Čojstvo bez zaštite
Damir Šabotić: Nađi me (Dobra knjiga, Sarajevo, 2013)
U romanu Auschwitz Café Dragan Radulović je u etički fokus postavio odgovornost većine koja ćutke prihvata sve ono što u ratna vremena u njeno ime čini ili dopušta njena vlast. Damir Šabotić (1978, Beograd, živi u Sarajevu) u romanu Nađi me usložnjava egzistenciju aktera koji opstaju u pozadini ratnih sukoba, pozadini koja je kao i linija fronta neka vrsta bojišnice i ispita savesti. Ipak, iako je radnja smeštena u crnogorski milje, etno-kulturalni ambijent je redukovan ili potisnut, što se ponajviše vidi u imenovanju likova. Neki su označen samo profesijom kojom se bave (mesar, inspektor), neki umetničkim nadimkom (Leopold), neki krajnje neutralno (Marta, Jefimija), dok etničku specifikaciju sadrži tek ime devojčice Melihe i imena drugih žena u Samačkom domu, sabirnom centru muslimanskih izbeglica za vreme rata, gde je ime marker grupne mete za maltretman.
U fokusu romana Nađi me nalazi se lik devojčice Melihe, koju su strepeći od rata roditelji zajedno s njenim bratom poslali tetki u Ulcinj. Usled racija crnogorske policije i hajki na punoletne muslimane i srpske dezertere iz Bosne, Meliha i njen brat beže iz tetkine kuće u Samački dom, odakle njen brat beži dalje a Melihu upravnikova žena Marta prodaje mesaru. Roman Nađi me rekreira teskobnu i bizarnu atmosferu Twin peaks Dejvida Linča, smeštenu u „mirnodopsko“ zaleđe zemlje koja „nije učestvovala u ratu“, što je bila oficijalna mantra vlastodržaca u Srbiji i Crnoj Gori kojom su uljuljkivali puk. Šabotićev rat oslobađa pojedince njihovih inhibicija a podstiče poriv za crnoberzijanski biznis. Ali za razliku od Radulovićevog lika, koji je prisustvovao otmici muslimanskih putnika u Štrpcima 1993, stoga zgađenog i radikalno samoizolovanog, kod retkih Šabotićevih pojedinaca postoji volja za individualnim otporom, iako je on jalov i autodestruktivan.
Linčovska jeza izvire ne iz prodora zlokobne onostranosti, već iz zloćudnog ambisa koji je otvoren u korpusu ljudskog. Šabotić se opredelio za redukovanu, ali višestruku motivaciju koja likove čini intrigantno neodgonetljivim. U složenim negativcima koje izjeda neki vlastiti jal glavni je dobitak romana, što posebno važi za lik mesara. On je vešt zanatlija brutalnog zanimanja, dobrovoljac eskapista, verovatni silovatelj na frontu, dok se u kupovini debelo maloletne Melihe može videti pokušaj bizarne supstitucije mrtve žene. Marta je ipak donekle nedorečena kao trgovkinja belim izbegličkim robljem i preljubnica neutaženog libida; inspektor dosta konvencionalan kao svemoćni lokalni kapo, kurvar ustrašen bacilima i brutalni batinaš. Pozitivni likovi su očekivano plošniji, mada ne i banalni: radio-amater Leopold, doktor Petrović ili mesareva sestra Jefimija koja odvraća brata od nedopuštenih afiniteta prema devojčici. Naracija je fragmentarna a pripovedne perspektive ukrštene i ne sasvim dosledno sprovedene, uz suvišne natruhe sveznajućeg pripovedača. Fabula romana je imala kapaciteta da se razvije u društvenu hroniku, ali je ostala u okviru jezgra duže pripovetke. Roman finišira višestrukim tragičnim ishodom: Lepold gine u bekstvu od policijske potere, Melihin brat je uhvaćen i likvidiran, kraj romana je otvoren za centralni lik.
Ali za razliku od Tarantinove Šošane iz filma Inglourious basterds, koja preživi nacistički pokolj i uspe da se osveti, Šabotićeva Meliha, u koju pri bekstvu mesar nije pucao iz lovačkog karabina sprečen nedostatkom municije, uranja u senovit svet „nestalih osoba“.
Nađi me, tako, jeste roman o gubljenju: konačnom gubljenju nestalih, plemenitih i nevinih – u praznini, porazu i sramoti.