San o novom Dodiku

Nije lako plivati u vodama Briselskog sporazuma, naročito ako ga suštinski ne prihvatate ali ga zbog ostanka na vlasti, implementirate. Takav je slučaj sa Aleksandrom Vulinom, direktorom Kancelarije za Kosovo i Metohiju, pravnim naslednikom Ministarstva za KiM, koje je u takvom obliku postojalo sve do formiranja Vlade Dačić-Vučić u julu prošle godine. Vulin je nakon dolaska na ovu funkciju preuzeo već postojeću infrastrukturu, ljudske i materijalne resurse. Kosovsku ideologiju, koja je inkodirana u ovo telo, dodatno je ojačao svojim pečatovskim potencijalom. Upravo zbog nje je nakon parafiranja Briselskog sporazuma, demonstrativno, tokom razgovora na prvom programu RTS-a, dao svoju ostavku. „Danas pred vama i pred narodom, a sutra pred Vladom, pred prvim potpredsednikom Vlade Aleksandrom Vučićem i pred premijerom Ivicom Dačićem moram da ponesem ostavku na mesto direktora Kancelarije“, rekao je zabrinuti Vulin. Čitav desničarski blok, na čelu sa DSS-om, poskočio je od sreće. Međutim, ovo stanje davanja ostavke nije potrajalo dugo. Nakon što je vicepremijer Aleksandar Vučić obavio razgovor sa Vulinom u četiri oka, odlazeći direktor Kancelarije za KiM se naglo predomislio. Sadržaj tog razgovora javnost nikada nije saznala. Umesto toga, do nas je stigla informacija da je oko 8000 kosovskih Srba potpisalo peticiju za Vulinov povratak, što je visok stepen popularnosti ovog kadrovika, za šta se najverovatnije pobrinuo jedan od sektora njegove Kancelarije.

Vulin, izgleda nije imao kud. Morao je da se „vrati“ na direktorski posao i nastavi da ispija svoju gorku postbriselsku čašu. Ovih dana je u jeku prijavljivanje političkih partija za učešće na lokalnim izborima na Kosovu (rok je 4. septembar), a direktor Vulin je ponovo u medijskoj žiži. Budući da prema Briselskom sporazumu, kosovski Srbi moraju da izađu na te izbore, Vulin pokušava na sve načine da proces implementacije preinači u šifru svoje politike. Ono što on zagovara u javnosti moglo bi možda retroaktivno baciti svetlost i na njegov razgovor sa Vučićem iz aprila ove godine.

Da je Vulin čovek od poverenja, govori i činjenica da se nakon početka rekonstruisanja Vlade, pojavila u medijima informacija kako će upravo on naslediti Vučića na mestu ministra odbrane. Međutim, dolazeći kosovski izbori potisnuli su ovu temu u drugi plan, dok je sam Vulin rekao da je po svemu, osim po nazivu, njegova Kancelarija zapravo ministarstvo, te da će u budućnosti biti onako „kako se on i prvi potpredsednik Vlade budu dogovorili“. Stoga Vulin ovih dana bije bitku za „jedinstvenu srpsku listu“ na kosovskim lokalnim izborima. Dodatna motivacija za to je i protivljenje zvanične Prištine takvoj ideji. Vulin napominje da bi svako „strančarenje na Kosovu i Metohiji“ bilo pogubno i da jedino u šta se Srbi mogu pouzdati na severu Kosova je njihov broj. Za Vulina i politiku čiji je on eksponent, nedopustivo je da gradonačelnik Mitrovice na kraju ovog izbornog procesa bude recimo sadašnja šefica Administrativne kancelarije kosovske Vlade – Adrijana Hodžić. To neizostavno mora biti Srbin, razume se.

Vulin svoju viziju razvoja demokratskog društva na Kosovu potkrepljuje i zahtevom da se „uvede moratorijum na rad stranaka na KiM“. Odnos srbijanskih vlasti prema srpskim političarima sa Kosova, Vulin objašnjava ovako: „Svako ima pravo da pokuša da na te izbore izađe samostalno, mimo svoje države, i da biračima objasni otkud on to zna bolje od Srbije šta i kako treba raditi.“ Drugim rečima, nije uputno misliti politički drukčije od Vulina, odnosno Vučića, tj. Srbije. A šta bi bio krajnji ishod ovakvog koncepta za implementaciju Briselskog sporazuma, onako kako ga vidi sam Aleksandar Vulin. Reč je o nekoj vrsti političkog inženjeringa, koji je on pre nekoliko dana otkrio novinarima Danasa. Naime, on je tom prilikom objasnio kako zamišlja funkcionisanje Briselskog sporazuma na terenu: „Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, s pravom je veoma uvažen na KiM, pa zašto onda ne bismo tamo imali svog Dodika. Stoga, moramo da primenimo mehanizam uspostavljen na osnovu Briselskog sporazuma, koji nije dovoljno dobar, ali je najbolje čime raspolažemo.“ Naravno, pravi instrument za ovaj politički inženjering je upravo Kancelarija za KiM.

Uvid u Pravilnik kojim je uređen rad Vulinove Kancelarije za KiM mogao bi pružiti neke odgovore kada je reč o radu ovog tela, ali i implementaciji Briselskog sporazuma preko ove institucije. Kancelarija je organizovana kao telo koje ima direktora, zamenika, pet sektora i tri biroa izvan predviđenih sektora – ukupno 88 zaposlenih. Funkcija Kancelarije je usmerena ka pružanju pomoći Srbima (i nealbancima) na Kosovu. Iz svakog segmenta ovog dokumenta, stiče se utisak pravno-disikurzivnog imaginiranja o bivstvovanju srpske etničke zajednice u neprijateljskom okruženju. Tome u prilog idu i sva prava i obaveze, koji ni u jednom segmentu ne podrazumevaju bilo kakav zajednički projekat sa albanskom političkom zajednicom na Kosovu. Otuda se ni lokalni izbori ne mogu shvatiti kao politički proces koji se odvija u multinacionalnoj sredini niti izvan srpskog ustavnog poretka. Tome u prilog ide i velika povika Vulina i naprednjaka protiv mogućih oznaka Republike Kosovo na budućim izbornim listićima.

Dokument koji uređuje rad Kancelarije podrazumeva i pravnu pomoć Srbima u kosovskim sudskim procesima koji su prema ovom dokumentu, po pravilu, „montirani“. U krajnjoj instanci, ovaj dokument imaginira o bliskom susedu kao neprijatelju s kojim je nemoguće uspostaviti bilo kakvu zajednicu, niti dogovor. O tome upravo govori i direktor Kancelarije. Otuda pomen novog Dodika ne predstavlja samo želju srbijanskih političara kada je reč o političkom životu Srba na Kosovu, već se pre svega radi o realno upisanom strukturnom mestu koje srpska politika jedino može da proizvede, iako prema spoljašnjem svetu to pokušava da predstavi kao deo evropskog procesa pomirenja i integracija. Dodik, kao pojam i politička funkcija, to nikada nije bio. On je, zapravo, glavna prepreka na putu implementacije.