Bojan Brukner: Tragamo za nespojivim, a lepim

Kada se prije nekoliko mjeseci pod etiketom Zdenka Franjića “Slušaj najglasnije” pojavilo novo izdanje “Fireworks in Progress” slabo poznate beogradske grupe Hashish Club, dio kritičara i javnosti ostao je potpuno zatečen njihovom izvanserijskom kvalitetom, odnosno originalnošću izraza, kako muzičkog tako i tekstualnog. Iza imena Hashish Club kriju se Stefan Simić i Bojan Brukner, a potonji je, nekako paralelno s pojavom grupe, objavio i istoimeni roman. Bez sumnje, riječ je o grupi ili projektu kreativnih ljudi koji zaslužuje maksimalnu pažnju javnosti.

Što vas je inspiriralo da svoj novi glazbeni projekt nazovete po imenu tajnog društva francuskih umjetnika i intelektualaca u 19. stoljeću, koje danas ima bitno drugačiju konotaciju?

Isprva fascinacija tim umetnicima, pre svega Bodlerom, ali i drugima koji su pripadali Hašiš klubu, a zatim fascinacija činjenicom da su svi oni sedeli u istoj prostoriji. Pitao sam se šta dešava kada spojiš takve umove i zatvoriš ih u jednu sobu. Šta se dešava kada ideje takvih ljudi počnu da se ukrštaju? I to je odgovor koji tražimo sa našim Hashish Clubom.

Ljudi koji nas osvoje

Za svoje drugo izdanje “Fireworks in Progress” dobili ste, s razlogom, izuzetno pozitivne kritike. Jeste li njima zatečeni ili ste vjerovali da ste stvorili izvanserijsko muzičko djelo?

Ostali smo zatečeni. Verujemo u ono što radimo, ali smo takođe vrlo svesni da to nije nešto što je opšteprihvaćeno i popularno. Iskreno, za promenu je bilo lepo znati da ono što radimo još neko pored nas razume i dotiče ga.

Istaknuli ste da “stvarate muziku koja prija isključivo ljudima koji je stvaraju, s idejom da u tom kreativnom procesu surađuju s raznim ljudima, raznih talenata”. Po kojim ste kriterijima birali suradnike na ovom projektu?

Isključivo po osećaju. Pritom ne mislim na intuiciju, već na osećaj koji doživiš kada te neko svojom umetnošću pomeri, dodirne, ubije u pojam ili oživi. To su ljudi koji nas osvoje. Drugi deo procesa je da zaključimo kako da to uklopimo u ono što mi radimo. Kako da tuđu energiju spojiš sa svojom, a da to bude lepo.

Na uvodnoj pjesmi “Tehnikolor” gostuju Dušan Kalinić i Hornsman Coyote iz Eyesburna. Odakle ideja da u jednoj pjesmi spojite dva prilično nespojiva lika/pjevača?

Hornsman Coyote je čovek o čijem talentu ne moram mnogo da pričam. Njegov rad o tome dovoljno govori. Naravno, to su prepoznali mnogi i zato je on često gost na pesmama mnogih domaćih bendova. I mi smo ga želeli. Ali pod našim uslovima. Nismo želeli da se priklonimo njegovom zvuku, već da nađemo nešto drugo i novo, kako za njega tako i za nas. Tako smo otišli u ekstrem i spojili ga sa kafanskim pevačem Kalinićem i napravili nešto nespojivo, a lepo.

Za pjesmu “Živac” iskoristili ste stihove beogradskog pjesnika Milana B. Popovića. Je li on jedan od ljudi iz Beograda s kojima ste odlučili surađivati zbog njihovog talenta?

Da. Njegova poezija ume da bude jako mračna, kao i moja. To je svakako bio momenat prepoznavanja. Ipak, Milan piše na jedan apstraktniji način i nije vođen metrikom, jer piše poeziju slobodnije, za papir, a ne za mikrofon. Zato je bio izazov da to pretvorimo u pesmu. A opet, pesma je nastala mnogo lakše i prirodnije nego mnoge druge koje smo radili. I jako nam je draga.

Sa Stefanom Simićem već ste ostvarili određeni uspjeh u grupi Belgrade Ghetto, no ona je bila orijentirana na hip-hop. Što se dogodilo da ste se pronašli u potpuno drugačijem muzičkom stilu?

I Stefan i ja želimo da stvaramo muziku. Ne žanr muzike, već muziku. Čak i kada smo radili hip-hop, nismo poštovali njegova pravila, pa su nas ljudi svrstavali u krosover bendove. Ni ovo što sada radimo ne bih mogao da svrstam u tačno određeni žanr. Elektro-industrijal navodimo kao pravac jer nemamo bolje objašnjenje. Što ne znači da sutra nećemo raditi nešto sasvim drugačije.

Priča o “našem” odrastanju

“Fireworks in Progress” objavio je Zdenko Franjić za “Slušaj najglasnije” – zašto on, a ne neki izdavač iz Srbije?

Odlično pitanje. Pokušaću da odgovorim. Izgleda da se ceo Balkan sveo na jednog čoveka koji i dalje ima snage da se bori sa vetrenjačama. Barem kada je muzičko izdavaštvo u pitanju. Niko u Srbiji nije preslušao naš album, a kamoli razmišljao o tome da ga izda. Zdenko je jedini uradio oboje.

Paralelno s muzičkim projektom Hashish Club objavili ste istoimeni roman koji se bavi skupinom prijatelja što se skrivaju u jednom podrumu tijekom bombardiranja Beograda 1999. godine. Kakva je poveznica između radnje romana i muzičkog projekta, kada već dijele isto ime?

Samo početna fascinacija. Roman je priča o mom odrastanju, zapravo o “našem” odrastanju kroz moju vizuru. Neke pesme se prepliću sa romanom, ali osim autora, muzika i roman nemaju toliko toga zajedničkog.

Kopirajter ste, scenarist, kolumnist, pisac, muzičar… kao da se pokušavate pronaći u svim tim poslovima kako biste se što kreativnije izrazili. Što je sljedeće?

Gluma? Režija? Porodica? Budizam? Moreplovstvo? Ništa?

Postoji li plan koncertne promocije benda u većim gradovima regije? Planirate li uskoro gostovati u Zagrebu?

Ne postoji plan da Hashish Club nastupa uživo u skorijoj budućnosti. Ako budemo to radili, uradićemo to kako treba, za što trenutno nema uslova.