Kratka istorija evropskih integracija

„Evropa nema alternativu“ – to je „la pensée unique“ koja dominira političkim životom u zemljama bivše Jugoslavije. Poput ideje o tranziciji u tržišni model, Evropa se smatra odredištem do kog tek treba stići, smatra se jednom zajednicom mira i prosperiteta. Zapravo, mi smo „u Evropi“ već preko četiri decenije i ostajemo tamo odakle smo i krenuli – u zavisnosti od evropske imperije.

U ovom članku predstaviću kratku istoriju evropskih integracija pre evropskih integracija. Istorija evropskih integracija je istorija rastuće ekonomske zavisnosti i periferizacije, koja uzima oblik sukcesivne dužničke krize i ekonomske destrukcije.

Naša priča počinje s Hladnim ratom. Na konferenciji na Jalti održanoj 1945. godine, Čerčil, Truman i Staljin su podelili Balkan na zapadnu i sovjetsku sferu uticaja. Nakon raskida sa Sovjetskim Savezom, Titova Jugoslavija postaje zavisna od zapadnih finansija i tržišta, u pokušaju da uspostavi balans naspram sovjetske moći na Balkanu. Model državom rukovođene akumulacije u Istočnom bloku, zasnovan na skretanju investicija s proizvodnje na vojnu potrošnju u svrhu vojnog nadmetanja sa Zapadom, doveo je do smene ciklusa stagnacije i rasta, budući da su planirane investicije prevazilazile dostupne resurse. Zatvorene ekonomije Istočnog bloka bile su ograničene u pogledu internih resursa koje su bile u stanju da izdvoje za potrebe akumulacije – čak i u ekonomiji velikoj poput bivšeg SSSR. Zato je, našavši se 1960-tih u opasnosti od procesa evropskih integracija, SSSR predložio bližu integraciju SEV-a (Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć), trgovinskog saveza sovjetske imperije. SEV se bazirao na novoj podeli rada, unutar koje bi balkanske zemlje postale proizvođači hrane za SSSR i tržišta za njihove industrijske proizvode – kako bi se održao ekonomski i vojni paritet u okviru hladnoratovske Evrope.

Ponovno pokretanje procesa evropskih integracija (nakon što je ostavka de Gola s mesta predsednika Francuske 1969. godine otvorila vrata prvom širenju na Veliku Britaniju, Irsku, Dansku i Norvešku) ohrabrilo je Evropsku zajednicu (EZ, prethodnica EU) da iskoristi detantu super-sila i okuša se u Istočnom bloku, iskoristi talas nezadovoljstva u Rumuniji i Albaniji usled kolonijalnih ambicija SSSR-a u sklopu Komekona, ali i da poveća regionalnu zavisnost od zapadnih finansija, tehnologije i tržišta u okviru pokušaja rešavanja problema investicija – kako bi unela nemir u samo srce sovjetske imperije i time izazvala njenu hegemoniju nad regionom. Da bi to postigla, EZ je nemilosrdno sprovodila dva principa.[1] Kategorički je odbacivala bilo kakav sporazum koji bi omogućio jačanje sovjetskog stiska nad njihovim saveznicima, poput uspostavljanja odnosa između EZ i SEV-a, pristajući isključivo na bilateralne sporazume s pojedinačnim zemljama članicama Varšavskog pakta. Štaviše, države članice su od 1974. godine prenele na EZ isključivo pravo pregovaranja sa zemljama Istočnog bloka. To je ove zemlje primoralo da pregovoraraju s džinovskom EZ vođene strahom od poništavanja postojećih sporazuma. Zamka je postavljena. Trgovinske i finansijske integracije[2] koje su usledile uvešće sovjetski Balkan i Istočnu Evropu u krizu zavisnosti od Evropske ekonomske zajednice, što će do ’80-tih godina dovesti do dužničke krize u celoj regiji. Nakon 1989. godine, bilateralni pristup omogućio je EU da nametne raspuštanje Komekona, praćeno regionalnim tržišnim integracijama pod njenim uslovima. To je značilo pokretanje procesa integracija pre njihove formalizacije, tojest razdornu trku za otvaranje EU kapitalu kao preduslov EU integracija. Istok je od periferije sovjetske postao periferija rastuće EU imperije. Pa ipak, na početku beše Jugoslavija. Jugoslavija je ujedno bila i pionir EU integracija i njihova najtragičnija žrtva.

Prvi krug EU integracija: Ekonomska fragmentacija i politička destrukcija SFRJ

Za Evropsku zajednicu, trgovinske integracije sa SFRJ predstavljale su projektovanje njenih zajedničkih carinskih tarifa i zajedničke trgovinske politike na istok, što je bio ključni element mediteranskog širenja EZ u 1970-tim i 1980-tim godinama u borbi protiv Komekona i Istočnog bloka.[3] Proširenje ograničenih trgovinskih povlastica trebalo je da podrži nezavisnost Jugoslavije od Istočnog bloka i proširi uticaj EZ na jednu od tampon država.[4]

Prvi krug EU integracija počinje 1967. godine ugovorom o saradnji između SFRJ i EZ, za kojim je usledio nepreferencijalni trgovinski ugovor 1970., a 1980. i preferencijalni. Vojno takmičenje sa SSSR primoralo ju je na zaokret ka zapadnoj pomoći, trgovini i finansijama. Kako bi se napravila kontra-teža zavisnosti od zapadnih tržišta i finansija, 1950-ih dolazi do ponovnog približavanja SSSR-u i do trgovinske normalizacije sa SEV-om, što je dovelo do prekarnog balansiranja između dva imperijalistička bloka supersila, što je nazvano „nesvrstanošću“.

Ovo balansiranje je ubrzo dovedeno u pitanje podelom Evrope na tri suprotstavljena trgovinska bloka, sponzorisana od strane super-sila: SEV, EZ i EZST (Evropska zona slobodne trgovine). Izvozne proizvode SFRJ čekala je budućnost rastuće carinske diskriminacije, budući da su zajedničke spoljne carine svakog bloka postepeno harmonizovane, dok su unutrašnje carine poukidane, posebno s uspostavljanjem Zajedničke poljoprivredne politike od strane EEZ 1962. godine.[5]

Saradnja sa EZ, rečeno je, bila bi prilika da se dođe do naprednije tehnologije potrebne za stvaranje konkurentnog izvoznog sektora. Pa ipak, budući da je SFRJ beležila permanentan strukturni trgovinski deficit sa EZ – deficit koji će se održati do njenog kraja – bila je primorana da pođe putem dublje tržišne integracije unutar Zajednice, da bi mogla da uvozi finansije i tehnologiju sa Zapada – a da bi to mogla, morala je prvo da omogući prodaju svog mahom poljoprivrednog izvoza Evropskoj zajednici, i tako se obaveže da joj otvori svoje tržište.

Integracije su odražavale obrazac zavisnog, finansijalizovanog razvoja, kakav i dan danas vidimo u regionu. Anticipirajući današnju neoliberalnu ideologiju, tržišne reforme iz 1960-tih eksplicitno su povezale otvaranje stranom kapitalu s ekonomskom efikasnošću. Kako je Tito 1961. godine objavio: „Što je više pomoći, to će socijalizam brže rasti u našoj zemlji“.[6] Izvozna orijentacija SFRJ zapravo je značila prilagođavanje njene proizvodnje tržištima EZ koji su finansirali neophodne kapital-investicije. Iako je Jugoslavija ubrzano postajala industrijska zemlja, njena trgovina sa EZ nije izgubila karakteristike manje razvijenih zemalja – uvoz kapitalnih dobara i poluobrađenih materijala u zamenu za sirovine, poljoprivredne proizvode i obrađena dobra naručena po ugovoru. Izvoz zapadnih kapitalnih dobara bio je u vidu iznajmljivanja patenata i licencnih ugovora, poput Zastavinog licencnog ugovora sa Fijatom,[7] čime je održavana tehnološka zavisnost, a što je dalje osiguravalo da će vrednost biti prebacivana kapitalima EZ. Nesposobna da se nadmeće u trci tehnologijom, Jugoslavija je štedela na ceni radne snage.[8] Da bi pokrila rastući trgovinski deficit i spoljni dug, Jugoslavija je postala glavna izvoznica nekvalifikovane radne snage u zemlje Zapadne Evrope koje su prolazile kroz period buma. Ovaj obrazac zavisnosti održao se do danas.

Trgovinski sporazum sa EZ iz 1970-te, samo je pojačao zavisnost od EZ uvoza. Pošto nije bila konkurentna, SFRJ je morala da preusmeri trgovinu na Istočni blok, istovremeno postavši u potpunosti zavisna od uvoznih proizvoda iz EZ koji su prerađivani za reizvoz. Posle svetske recesije 1974-75, EZ je podigla trgovinske barijere tačno u onim oblastima u kojima je SFRJ imala konkurentnu prednost (čelik, tekstilna roba, duvan i izvoz govedine i teletine). Kako bi pokrila trgovinski deficit, SFRJ je morala da pozajmljuje velike sume novca od međunarodnih finansijskih tržišta, što je do 1981. godine dovelo do 20 milijardi dolara duga. Sami ovi problemi proističu iz dužničke ekonomije: precenjivanje jugoslovenskog dinara olakšavalo je finansiranje i otplatu stranih kredita i uvoza kapitala, ali je istovremeno izvoz načinilo nekonkurentnim i podsticalo visoke stope inflacije – što je, zauzvrat, iziskivalo dalje pozajmice kako bi se održao investicioni rast. Ovaj obrazac ponoviće se u Hrvatskoj i Srbiji tokom 2000-tih.

Slobodnotržišni sporazum, koji je jugoslovensko tržište otvorio za robu i finansije EZ, ujedno sprečavajući jugoslovenski strateški izvoz, postavio je model koji će se ponavljati i nakon 1991. godine: na primer, protekcionizam EZ je 1970-tih prouzrokovao dugoročni pad hrvatske industrije teletine, krčeći put za Sporazume o stabilizaciji i saradnji i CEFTA (Centralno-evropsku slobodnotržišnu zonu) sporazum, dvehiljaditih, kojima je EU kapital restruktuirao industriju mlečnih proizvoda; privatizovane firme, poput Dukata, koristile su prednosti koncentracije kapitala i subvencija Zajedničke poljoprivredne politike (CAP), da bi preplavile tržište uvezenim mlekom i primorale seljake da im svoje mleko prodaju po cenama ispod tržišne vrednosti.[9]

Jugoslovenska finansijska kriza iz 1970-tih bila je integralni deo globalne tranzicije u finansijalizovani kapitalizam i režim neoliberalnih mera. Ekonomska kriza je 1980-tih u Jugoslaviji dovela do nametanja jednog od prvih planova strukturnog prilagođavanja od strane međunarodnih finansijskih institucija (od 1982. do ’85. i ponovo od 1989. do ’90. godine). Da bi sproveli makroekonomsku stabilizaciju i finansijsku disciplinu, potrebne da bi se obezbedilo vraćanje jugoslovenskih dugovanja, MMF i EZ tražili su i recentralizaciju federacije.[10] Otvaranje svetskom tržištu od 1950-ih rasparčalo je federaciju na nekoliko autarhičnih regionalnih jedinica koje su se takmičile u grabljenju ograničenih državnih sredstava – otud i rast republičkog nacionalizma u Jugoslaviji 1960-tih godina. Recentralizacija je značila oduzimanje republičke kontrole nad resursima, kompanijama, bankama i finansijama u okviru republičkih granica – gaženje Ustava iz 1974. godine koji je SFRJ preobrazio u pravu konfederaciju država.

Nastala su dva oprečna programa, koji su se oslanjali na „Evropsku uniju“, planiranu za 1992, kako bi opravdali svoje nacionalističke ambicije. Za srpske političare, recentralizacija federacije značila je ukidanje autonomije srbijanskih pokrajina, što bi slabašnoj srpskoj privredi obezbedilo domaće tržište. Za političare iz bogatih severnih republika (Slovenije i Hrvatske), rešenje je bilo manje, a ne više državne moći. Oni su zahtevali smanjenje potrošnje na siromašnije republike i po mogućstvu manje uticaja Federacije, budući da su to videli kao prepreku njihovoj konkurentnosti na evropskom tržištu.

Tako je u praksi MMF/EZ program služio interesima velikosrpskog nacionalizma koji je težio stvaranju centralizovane Srbo-slavije. S druge strane, bogatije republike su koristile obećanje EU integracija kako bi opravdale odvajanje od SFRJ. Evropa kao ideologija, nastavila je da, dan danas, vodi zvaničnu hrvatsku politiku: nedavni referendum je članstvo u EU predstavio kao „uspon prema neupitnom civilizacijskom pragu, čije prekoračenje predstavlja ispunjenje historijskih težnji hrvatske države“.[11]

Zahtevajući ukidanje republičkih ovlašćenja, namećući razarajuću, pritom nedelatnu, šok terapiju i stavljajući tačku na redistribuciju bogatstva od bogatijih prema siromašnijim republikama, MMF i EZ su zapalili fitilj nacionalističkog kolapsa Jugoslavije.

Drugi ciklus EU integracija: Evrokonvergencija i dužničko ropstvo[12]

Posle ratova, drugi ciklus EU integracija u Srbiji i Hrvatskoj je tokom 2000-tih podrazumevao sve veće otvaranje stranom kapitalu i kreditima kako bi se finansiralo otplaćivanje bivšeg jugoslovenskog duga.

Ključ za razumevanje ovoga je režim fiksnog kursa u post-Ju zemljama, koji je u Hrvatskoj značio indeksiranje kune prema evru, a u Crnoj Gori i BiH i prihvatanje evra. U skladu s „Vašingtonskim konsenzusom“, predloženim od strane međunarodnih finansijskih institucija i institucionalizovanim u Jugoslaviji od 1980-tih, makroekonomska politika služila je kontroli snabdevanja novcem i inflacije, u cilju „cenovne stabilnosti“. Da bi se to postiglo korišćen je mehanizam „monetarnog sidra“, što je jedna vrsta fiksnog deviznog kursa. Sidro može da funkcioniše samo ukoliko se istovremeno sprovodi striktna monetarna politika zasnovana na visokim kamatnim stopama. Prava funkcija monetarne politike nije cenovna stabilnost, već „usidravanje“ dužničke ekonomije; tj. sprečiti deprecijaciju nacionalnih valuta i tako održati priliv otplata na račun dugovanja i držati cenu uvoznih roba niskom.

Sistem fiksnog kursa zapravo je značio monetarnu konvergenciju i integraciju s evrozonom. Ukidanje ovlašćenja da se štampa novac i utiče na nivo kamatnih stopa unutar evrozone, kombinovani sa striktnim monetarnim režimom ECB, primorali su sve kapitale da povećaju produktivnost rada. Pa ipak, uprkos tome što su svi kapitali uspeli da spuste cenu po jedinici radne snage, Nemačka je postigla najveću uštedu. To je dovelo do rastućeg disbalansa širom evrozone, budući da je nemački izvoz proizveo ogromne trgovinske deficite u privredno nazadnijim zemljama na periferiji evrozone.[13] Te zemlje su, uključujući i Sloveniju, iskoristile prednost jeftinijih kamatnih stopa da bi pozajmljivale novac od banaka smeštenih u centru i njime pokrivale ove deficite, što je udarilo temelj neodrživog rasta finansiranog zaduživanjem, a samim tim i finansijske krize evrozone.

Post-Jugoslavija integrisana je u evrozonu putem tri glavna regionalna procesa finansijalizacije – režima fiksnog kursa, finansijske liberalizacije i privatizacije. Koristeći prednosti ekstra-profita koje uzima na račun razlike između kamatnih stopa u evrozoni i na domaćim tržištima, EU finansijski sektor, koji kontroliše i do 90% eks-Ju bankarskog sektora, pothranio je spekulativni model rasta zasnovan na uvozu i potrošačkom zaduživanju. Taj model je istovremeno uništio industriju i naš region gurnuo u dužničku klopku opasniju nego ikad do sad. Države bivše Jugoslavije sada zajedno duguju pet puta više nego što je Jugoslavija dugovala 1990. godine. Isti onaj režim fiksnog kursa koji je privlačio strane kredite i račune od privatizacija, zaslužan je i za uništavanje industrije. Skup novac je destimulisao investiranje u realnu ekonomiju i izvozne proizvode načinio nekonkurentnim, a sve to na račun uništavanja privrede i masovne nezaposlenosti. Rezultat je bio rastući deficit trgovinskog bilansa, koji je mogao biti pokriven jedino novim spekulacijama, pozajmicama, stranim kreditima i SDI. Ekonomski rast regiona postao je u potpunosti zavistan od spoljnih finansija. S finansijskim krahom 2007. i globalnim kreditnim krančom, balon je morao da pukne.

U današnjoj Hrvatskoj, potreba za održanjem pariteta kune prema evru kako bi se predupredilo nekontrolisano razmotavanje dužničke spirale samo produbljuje krizu. Ovo je identična situacija kao u zemljama periferije, poput Grčke, u kojima važi sistem fiksnog kursa evrozone. Indeksiranje sprečava spoljno prilagođavanje putem devalvacije i nameće ono što se naziva „internom devalvacijom“, odnosno otplatu duga putem prolongirane štednje i napada na plate. Time se pritiska i potrošnja, a samim tim i sredstva za otplatu duga. Države regiona su efektivno izgubile svaku nezavisnost monetarne politike, a samim tim i ekonomski suverenitet, u prilog ECB. Postale su kolonije evropskog finansijskog kapitala.

Nasuprot Srbiji i Hrvaskoj, Slovenija se nije u istoj meri otvorila tokovima stranog kapitala, već je pokušala da se pod sopstvenim uslovima probije na svetsko tržište, putem rasta zasnovanog na izvozu. Njen neuspeh se vidi u sadašnjoj dužničkoj krizi koja je u stvari odraz krize integracija u EU. Kao članica evrozone, Slovenija više nije mogla da devalvira svoju valutu kako bi izvoz održala konkurentnim i time očuvala rast zasnovan na uvozu putem iste dužničke piramide. Slovenija nije izbegla regionalnu krizu zavisnosti od spoljnih tržišta i finansija. Rastući životni standard finansiran nekadašnjim rastom stoji kao prepreka daljoj akumulaciji. Odliv stranih direktnih investicija tokom 2000-tih je znak da je slovenački kapital sve primoraniji da autsorsuje proizvodnju u post-jugoslovenski region u kom su plate manje. Težnja da se koristi investiranjem van zemlje kako bi potkopala plate i državu blagostanja u samoj Sloveniji govori nam da je slovenački izuzetak regionalnom neoliberalizmu samo iluzija.

Treći ciklus EU integracija: Kriza EU regionalizma[14]

Lekcije koje mogu da se izvuku iz slovenačkog iskustva su jasne. Dalja konvergencija će dalje da smanjuje kompetitivnost hrvatskog i srpskog izvoznog sektora. Puna konvergencija sa evrom će da rezultira sa nastavljajućim transferom vrednosti evropskim bankama, preko strukturalnog trgovinskog deficita i spoljnog duga. Dug će ponovo služiti kao poluga za novu rundu otvaranja stranom kapitalu. Strani kapital je do sada nevoljno investirao u realnu ekonomiju, izvan određenih grana, budući da pred sobom ima niz malih potrošačkih tržišta koja su slabo integrisana i ne obećavaju proširenje mogućnosti za plasiranje proizvoda. Kako bi stvorila unutrašnje tržište koje bi privuklo strane investitore, EU je Zapadnom Balkanu (Srbija, Hrvatska, Bosna, Makedonija, Crna Gora, Albanija, Kosovo i Moldavija) nametnula sporazum CEFTA (oko 2006. godine).

Cilj CEFTA je stvaranje slobodnog tržišta (što se odnosi isključivo na tarife i smanjenje kvota), a ne carinske ili valutne unije. Drugim rečima, njen cilj je da se region pripremi za integraciju u EU, a ne da se podstakne regionalna saradnja, koja bi mogla da uđe u konflikt sa EU integracijom. To izgleda kao točak na biciklu: svaka žica povezana je s centralnom osovinom, ali međusobno jedva da se i dodiruju. Trgovina i investicije u svakoj od ovih zemalja preusmeravaju se ka Evropskoj uniji. EU je postala glavni trgovinski partner svim zemljama. 2008. godine 55 do 80 odsto uvoza i izvoza zapadno-balkanskih zemalja odlazilo je na EU. Zato, imajući u vidu strukturnu slabost regionalnog izvoza pod sistemom fiksnog kursa, CEFTA zapravo predstavlja slobodnotržišnu zonu za uvoze iz EU. Štaviše, kao i u slučaju trgovinskih sporazuma između SFRJ i EZ i prve CEFTA-e (uspostavljene 1991. godine između Poljske, Mađarske i Češke), pristup EU tržištu ograničen je upravo u onim oblastima u kojima region ima komparativnu prednost.[15] Zato će druga CEFTA, baš kao i prva, služiti restruktuiranju regionalne privrede tako da može da služi potrebama evropskih multinacionala, a uz to će dovesti i do dodatne deindustrijalizacije. Današnji programi strukturnog prilagođavanja u Sloveniji i Hrvatskoj, pod kojima se zarad otplate duga javni sektor, zdravstvo i penzioni sistem otvaraju stranom kapitalu, nagoveštavaju kakva nam vremena predstoje.

Da bi se izbalansirali spoljni deficiti, došlo je do trenda ponovnog uspostavljanja unutar-regionalne trgovine, pomognute ali ne i izazvane liberalizacijom carinskih barijera pod CEFTA sporazumom. Ovo je na mnoge načine povratak u 1970-te, kada je kolaps zapadnih izvoznih tržišta primorao SFRJ da se reorijentiše na nazadnija tržišta SEV-a. Ovde je problem u tome što svaka od post-jugoslovenskih država pokušava da postigne trgovinski suficit na račun ostalih, kako bi kompenzovala deficite prema EU. Tako se sprečava budući razvoj unutar-regionalne trgovine. Delom kako bi odgovorila na ovu poteškoću, Slovenija je počela da širi uvozne kredite i autsorsuje proizvodnju u region.

Uprkos tome, slučaj Slovenije, kao najrazvijenije ekonomske sile, zanimljiv je jer nam pokazuje ograničenja koja se stavljaju pred razvoj unutar-regionalnih integracija. On se ujedno forsira spoljašnjom zavisnošću od EU, ali se njom i strukturno ograničava. EU regionalizam podstiče deindustrijalizaciju i uspostavlja krhke potrošačke ekonomije, izgrađene na piramidi dugova. Bez spoljašnjeg finansiranja regionalne ekonomije bi danas propale. Kao što i vidimo u trenutnoj regionalnoj dvostrukoj recesiji, bez spoljnih finansija nema privrednog rasta. Regionalne integracije našle su se između Skile EU zavisnosti i Haribde uskosti nacionalnih tržišta. Celokupna bivša Jugoslavija zarobljena je unutar procesa periferizacije.

Regionalna politika EU za Balkan ujedno je deo i imperijalističke fragmentacije regiona u skup suprotstavljenih državica i neo-kolonijalnih protektorata (Bosna, Makedonija, Kosovo). EU pokušava da, pod doktrinom „regionalne saradnje“, rukovodi novim geopolitičkim poretkom i pripremi region za EU integracije, prateći u stopu širenje NATO-a. Podignut je niz pokretnih gvozdenih zavesa, deleći regionalne „pobednike“ i „gubitnike“ u trci ka evropskim integracijama. Tokom 1999-tih, EU je podigla neobjavljene sankcije protiv Hrvatske kada je Tuđman izravno odbio regionalnu saradnju, dok je Milošević nagrađen trgovinskim sporazumom s EU zbog garantovanja Dejtonskog sporazuma iz 1995. godine. Proteklih godina je jedan od glavnih razloga za napredak po pitanju prijema Hrvatske u EU to što je srpsko-albanska borba oko Kosova postala proksi sukoba između EU-SAD i Rusije oko hegemonije nad post-sovjetskim Istokom. Podrška Hrvatskoj je bila način da se na Srbiju stavi pritisak da napravi kompromis, što izgleda da je uspelo, sa skorašnjim dogovorom na liniji Beograd-Priština, koji je institucionalizovao etničku podelu Kosova, tako učvršćavajući nacionalna rivalstva u regionu i ulogu NATO-EULEX kao arbitra. EU regionalizam stvara novo bojno polje za nacionalističke borbe iz doba bivše Jugoslavije.[16]

EU model regionalne finansijske integracije nepravedan je i neodrživ. Nacionalne države regiona nisu bile u stanju da izdrže spoljne ekonomske i vojne pritiske i uglavnom bi na njih odgovarale nadmećući se jedne s drugima za naklonost stranih sponzora u uzaludnom i razornom jurenju za uspostavljanjem hegemonije u regionu. Mi kažemo da alternativa leži u Balkanskoj Federaciji[17], tj. u onakvoj saradnji koja bi ujedinila narode regiona oko zajedničkog cilja: oslobođenja regiona od spoljne zavisnosti i unutrašnjih sukobljavanja, maksimizovanja blagostanja svih naroda i njihovog postanka subjektima sopstvene sudbine. Iskustvo SFRJ je dokaz da sama logika tržišnog nadmetanja proizvodi neravnomeran razvoj i da može samo da produbi postojeće nejednakosti između regiona, čime se podstiču nacionalistička osećanja. Zato je prvi korak prema novom regionalnom poretku raskid s političkom ekonomijom finansijalizacije i njenom odbranom vrednosti novca (tj. duga) po cenu uništenja robe, u prilog političke ekonomije koja će redistribucijom resursa u postizanje zaposlenosti, socijalna davanja i životni standard promovisati blagostanje rada. Nacionalizacija banaka i industrije omogućila bi instrumente potrebne za regionalnu koordinaciju investicija, čime bi počelo rešavanje problema neravnomernog razvoja; za uspostavljanje mehanizama regionalne solidarnosti i saradnje; i za participatornu ekonomiku u kojoj suverenitet leži u rukama neposrednih proizvođača i lokalnih zajednica. Vreme je za izlazak iz krize evropskih integracija.

Bio-info

Andreja Živković

ANDREJA ŽIVKOVIĆ – sociolog, doktorand Univeziteta u Cambridgeu. Objavio je velik broj radova na temu političke ekonomije tranzicije u našim krajevima, povjesti socijalističke misli o nacionalnom pitanju na Balkanu i sociologije medija. Među značajnim radovima su The Balkan Socialist Tradition (posebno izdanje, Revolutionary History Journal, 8:3, 2003) i Revolution in the Making of the Modern World (Routledge 2007, sa Johnom Foranom i Davidom Laneom). Redovan je suradnik beogradskog marksističkog mjesečnika Solidarnost. Živi u Londonu.