Filip David: Pojedeš strah i odlučiš da istraješ

Foto: Jovica Drobnjak

S Filipom Davidom, piscem, scenaristom i dramaturgom, razgovarali smo u povodu izlaska njegove zbirke “Princ vatre – sabrane i nove priče” u izdanju zagrebačke Frakture. Poznat je i kao žestoki kritičar srpskih vlasti devedesetih, kad je bio među osnivačima udruženja – poput Beogradskoga kluba, Foruma pisaca, Nezavisnih pisaca i Grupe 99 – koja su pružala otpor Miloševićevom režimu i bujanju nacionalizma.

Bili ste dugogodišnji urednik Dramskog programa Radio-televizije Beograd. Što se dogodilo 1992. godine, kad ste smijenjeni i žigosani kao izdajnik?

Već krajem osamdesetih, kad su se počeli održavati masovni mitinzi, tzv. događanja naroda, grupa ljudi na Televiziji osetila je da se nešto iza brda valja i da će biti velikih problema. Odmah smo pokušali da odbranimo čast profesije i osnovali smo Nezavisni sindikat Radio-televizije Beograd. Nakon 25 godina urednikovanja Dramskim programom, našao sam se na mestu urednika Kulture, redakcije koja je bila jezgro toga prvoga nezavisnog sindikata. Jedini nam je zahtev bio da se mora poštovati profesionalni kodeks, da nije dozvoljeno vršiti ratnu propagandu i lagati, da se mora objektivno informisati, dakle sve ono šta se u normalnim vremenima podrazumeva. No to je početkom devedesetih zvučalo kao provokacija jer je tadašnja vlast, na čelu sa Miloševićem, radila sve suprotno. Recimo, u našem programu kulture donosili smo vrlo kritičke prikaze onoga šta se dešavalo u Francuskoj 7, Udruženju književnika Srbije, gde su bile orgije nacionalizma i huškanja. Kad je na čelo Televizije došao Milorad Vučelić, blizak saradnik Miloševića, prvo je naredio da se zabrani ulaz članovima Izvršnog odbora sindikata, pa od januara 1992. više nisam mogao da uđem u zgradu koja mi je bila druga kuća.

Preživeti u mračnim vremenima

Time vaša borba protiv tadašnjeg režima nije prestala: bili ste dio onoga što se obično naziva drugom Srbijom, onom koja se ne miri sa zločinima?

Tada je nas nekoliko osnovalo Beogradski krug, koji je činilo 300 intelektualaca – Bogdan Bogdanović, Rade Konstantinović, Latinka Perović, Vesna Pešić i mnogi drugi – koji su učestvovali u aktivnom otporu Miloševićevom režimu. Izdavali smo časopis “Pravo na sliku i reč”, u kojem smo govorili o zloupotrebama u medijima. Kasnije je iz toga nastao Forum pisaca, kao uža spisateljska organizacija koja se borila za demokratizaciju društva; pisali smo apele i protestovali. Kad je 5. oktobra 2000. režim pao, udruženje je izgubilo pravi značaj, a moja je ideja bila da to preuzmu mlađi pisci. Bliski su mi oni koji se okupljaju oko Betona, oni na neki način nastavljaju ono što je Forum pisaca počeo. Pisao sam vrlo angažovane, kritičke tekstove protiv Miloševićevog režima za “Feral”, za Radio frans internešnel, za neke austrijske i nemačke novine. Mnoge je to iznenadilo jer sam dotad bio urednik Dramskog programa i pisac književne fantastike, koja nije imala direktne veze sa političkim angažmanom. Ipak, morao sam početi vikati da sam protiv. Jedini stvarni problem bilo je pitanje sigurnosti moje porodice. Za vreme bombardovanja Beograda 1999. u “Politici” je izašao tekst Dragoša Kalajića, dopisnika iz Rima i desne ruke Mire Marković, u kojem je optužio moju tadašnju asistenticu Biljanu Srbljanović i mene da smo “idioti koji navode pametne poteze”, tzv. lokatori koji daju instrukcije šta bombardovati. Time je dao dozvolu svakome sa ulice da mi uđe u kuću i likvidira me bez posledica. Toga se nisam plašio, ali sam se zabrinuo kad mi je ćerka jednog dana rekla: “Tata, da li ti misliš na nas?” No nisam mogao da se zaustavim, bio sam svestan da će jednog dana, kad se sve to završi katastrofom po taj režim, moja deca biti ponosna na to šta sam istrajao. Od tada do danas, nema toga u Srbiji ko nije žigosan kao izdajnik. Samo treba preživeti u mračnim vremenima. Ima trenutaka kad pojedete strah i prestanete da se plašite, postanete odlučni da istrajete. Imao sam prilike da živim drugde, ali sam osećao da bi to bilo bekstvo, nisam želeo da odem samo zato šta je neko drugi želeo da odem.

Jeste li osjećali da je u svemu tome bilo i antisemitizma? Smeta li vas kad vas etnički svrstavaju?

Uvek ga je bilo. Gde postoji ekstremni nacionalizam, tu su i teorije zavere. U Srbiji je bila dominantna tema da nas čitav svet mrzi zato šta smo bolji i pametniji, da su nezavisni novinari strani špijuni i da se sve diriguje iz nekog svetskog centra koji, prema Protokolima sionskih mudraca, organizuju Jevreji. U Miloševićevo vreme osnovana je i Organizacija srpsko-jevrejskog prijateljstva, jer se verovalo da će tako dopreti do tih moćnih centara i objasniti im srpsku stvar. Ja sam to udruženje žestoko kritikovao, jer se radilo o velikoj zloupotrebi. Jevreja u Srbiji, po poslednjem popisu, nema ni 700 i nemaju velikog uticaja. Samo je nekoliko pisaca u Srbiji imalo prilike da o tome govori, poput Danila Kiša, Davida Albaharija i moje malenkosti. Kiš je govorio da kad hoće da vas odstrane iz srpske književnosti, tada kažu da ste jevrejski pisac. A jevrejski pisac ne postoji, postoji izraelski pisac. Jevrejski pisac, kao i Jevrejin u dijaspori, onaj je koga drugi vide kao Jevrejina, a ne onaj koji sebe drži Jevrejinom. U svakom slučaju, ne obraćam pažnju kad me drugi stavljaju u tu etničku ladicu, ali me vređa pokušaj da me odstrane zbog mojih političkih stavova.

Verujem da je zlo metafizička stvar

Vaše su priče fantastične, mistične, a u njima je čest i motiv smrti. Otkuda takve teme? Vjerujete li u Boga?

Taj oblik fantastike ne proizilazi iz nekog verskog osećanja, nema mnogo veze sa religijom, ali ima sa nekim pokušajem da se objasni ono egzistencijalno. Čak nisam sasvim siguran da li sam ateista ili vernik. Da to postane moj spisateljski izbor, pomogao mi je Branimir Donat, koji je napisao kritiku moje prve zbirke priča “Bunar u tamnoj šumi”, kazavši kako je očigledno da je mladi pisac pod uticajem kabale i oniričke literature. Tada, sa 24 godine, nisam imao pojma šta je to, pa sam počeo da se zanimam za takve priče i za nemački romantizam. Počeo sam da ga čitam, posebno prevode jidiš literature. Video sam i da je Franc Kafka bio pod jakim uticajem kabalističke literature. Mnogo je na mene uticao i roman Jana Potockoga “Rukopis nađen u Saragosi”, pa pikarski romani. Pored jidiš i hasidske literature – kao piscu važan mi je način na koji se u toj vrsti literature pričaju priče – moj čest način pričanja sliči onom u “Šeherezadi”: jedna priča zamenjuje drugu, pa se onda te priče neprekidno dalje umnožavaju. Takođe, motiv smrti uvek je tu negde prisutan, čak je i naslov jedne kritike nove zbirke bio “Deset puta smrt”; u svakoj od tih priča na neki se način obuhvata tema smrti, ali ne kao nešto konačno, nego kao nešto šta ne možete sasvim razumeti, pa pokušavate na svoj način da razjasnite šta je to. Moji dalji uzori su Edgar Alan Po, Hauard F. Lavkraft, Horhe Luis Borhes, dakle svi oni koji su zagonetku smrti opisivali bilo kroz fantastiku, bilo kroz horor.

Radite li na novim pripovijetkama i scenarijima?

Upravo sam sa Goranom Paskaljevićem napravio scenario za film “Lovac u tamnoj šumi”, na temu iz Drugoga svetskog rata. Zbog teške situacije, jer je u Srbiji ove godine za filmsku produkciju izdvojeno nula dinara, pare se moraju tražiti vani. Goranov film “Kad svane dan”, za koji smo zajedno radili scenario, otvorio je ovogodišnji Festival židovskog filma. Pauze između mojih knjiga su velike, i po deset godina, ali sam krenuo sa pisanjem novih priča i jednog romana. Interesuje me problem zla i verovao sam da ću o tome naći obimnu literaturu, no neverovatno je malo knjiga o zlu u savremenom svetu. To šta je mnogo stvari ostalo neobjašnjeno za pisca može da bude izazov, ali postoji i opasnost da se, ako to ne uspete pretvoriti u pripovedanje, ostane na nivou opšteg mesta. Sklon sam da verujem da je zlo metafizička stvar, a šta to znači pokušavam da otkrijem kroz pisanje. Voleo bih da ta tema bude deo moje poslednje, testamentne knjige.

Ponosan na svoju generaciju 

Činili ste književnu grupu s Danilom Kišem, Borislavom Pekićem i Mirkom Kovačem. Nedostaju li vam danas?

Ponosan sam na tu svoju generaciju pisaca. Sva četvorica smo 1964. u “Prosveti” istovremeno objavili svoje prve knjige, a kritika je zapazila da se pojavila nova generacija koja je nosila evropski duh. Tada smo se upoznali, osetili bliskost i počeli da se sastajemo. Čitali smo ono šta smo pisali i komentarisali, a prijateljstva su se održala do kraja. Mirko je najizvorniji talenat, izvanredan esejista, pripovedač i scenarista. Kiš je puno čitao, bio odličan prevodilac i najbolji u prvoj generaciji studenata svetske književnosti. Pekić je bio studiozan čovek tipa Tomasa Mana, puno je pisao, a za svaku temu obimno se pripremao, praktički je “završavao fakultet” čitajući o svakoj. Oni su i dalje sam vrh, ne samo srpske nego jugoslovenske književnosti. Nažalost, Kiš i Pekić su rano umrli, ne uspevši dovršiti mnogo toga šta su zamislili. Sa Mirkom sam u odličnim odnosima i svakodnevno se čujemo preko skajpa.

Objavili ste “Knjigu pisama 1992 – 1995”, koja ste izmjenjivali s Mirkom Kovačem, a angažirane tekstove protiv Miloševića objavili ste u knjizi “Zapisi iz mračnih vremena”… 

Mirko je otišao iz Beograda jer je bio na policijskom popisu ljudi koje treba likvidirati. U Rovinju je živio u užasnim uslovima, a ja u Beogradu pod stalnim pretnjama, pa smo se krenuli dopisivati, šta nam je tada mnogo značilo. Čudo je bilo da je u ratno vreme svako pismo stiglo na adresu. Kad se sve završilo, Mirko je rekao da su mu se javili momci iz “Ferala” pitajući ga ima li šta, pa je ponudio ta pisma koja govore o vremenu sa dve različite strane. I tako je “Feral” bio prvi izdavač te knjige, koja je doživela i beogradsko izdanje i prevod na dva strana jezika. Tekstovi moje male lične istorije onoga šta se događalo kroz devedesete, kroz prizmu politike i kulture, koje sam tada objavljivao u novinama, sabrani su u “Zapisima iz mračnih vremena” izašlima u Beogradu, a onda i u Sarajevu pod naslovom “Jesmo li čudovišta?”

Kako ocjenjujete današnju vlast u Srbiji, kombinaciju radikala i socijalista?

Situacija je dosta složena i konfuzna istovremeno. Zbog očajne ekonomske situacije, nova vlast je primorana da se okrene zapadu. Pokušavaju tražiti pomoć i od Kine, Rusije i arapskih zemalja, ali jedino Evropska unija može da popuni budžetske praznine. Boris Tadić je imao dobru retoriku, ali bez rezultata. Sad je EU opreznija, pa je pomogla da na vlast dođe nova garnitura. Shvatili su da bi, čak i da je Tadić uspeo da sprovede sporazume, odmah izbile demonstracije, poput svojevremenih paljenja džamija i ambasada u Beogradu. Trenutno je vlast u Srbiji fokusirana na to dobije datum početka pregovora o ulasku u Uniju u junu, pod uslovom da potpuno implementira sporazum sa Kosovom, šta je vrlo teško. Radikali, koji se sad nazivaju naprednjacima, imaju podršku nacionalnog korpusa i jedini eventualno mogu da sprovedu sporazum. Imam utisak da shvataju da moraju to da urade ako hoće datum početka pregovora. Znači, sad postoji otvaranje Srbije prema spolja. Ali istovremeno su se u politiku, ekonomiju i kulturu vratili svi oni užasi iz devedesetih, šta znači da na unutrašnjem planu ponovno dolazi do zatvaranja. Na primer, u kulturi su na vlasti svi oni kadrovi iz Francuske 7, najgori nacionalisti. Čini mi se da će EU biti zadovoljna ako pacifikuje Srbiju, u smislu da se odnosi sa Kosovom srede, nakon čega neće obraćati mnogo pažnje na to šta se događa unutar Srbije.