o društvu, ali sam mnogo naučio o tim ljudima. Šta se sa njima događa, kako razmišljaju, šta osećaju, kakva su njihova maštanja i planovi – to je dragoceno iskustvo koje obogaćuje. Pitanje je koja to vrsta skromnosti ili ograničenja rađa tu vrstu unutrašnjeg bogatstva. Međusobna solidarnost među ovim ljudima kada dođu u Radionicu neusporediva je sa površnošću i ravnodušnošću koju zatičemo u društvu. Nemam iluziju da se društvo menja zato što radimo sa invalidima i da u Beogradu zbog toga ima više pomagala za slepe i hendikepirane: ono šta se događa ovde tek je neizrecivo važna kap u nepreglednom ljudskom moru.