Neuspeh elita

Wolfgang Schäuble je nedavno u nekoliko velikih evropskih novina objavio članak pod naslovom „Nećemo nemačku Evropu“, kako bi opovrgovao tvrdnje da Nemačka priželjkuje vodeću ulogu u Evropskoj uniji. Schäuble je, uz nemačku ministarku rada, poslednji „Evropljanin“ zapadnonemačkog tipa u kabinetu Angele Merkel. On je sve drugo sem revizioniste koji namerava da preseče sve veze Nemačke sa Evropom i time razori temelje stabilnosti u posleratnoj Evropi. On je svestan problema čijeg povratka svi Nemci treba da se plaše.

Posle osnivanja carstva 1871., Nemačka je zauzela fatalnu, donekle hegemonijalnu poziciju u Evropi, koju najbolje opisuju reči Ludwiga Dehiosa: „Preslaba da njome vlada, a prejaka da se u nju integriše“. Sve to je utabalo put ka katastrofama 20. veka. Zahvaljujući uspehu evropskog ujedinjenja, ni podeljena, a kasnije ni ujedinjena Nemačka nije mogla ponovo da padne u isto iskušenje. U njenom najboljem interesu je da se u ovom pogledu ništa ne promeni. Ali nije li se situacija promenila? Wolfgang Schäuble reaguje na trenutnu opasnost. Upravo je on taj koji gura Merkelin tvrdi kurs stvarajući pukotine koje prete da rasture evropsko jezgro. On je taj koji se u klubu ministara evrozone opire zahtevima „zemalja primalaca“ za promenom politike. Najnoviji primer jeste sprečavanje nastanka bankarske unije koja je trebalo da učini zajedničkim troškove likvidacije banaka.

Schäuble ne odstupa ni za jotu od kancelarkinih uputa da se nemački građani smeju opteretiti samo kreditnim garancijama koje finansijska tržišta uvek zahtevaju, a zbog otvoreno prijateljske „politike spasa“ i redovno dobijaju. Insistiranje na ovom kursu uključuje naravno i pomoć grčkim malim i srednjim preduzećima od 100 miliona evra, koje je nedavno bogati ujak iz Berlina podario svom namučenom rođaku iz Atine. Činjenica je da Angela Merkel Francuskoj i „zemljama juga“ nameće spornu kriznu politiku, dok joj kupovinom evroobveznica Evropska centralna banka pruža neophodnu podršku. Istovremeno, Nemačka poriče odgovornost za katastrofalne posledice, koju ona preuzima vršenjem – kako molim? potpuno normalne – hegemonijalne uloge. Pomislimo samo na groznu nezaposlenost mladih na jugu Evrope kao jednu od posledica prevaljivanja tereta štednje na najslabije karike nekog društva. U ovom kontekstu, poruka „nećemo nemačku Evropu“ ne izgleda baš najbolje. Formalno gledano, odluke u Evropskom savetu se donose jednoglasno. Međutim, Angela Merkel kao samo jedan od 28 članova ovog saveta nepokolebljivo zastupa nacionalne interese, ili ono što pod nacionalnim interesom smatra. Nemačka iz svoje dominantne ekonomske pozicije izvlači koristi sve dotle dok evropski partneri ne posumnjaju u Nemačku privrženost Evropi. Tako je i Schäubleov članak, barem tako meni izgleda, odgovor na nezadovoljstvo drugih zemalja članica EU koje je izazvano dvostrukom igrom nemačke Vlade.

Uprkos stavu Francuske i zemalja u krizi, sve izolovanija nemačka Vlada u ime navodno neizbežnog tržišnog imperativa forsira strogu politiku štednje. Uprkos činjenicama, ona smatra da sve države članice evrozone mogu same da odlučuju o svojim budžetskim i ekonomskim politikama, a u slučaju nužde bi uz pomoć kredita iz „fondova za spas“ trebalo da same „modernizuju“ i učine konkurentnijom svoje države i ekonomije. Ova fikcija suvereniteta jeste udobna pozicija za Nemačku, jer je time kao jači partner pošteđena negativnih efekata koje zbog njene politike trpe slabije članice EU. Mario Draghi je još pre godinu dana upozoravao: „Nije legitimno a još manje ekonomski održivo kada ekonomska politika jedne zemlje ugrožava celu monetarnu uniju“.

Moramo stalno da ponavljamo: suboptimalni uslovi, pod kojima danas funkcioniše evrozona, posledica su nepotpune političke unije. Stoga rešenje ne leži u prebacivanju problema na pleća država u krizi. Oktroisanom politikom štednje ne mogu se eliminisati ekonomske neravnoteže unutar evrozone. Otklanjanje ili barem ublažavanje ovih razlika na srednji rok mogla bi da donese usaglašena fiskalna, monetarna i socijalna politika. Da bi izbegli opasnost da nas ovaj put odvede u neku vrstu tehnokratije, morali bi da pitamo građane šta oni misle o demokratskom jezgru Evrope. Wolfgang Schäuble to vrlo dobro zna. Evropska politika upala je u zamku, koju je Claus Offe tako bespoštedno ilustrovao: „Ukoliko ne želimo da odustanemo od monetarne unije, institucionalna reforma, koja opet iziskuje određeno vreme, sa jedne strane je neophodna a sa druge nepopularna“. Zato političari koji se nadaju reizboru ovaj problem guraju pod tepih. U procepu je pre svih nemačka Vlada koja je svojim delovanjem odavno preuzela odgovornost za celu Evropu. Ona je takođe i jedina koja može da pruži podstrek za odlučni korak napred, za šta mora da dobije i podršku Francuske. Nije reč o sitnicama, već o projektu u koga su u poslednjih više od pola veka najveći evropski državnici ulagali sve svoje snage.

Šta sa druge strane znači „nepopularno“? Kada je neko političko rešenje razumno, trebalo bi da ga podrže i demokratski birači. A kada ako ne pred predstojeće parlamentarne izbore? Sve drugo je povlađivanje i zabašurivanje. Potcenjivanje birača uvek je bilo greška. Smatraću istorijskim neuspehom političkih elita u Nemačkoj ako i dalje nastave da zatvaraju oči i da se ponašaju kao da je sve u redu i da kratkovido cenkanje oko sitnih slova u ugovoru predstavljaju kao odgovor na sve probleme. Umesto toga, one uznemirenim građanima, pred koje do sada nije izneto nijedno važno evropsko pitanje, treba da kažu istinu. One moraju da ofanzivno vode jednu neizbežno polarizujuću raspravu o alternativama, od kojih nijedna nije besplatna. One takođe ne smeju više da ćute o negativnim posledicama preraspodele koje „zemlje davaoci“, u svom dugoročnom interesu, na kraći i srednji rok moraju da prihvate kao jedino konstruktivno rešenje krize. Znamo odgovor Angele Merkel – umirujuće izvrdavanje. Izgleda da njenoj zvaničnoj pojavi nedostaje svaka normativna suština. Od izbijanje grčke krize u maju 2010. i izgubljenih pokrajinskih izbora u Severnoj Rajni i Vestfaliji, ona svaki svoj korak podvrgava oportunizmu opstanka na vlasti. Mudra kancelarka provlači se od tada sa jasnim stavom, ali lišenim suštine. I tokom njenog drugog mandata ona se svojski trudila da Bundestag poštedi svake kontroverzne teme, a o pažljivo odstranjenoj evropskoj politici ne treba trošiti ni reči. Ona zna da odredi dnevni red, jer se opozicija plaši da bi kada bi insistirala na evropskim temama bila samlevena maljem „dužničke unije“. I to od ljudi koji ponavljaju sve kao papagaji kada uopšte imaju nešto da kažu.

Evropa se nalazi u vanrednom stanju, a politička moć pripada onome ko odlučuje o tome koje će se teme raspravljati u javnosti. Nemačka ne stoji na ivici ambisa, već srlja u njega. Neuspeh elita? Svaka demokratska zemlja ima političare kakve zaslužuje. A od izabranih političara očekivati neko ponašanje koje odudara od rutine jeste zaista nešto neuobičajeno. Srećan sam što od 1945. živim u zemlji kojoj nisu potrebni heroji. Ne verujem ni u rečenicu da ličnosti stvaraju istoriju, u svakom slučaju ne u potpunosti. Znam samo da postoje vanredne situacije u kojima je moć percepcije i imaginacije, hrabrost i spremnost na preuzimanje odgovornosti pojedinca ono što čini razliku.

(Tekst je izvorno objavljen u Der Spiegelu, a mi ga prenosimo s Peščanika, u prijevodu Miroslava Markovića.)