Čitulje i pomeni

Prvog jula je sa dužnosti glavnog i odgovornog urednika Politike smenjen novinar Dragan Bujošević, jedan od glavnih medijskih instrumenata tadićevske vlasti, dok je na njegovo mesto postavljena/vraćena novinarka Ljiljana Smajlović, nekada bliska DSS-u, sada vladajućoj koaliciji oko SNS-a. Čitalac Politike naprosto ne zna da li da se smeje ili da plače. Centralno srbijansko glasilo, koje se hvali svojom tradicijom, jednostavno nema sreće u preraspodeli moći. A kako stvari stoje, nikada je neće ni imati ukoliko se bude nastavio ovakav odnos prema slobodi medija u Srbiji. Vaga na kojoj bi se našli Bujošević i Smajlovićeva pokazivala bi, po svemu sudeći, gotovo identičnu težinu konzervativizma i nacionalizma, te privrženosti nekolicini čelnih ljudi u vlasti i kapitalu koji stoji iza njih. S tom prvirženošću ide i otvaranje tema koje su u skladu sa politikama partijskih čelnika, tj. državnih funkcionera koji imaju neprikosnoveni uticaj na uređivanje ovog lista.

Ovoga puta neću uzeti primer ni iz jedne velike rubrike Politike, koje bi to mogle posvedočiti, već iz sektora koji naizgled ne pretenduje ni na kakvu propagandu i samo odražava, kao na Mikelanđelovom Strašnom sudu u Sikstini, ko je otputovao sa ovog sveta i ko vaskrsava u nečijem sećanju. U pitanju su čitulje/pomeni, rubrika koja je smeštena između feljtona i sporta, a koja je od devedesetih godina pretrpela brojne transformacije, pre svega u jeziku. Budući da je mrtvih bilo sve više i to u zemlji koja nije bila u ratu, niti je stopa kriminala bila u „porastu“, trebalo je pronaći novi jezik u čituljama kojim bi se sve to neizgovorljivo moglo izraziti. I ljudi su vrlo brzo počeli da usvajaju nove formulacije za one koji su otputovali, podlegli ili tragično nastradali. Više puta mi se hvalila koleginica, koja inače redovno čita Politiku, kako odlično poznaje jezik čitulja. O tome nisam ni razmišljao dok mi ona na to nije skrenula pažnju.

U ovoj, reklo bi se okoštaloj rubrici, do sada se desilo nekoliko ekscesa. Jedan je svakako bio sa neobičnom satiričnom čituljom povodom smrti Slobodana Miloševića. Bio je to skandal za političku i kulturnu elitu. I dok je tadašnji predsednik Tadić manifestovao kulturne manire, izjavivši saučešće ožalošćenoj porodici Milošević-Marković, tadašnja urednica Politike – Ljiljana Smajlović je bila zgrožena tim kratkim tekstom, koji je nekako dospeo na stranice njene Politike. „Hvala ti za sve obmane i krađe, za svaku kap krvi koju su zbog tebe prolile hiljade, za strah i neizvesnost, za promašene živote i generacije…“ – tako je počinjala ta inkriminisana čitulja koju su simbolično potpisali: Nada, Srećko, Živko, Sloboda i Vesela. Poruka establišmenta bila je da takve stvari jednostavno nije lepo raditi i da to može reći nešto loše o nama. Samo dve nedelje nakon drugog dolaska Ljiljane Smajlović na čelo Politike, ponovila se situacija sa čituljom, međutim, ovog puta to ni za koga nije bio skandal. Da bude još gore, čitulja je bila smrtno ozbiljna, čak preteća, ali je društveni kontekst toliko duboko anesteziran da to više niko nije shvatio kao nešto „neprimereno“ Politici. Ili je samo kritika Miloševićeve vlasti neprimerena ovom dnevniku. Možda u tom smeru treba tražiti odgovore, naročito ako se radi o čitulji/pomenu „trodimenzionalnom“ Draži Mihailoviću. Dakle, taj Draža 3D, u subotnjem broju Politike od 13. jula zvučao je doslovce ovako:

„U sredu, 17. jula 2013. godine u 12 časova, u beogradskoj crkvi Sv. Save, održaće se parastos bezgrobnom heroju koga su izdali saveznici a zverski ubili Brozovi zločinci.

Dragoljubu Draži Mihailoviću

armijskom đeneralu, načelniku štaba Vrhovne komande jugoslovenske vojske u otadžbini, ministru vojske, mornarice i vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije, vođi prvog Pokreta otpora u okupiranoj Evropi 1941. godine.

Pamtimo desetine hiljada poginulih, surovo ubijenih i preminulih saboraca legendarnog srpskog Čiče.

Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini 1941-1945.

Republička asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta.“

21319908 – I

Treba napomenuti da na početku ove čitulje stoji krst a iznad imena i prezimena jedna od poznatijih Mihailovićevih fotografija. Čitulja ima sve elemente žanra, napisana je u prvom licu množine tako da u svakoj reči „odzvanja“ mnoštvo glasova poštovalaca i poklonika. Reklo bi se da počinje civilizovano, informacijom o parastosu, što je topos u ovom žanru, ali vrlo brzo žanr se izneverava i u jeku državne akcije oko rehabilitacije četničkog vođe, ono MI u čitulji poprima ton amfilohijevsko-kalabićevskog diskursa. S jedne strane je „bezgrobni heroj“, što pripada registru crkvenog govora, dok ostatak iskaza vrši direktnu intervenciju u pravni diskurs, objašnjavajući da je taj čovek zapravo nevin, koga su „saveznici prodali a zverski ubili Borozovi zločinci“. Možda sintagmu o saveznicima i može da podnese bord Politike, međutim drugi deo rečenice zvuči kao da je izgovoren na tezgi sa četničkim rekvizitama koja je do nedavno krasila plato ispred beogradske Železničke stanice. Uz ovakvu čitulju nedostaje samo crni barjak sa lobanjom i kostima, koji se vijorio i u ratovima devedesetih, ali u ovoj situaciji, on se podrazumeva.

Ostatak čitulje je usmeren kao divinaciji „bezgrobnog heroja“ koji ne samo da je bio đeneral već i ratni gospodar srpskog kopna, mora i neba. Naročito je zanimljiva informacija o Mihailovićevoj mornarici i ratnom vazduhoplovstvu. Naposletku, osvetničko četničko MI iz čitulje zaziva u sećanje mnogo stradalo četništvo, koje je ili „surovo ubijeno“ ili je „preminulo“. Rekao bi čovek da se radilo o redu časnih sestara a ne bradatih ubica pod vođstvom „legendarnog Čiče“. Na kraju, tu je i SF element, u vidu pomena „prvog Pokreta otpora u okupiranoj Evropi“. Dakle, situacija je i bogoslužbeno i pravno čista kao dečja suza iz četničkog pokolja u Vraniću 1943. No jedno je sigurno, Ljiljana Smajlović se vratila, evropskija i jača nego ikada. A možda je bila i na parastosu 17. jula, kako je obznanjeno u čitulji br. 21319908 – I.