Život i smrt HDZ-a

Ovih se dana povela rasprava o rehabilitaciji jugoslovenskog disidenta Milovana Đilasa. Glavnu reč je uzeo Dobrica Ćosić, koji sebe i dan-danas vidi kao disidenta, što će reći, njemu nikakva rehabilitacija nije potrebna, naročito ne u Srbiji koju je sam napravio sa svojih deset prstiju, i uz pomoć političkih i intelektualnih elita, koje su kao saputnici ovog čoveka učestvovali u tome. Usledio je odgovor Veselina Pavlićevića koji je vrlo dobro prokomentarisao Ćosićevo disidentstvo, ustvrdivši da je on “u nekim svojim knjigama dovodio u sumnju pa i kritikovao najčešće periferne društvene i druge srpske i jugoslovenske probleme. Ali, nikada dogmatsku vlast i njen centar, kako je to radio Milovan Đilas”. U skladu sa ovakvim shvatanjem disidentstva, politike i kulture, nastala je Srbija polufabrikata, poludisidenata, politikanata i poluintelektualaca. U takvoj kulturnoj i političkoj klimi jednostavno se podrazumeva da ćete biti na strani jačeg, uvek na strani vlasti, ma kakva ona bila. U njoj ćete lažirati citate Ive Andrića, nećete se osvrtati na jezivu ratnu prošlost niti na genocid u Srebrenici čak ni na dan godišnjice, verovaćete u to da se neke stvari ne događaju ukoliko vi ne govorite o njima. Takav je slučaj i sa medijima u Srbiji.

U skladu sa takvim konceptom društvenog i političkog života, nema mnogo slobodnog prostora u medijskoj sferi, gde bi se mogla artikulisati neka kritika. Jedno takvo mesto, ma šta javnost mislila o njemu, bila je emisija iz kulture novinarke Nataše Odalović, koja se zvala “Hoću da znam” iliti kolokvijalno HDZ, kako su je zvali oni koji su je pratili, kritikovali ili u njoj učestvovali. A učesnika je bilo zaista mnogo. Obično po dvoje u prepodnevnom terminu, zapitani nad katastrofalnom kulturnom politikom koja se u Srbiji sprovodi već više decenija, da bi sada sa naprednjacima doživela potpuni debakl. Pored Kulturnog centra Beograda, koji je u januaru 2012. jedini imao smelosti da organizuje javnu tribinu povodom slučaja Ugričić, autorka ove emisije bila je jedina koja je vruće teme aktuelne kulturne politike stavljala “na tapet dana”, pokušavajući da od aktera ove jadne intelektualne scene prošvercuje poneki kritički komentar u epicentar medijske javnosti. To nimalo nije lak posao u Srbiji, gde se ne podnosi nikakva kritika, pa čak ni ona književna, koja je po pravilu najbezbolnija. Teme kao što su lustracija u kulturi, pravo na pobunu, nikada dovršena rekonstrukcija institucija kulture, progon javnih intelektualaca, medijska linčovanja, manipulacija kraljevskim sahranama na Oplencu, propali zakon o kulturi, te zašto su ratni zločinci idoli mladih, sve su to stvari koje su se mogle čuti u prepodnevnom terminu HDZ-a, na nekada glasovitoj televiziji B92, koja je od ranih dvehiljaditih do danas doživela potpunu propast. Preživela je samo emisija Olje Bećković “Utisak nedelje”, koja zapravo predstavlja desničarski kutak za ćaskanje o nacionalnim problemima i programima. HDZ je u tom smislu bio neka skrajnuta alternativa “Utisku nedelje”. Nešto kao Veliki i Mali školski program na nekadašnjoj Televiziji Beograd.

Naravno, emisije koje su zadobile neki integritet, poput “Peščanika”, odavno su se osamostalile i otišle iz sazvežđa medijskog (B92) kruga dvojke, koji se prebacio na “Bitku za bebe” ili na šou program porodice Kardašijan. Uspeli su da izvezu jedan svoj brend pod nazivom “Gorica i Dragan” na RTS, a zauzvrat su preuzeli neke voditeljke sa nacionalnog javnog servisa. Davno su odustali od recimo izdavačkog programa po kome je nekada bio prepoznatljiv Samizdat B92, dok se direktor TV B92 Veran Matić u jednom trenutku pozabavio čak i problemom revitalizacije lokaliteta Staro Sajmište, sve pod maskom korporativne odgovornosti. Međutim, od svega toga nije ispalo ništa. Zapravo, ostala je samo Kim Kardašijan. I naravno, šou program “Utisak nedelje” – život jedne srpske intelektualne porodice u vreme tranzicije. Ruku na srce, stigao je preko kampanja B92 i poneki mamograf iz Japana, ali srpski lekari još nisu naučili da njima rukuju. U takvom kontekstu, HDZ ni ne može da postoji. Stoga je direktor Veran Matić pokrenuo akciju “piplmetar” i ubrzo je ova emisija skinuta sa programa pod izgovorom da nije dovoljno komercijalna te da oni rade samo u skladu sa piplmetrom i da ne mogu da podnesu novčane gubitke koje je HDZ napravio svojom negledanošću. I emisija je skinuta, bespogovorno.

Niko se nije oglasio povodom toga. Većina je bila srećna. Intelektualci koji su gostovali u ovoj emisiji takođe nisu rekli ništa u javnosti. Izgleda da je piplmetar bio u pravu, jer po nastalom ćutanju reklo bi se da ova emisija nije bila potrebna nikome i da je niko nije gledao. A to je zapravo laž. Pristajanje na ovakvu istinu samo je podržavanje sistema polufabrikata, u kome je sve dobro osim onoga što nam prenosi reči kritike.

Da li je HDZ morao da umre jer se giljotina piplmetra otkočila kada je gledanost pala ispod crvene linije ili je presudio diktat radikalne komercijalizacije, tj. trivijalizacije programa B92? Ili je možda neko povukao polugu ove giljotine? U svakom slučaju, HDZ je likvidiran po kratkom postupku, a javnost je ostala bez nekih kritičkih glasova koji su se zahvaljujući ovoj emisiji mogli čuti u javnosti. I to baš pred razgovore o mogućoj rekonstrukciji vlade Dačić – Vučić, na čijoj se crnoj listi, prema reakcijama javnosti, osobito one okupljene oko počivšeg HDZ-a, nalazi i resorni ministar kulture. Videćemo da li će partijski piplmetar oterati ovog čoveka u povest ili će ispasti da se stožeri partije moraju čuvati po svaku cenu. Prema tim stožerima danas se usmeravaju i uređivačke politike srpskih medija, iako prvi zamenik premijera uporno govori da oni ne vrše pritisak na medije. Naravno da ne vrše, jedino njihovi ljudi u ministarstvu kulture, u odseku za medije, i dalje prave antisrpske liste (specijalnost pomoćnika za medije Dragana Kolarevića), trudeći se da konačno očiste prostor od nepoćudnih. A to im itekako polazi za rukom.