Fables of Petković

Why is he so sick and ridiculous?

Charles Mingus

Kada bi srpski ministar kulture Bratislav Petković znao nešto o kulturi, sigurno ne bi više mogao da sedi u svom uredu na adresi Vlajkovićeva 3, nego bi se vratio u svoju “Modernu garažu” u Ulici majke Jevrosime 30, da organizuje vodvilje i promocije knjiga ratnih zločinaca. Možda bi mogao da režira predstavu za decu na osnovu memoara Milana Lukića. Mogao bi takođe da glanca stare krajslere iz svoje kolekcije. (Grupa naučnika iz Kalifornije utvrdila je nedavno da takav hobi produžava život, doduše u Americi.) Razdaljina između Vlajkovićeve i Majke Jevrosime nije velika. Možda će se to i dogoditi ovih dana, ukoliko Srbija dobije famozni datum, a Aleksandar Vučić odluči da stavi na sto temu rekonstrukcije Vlade. Ukoliko se to ne dogodi, sačekaćemo neka bolja vremena sa ministrima poljoprivrede, obrazovanja i kulture kakvih nema u regionu.

Doduše, ministar Petković se izdvaja od svih njih. Da kojim slučajem Charles Mingus živi danas i ovde, svakako bi mu posvetio bar jednu stvar, poput one o arkanzaškom guverneru Orvalu E. Faubusu, koji je 1957. godine protiv protesta afroameričkih studenata upotrebio policijsku silu. Tako je nastala jedna od antologijskih angažovanih stvari iz opusa ovog autora, čiji je band Mingus Dinasty, oformljen posle njegove smrti, nastupao pre nekoliko godina na sceni džez festivala Nišvil. Ovih dana su, međutim, ministar Petković i njegove stručne komisije odlučili da ovom niškom festivalu ne dodele ni prebijeni dinar za ovogodišnju programsku produkciju. Obrazloženje je bilo veoma jednostavno: Nišvil ima “nejasnu programsku koncepciju” i neophodna mu je “kvalitetnija umetnička selekcija”.

Razume se, da je Nišvil osnovan bar godinu dana pre potpisivanja akta o hrišćanskoj (zapravo) netoleranciji i da ima hiljadugodišnju tradiciju, srpski ministar kulture bi ga voleo i opredelio bi značajna sredstva za njegovu realizaciju. Ovako Nišvil može samo da tavori u okvirima svoje nekvalitetne selekcije. Njega nikada neće posetiti patrijarh Irinej, predsednik Tomislav Nikolić i žena mu Dragica, upraviteljica fondacije, nikada neće sedeti u prvom redu da poslušaju “Fables of Faubus”, jer te stvari im zapravo idu na jetra, suviše su crne i zagovaraju netoleranciju od koje se naprednjaci ježe. Uostalom, čemu sad to kada je i hrvatski predsednik Ivo Josipović potvrdio da je Nikolić odustao od politike zagovaranja sukoba i opredelio se za demokratiju. Taj jazz zapravo nikada nije bio demokratičan, mora da je rekao ministar Petković komisijama koje su raspoređivale novac iz budžeta. Ti crni muzičari su stalno radili protiv vlasti i države; pa našta bi Srbija ličila kada bi danas podržala sredstvima svojih poreznika tu muziku u kojoj đavo drema! Birati između Konstantina i Nišvila stvar je časti i srpskog dostojanstva, kontinuiteta, digniteta i na kraju prosperiteta. “Niš je, uostalom, najveći rimski grad posle Rima”, reći će glavni predsednikov savetnik za kulturu Radoslav Pavlović, koji je umislio da ostanak njegovog šefa na vlasti ima neke metafizičke veze sa carem Konstantinom. Pa ako je Rale u pravu, pomislio je ministar Petković, onda ne može Niš da bude i nekakav srpski Nju Orleans. Loše su to konotacije, jad, beda, poplave i otpor. Eto kako se lepo poneo bivši američki predsednik Džordž Buš kada je taj grad u avgustu 2005. pogodio uragan “Katrina”. Nije mu padalo na pamet da pomaže tom poplavljenom leglu jazza. Visina vode u gradu bila je preko devet metara, a iz okolnih močvara pohrlili su krokodili i ostale životinje. Ostaće upamćena slika kako se veliki Fats Domino, prilično star i trom, sam spasavao u nekom čamcu, prepušten sudbini kao i uvek. Zato je bolje opredeliti se za Konstantina, mora da je zaključio ministar Petković, naloživši komisijama da budu dosledne u svom opredeljenju.

Na osnovu lista raspodeljenog novca za kulturne programe i produkciju, moglo bi se reći da Srbija nikada pre nije imala tako jasnu kulturnu politiku. Gotovo sav novac je, na osnovu konstantinovskog zaveta, koji nije ništa drugo do (kvazi)demokratska floskula za kosovsko opredeljenje, otišao u ruke kosovskih zavetnika Slobodana Miloševića: Udruženju književnika Srbije (UKS), Kulturno-prosvetnoj zajednici, Ljubiši Ristiću, Domu kulture Gračanica i ostalim zaslužnim organizacijama i pojedincima sa jasnom programskom koncepcijom i strogom umetničkom selekcijom. Ovo je svakako moglo biti očekivano, jer je Petković već svojim prvim ministarskim intervjuom u julu prošle godine najavio čime će se baviti i šta će mu biti prioriteti. Mali broj javnih delatnika tada se pobunio protiv takvog koncepta Srpske napredne stranke u kulturi. Većina je ostala da ćuti, dajući podršku takvom izboru i uredno aplicirajući kod Ministarstva za kulturu. I nikome nije palo na pamet da razmisli kako je moguće očekivati od takve kulturne politike podršku za festivale kao što su Nišvil, Palić, Exit, te za savremenu pozorišnu, filmsku i književnu produkciju.

Sada su esnafska umetnička udruženja, izrevoltirana finansijskom oskudicom, odlučila da organizuju protest koji je zakazan za 22. jun. Pomalo zbunjen ovakvom reakcijom i pritisnut Skupštinskim odborom za kulturu, ministar Petković je odlučio da ipak nađe neka sredstva za pomenute festivale. Tom prilikom nije propustio da uz smešak prokomentariše kako on voli džez i da vrlo dobro zna da džezerima novac nije potreban, te da su oni “srećni kada mogu da sviraju”. Umetnici u Srbiji više ne mogu ni da sviraju, mogu samo da se prijave kod Vučića na vojnički kazan, jer je najavljeno da će značajna sredstva biti investirana u vojsku. Nije loše zasvirati ni u vojnim orkestrima, takođe su vojna pozorišta u Srbiji oduvek bila na glasu. Vojne novine, časopisi – čitavo jedno bogatstvo.

No tako dolazimo do nove militarizacije kulture koja pritisnuta bedom i nacionalističkom politikom biva primorana da se prestroji u kolonu koju sada predvode UKS i Ljubiša Ristić. Verujem da su mnogi već shvatili taj signal odozgo i da uveliko traje preletanje na drugu stranu. A Fats Domino će ionako biti srećan negde u močvarama Srbije.