Dobroslav Gračanin: Perković je Majstor iz Kerestinca

Priča Dobroslava Gračanina, bivšeg majora JNA i glavnog svjedoka na suđenju bivšim stražarima i zapovjedniku logora Kerestinec Stjepanu Klariću, podsjeća na mnoge slične priče nesretnika, uglavnom Srba, ali i mnogih Hrvata koje je Tuđmanov režim smatrao neprijateljima i držao ih pod posebnom paskom. To je značilo da im se možda neće dogoditi ništa (osim psihičkog zlostavljanja poludjelih medija i javnosti zahvaćene nacionalističkim bjesnilom), ali je u tisućama slučajeva značilo otpuštanje s posla, deložaciju, fizičko nasilje, miniranje stanova i kuća ili nešto slično. Najgore su prošli oni koji su izgubili život ili su pod bizarnim optužbama – kakve je u Splitu rutinski potpisivao i tadašnji vojni tužitelj, a danas glavni državni odvjetnik Mladen Bajić – završili u nekom od logora poput Kerestinca ili Lore. Gračaninova priča nalikuje na mnoge druge u onom dijelu koji govori o sudbini bivšeg majora koji je napustio JNA, ali je svejedno završio u logoru, izgubio stan pa, nakon deset mjeseci zlostavljanja, završio na ulici. Međutim, razlikuje se po tome što je taj diplomirani inženjer elektrotehnike s magisterijem iz informatike (svojom se strukom bavio i u vojsci) odlučio bivše mučitelje privesti pravdi i javnost upoznati sa strahotama zločina u Kerestincu.

Na suđenju optuženima za Kerestinec Gračanin je, na zaprepaštenje svih u sudnici, izjavio kako je, uz optužene, jedan od njegovih mučitelja bio i tadašnji načelnik Sigurnosno-informativne službe (SIS) Josip Perković, kojeg je naknadno, kada je postupak već počeo, vidio i prepoznao. Gračanin, koji danas živi u Nizozemskoj, lani je zbog toga podnio i kaznenu prijavu protiv Perkovića, ali i razvodnika straže u Kerestincu Dražena Janeša, načelnika uprave vojne policije Mate Laušića i drugog zapovjednika Kerestinca Mate Matanovića. No Državno odvjetništvo nije pokrenulo progon, bez obzira na to što su o tadašnjoj Perkovićevoj ulozi govorili i drugi svjedoci, potvrđujući Gračaninove riječi.

Nezadovoljan šutnjom Državnog odvjetništva, Gračanin je prošlog tjedna na adrese predsjednika Sabora Josipa Leke, ministra pravosuđa Orsata Miljenića i Državnog odvjetništva uputio pritužbu na kršenje zakona od strane Državnog odvjetništva, u kojoj navodi da DORH djelatnike SIS-a nije optužio nego ih je arogantno pozivao za svjedoke i da više od godinu dana ne reagira na njegovu kaznenu prijavu. Gračaninova pritužba povod je ovom intervjuu: zanimljivo je da danas, kada svi pišu o Perkovićevoj ulozi u ubojstvima hrvatskih političkih emigranata, gotovo nitko nije našao za shodno upitati ga o okolnostima u kojima je osobno upoznao čovjeka zbog kojeg se Hrvatska digla na noge.

Zanat Majstora i Šegrta

Ispričajte nam još jednom kako je počela vaša drama i kako ste napustili JNA?

Ostao sam do kraja i podneo zahtev za demobilizaciju. JNA za mene više nije postojala. Otišao sam još u desetom ili jedanaestom mesecu 1991. u Beograd i vidio šta se dešava. Skinuli su i petokraku i to više nije bila moja vojska. Nisam imao obavezu da služim jednoj naciji, dao sam zakletvu svojoj zemlji i nju sam ispunio do kraja. Kada se zemlja raspala, više nisam imao kome da služim. Ja sam bio u JNA i naš je zadatak bio da čuvamo Jugoslaviju. Ostao sam joj do kraja veran, jer sam rođen u njoj, roditelji su me školovali da čuvam tu zemlju i čuvao sam je do kraja. Kada se raspala, više nisam imao šta da čuvam. U zahtevu za demobilizaciju napisao sam da se JNA raspala i da su skinuli petokraku.

Kada ste se i zašto vratili u Zagreb?

Vratio sam se 21. decembra 1991. godine. Imao sam osmogodišnju kćer s kojom sam živeo na Savici. Istu su me večer pokupili policajci i odveli u stanicu. Pustili su me nakon pet sati ispitivanja. Sećam se da je Sabor doneo odluku da se neće pokretati postupci protiv onih koji napuste JNA do Božića, a ja sam tako postupio, pa sam mislio da ništa loše ne može da mi se desi.

Kako ste uhapšeni?

Do 10. januara bio sam slobodan. Želeo sam da se bavim poljoprivredom i da živim na selu. Krenuo sam u Zaprešić po neke kaveze za zečeve i svratio do kasarne da vidim komandanta kome sam predao dužnost, znao sam ga od ranije, skupa smo bili u JNA. Šlopar se zvao, umro je u međuvremenu. Nije ga bilo, bio je drugi koji je reka”Ti si onaj koji je minirao centar.” Odgovorio sam da mi je tako naređeno, ali da sam ga kasnije i razminirao. On je pozvao civilnu policiju, koja me odvela u Gajevu, u bivši vojni zatvor. Strpali su me u samicu i dozvolili jedino da nazovem prijateljicu da ode do ćerkice koja me čekala kod kuće.

Kako ste se tada osjećali, jeste li bili svjesni da ste u opasnosti?

Mislio sam da je reč o nesporazumu. Predveče su me odveli na kat, u sobu u kojoj su bila dvojica u uniformama i neki mladić za stolom. Dečko me pitao tko sam. Dok sam mu odgovarao, ova dvojica su počela da me tuku. Pomislio sam da ću se žaliti, da imam prava, da me ne mogu tek tako tući, nisam znao gde sam zapravo. Vratili su me u ćeliju i tek sutra predveče opet odveli gore, ali kod zapovednika Stjepana Klarića. Opet su unutra bila ista dvojica, jedan svetlosmeđi i jedan crni. Klarić je samo mahnuo rukom da me odvedu u drugu sobu. Mene je bolelo od sinoć, pa mi je stražar rekao da sednem; ja sednem na stolicu, za par minuta se otvaraju vrata, ulaze ova dvojica od Klarića. Ovog crnog, kome je dobro stajala uniforma, kasnije sam prozvao Majstor. Prilaze mi i pitaju ko mi je rekao da sednem. Ja da ću reći, a on me udari. Vadi kasetofon iz džepa i opet me udari u prsa, a otpozadi me dočeka onaj drugi. Osećao sam se kao ping-pong loptica. Usledila su pitanja, a onda me crni, poput Brus Lija, iz okreta udario nogom. Bio sam i svest izgubio nakratko. Kada sam došao sebi, na podu, ugledao sam ga iznad sebe. Rekao mi je: “Diži se!” Ja se dižem i kreće ispitivanje, ko si, šta si, kojom se rukom krstiš itd. Ostao sam s drugim, koga sam zvao Šegrt. On dođe, vidi da sam se iskrivio, i udari me. Stražar me tada odveo i strpao u ćeliju.

Ponašao se kao druga osoba

Kada ste prebačeni u Kerestinec?

Dva dana nakon hapšenja, 12. januara 1992. godine. Tamo sam opet odveden kod Majstora. Mislio sam da će me ponovo tući, ali mi je samo rekao da sednem. Seo je pored mene i počeli smo da pričamo. Shvatio sam da više nije onaj Brus Li koji mi je lomio rebra, ponašao se kao druga osoba. Pitao je šta znam o Volareviću, pitam misli li na Pajceka, on kaže da misli. Tako smo se zapričali da je prošlo dva sata, imao sam osećaj kao da smo stari prijatelji. Nakon nedelju dana ponovo smo se sreli, opet je pitao slično, šta znaš o Benčiću, trajalo je pola sata. To su bili ljudi koji su prešli iz JNA u HV. Za Pajceka sam rekao da nije bio čovek, on je rekao da je to i mislio. Rekao mi je da će me pustiti, da sam čist, ali me prevario.

Kako ste doznali tko je Majstor?

Stalno sam hteo da saznam ko je on. Kada je počelo suđenje, dobio sam popis svedoka tužitelja i naišao na ime Josipa Perkovića. Nikada ga nisam čuo i nisam znao ko je i šta je. Išao sam malo guglati i nađem njegove stare slike sa Gojkom Šuškom i Franjom Tuđmanom iz 1990-ih i shvatim – to je on, to je moj Majstor, sada znam sve!

Zašto ste ga tako dobro zapamtili, po čemu je bio poseban?

Posebno sam ga zapamtio jer sam prošao sve. Svi su me tukli, od najnižih do najviših, a njega sam zapamtio jer me tukao a nije se iživljavao. Profesionalno me istukao, polomio mi rebra, ali je hteo da dozna govorim li istinu. Teško je to objasniti nekome ko to nije prošao. Naravno, to ga ne oslobađa odgovornosti. Kada sam to saznao, otišao sam kod Ante Nobila, koji je bio njegov advokat. Nobila sam znao jer je mojoj sestri napisao prvu tužbu u vezi mog slučaja. Onaj drugi, Šegrt, po meni je Ivan Ivanković, SIS-ovac koji je napisao izveštaj o Kerestincu, ali nemam njegovu fotografiju iz onih dana, pa ne mogu biti siguran. Ali mislim da je to on.

Kako ste doživjeli suđenje? Je li pravda zadovoljena?

Suđenje je bilo predstava. Pozvali su SIS-ovce, bivše više predatore da svedoče protiv nižih, onih na optuženičkoj klupi. Cilj je bio da se zamagle oči, kao, mi ne znamo ništa, oni su sve radili, a oni se brane šutnjom. Sudija, tužilac, odvjetnici i optuženici imali su isti cilj, a različite uloge. Da se zamagle oči, a ne da se dokaže nešto. A žrtve, šta s njima, nema ništa o njima da pričaš…

Suđenje se odvijalo u maloj prostoriji. Iza leđa svjedoka bili su mučitelji i njihova rodbina. Stalno su nešto dobacivali, smijuljili se… Kako ste to doživjeli?

Smijali su se svedocima i provocirali ih pitanjima, ali kada su svedočili Majstor Perković i Mate Laušić, nije se moglo svašta pitati, onda je sudac sve kontrolirao.

DORH je dio predstave

Kako je prošao vaš susret s Perkovićem?

Nisam bio prisutan kada je prvi put svedočio, ali drugi put, kada je morao doći nakon što sam sucu rekao da me mučio, bio sam u sudnici. Nisam hteo ništa da ga pitam. Uživao sam da ga samo gledam. Video sam da je došao sa gomilom papira, novinama… on se brani, a ja ga ne napadam.

Zašto ste tako postupili?

Zato šta nema nikakve koristi, nije se sudilo njemu. Nekoliko dana pre podneo sam krivičnu prijavu protiv njega, da bude optužen, pa onda da ga pitam. Ali ta prijava samo stoji, nema odluke. Podneo sam prijavu 16. jula 2012. Rekli su mi da još stoji u ladici, da nije ni prihvaćena ni odbačena. Da je odbačena, podneo bih privatnu tužbu. Čak je 13 osoba na suđenju reklo da je Perković dolazio u Kerestinec. Sedam vojnika HV-a koji su bili svedoci, pet optuženika i ja. I ništa od toga.

Kakva je uloga DORH-a u cijelom slučaju?

DORH je dio predstave. Pazite, logor je otvoren 7. oktobra 1991., a radio je do 26. augusta 1992. Prva optužnica koju je DORH podigao odnosila se na period od polovice decembra 1991. do 25. maja 1992. Dakle, tri zadnja meseca odmah su izostavljena. To je napravljeno da bi SIS-ovci i Mate Laušić, koji je došao nakon zapovednika Klarića koji je osuđen, ostali izvan optužnice. Međutim, prevarili su se, jer je Laušić došao već 6. aprila 1992. Dakle, mesec dana Laušićevih bilo je obuhvaćeno optužnicom, a kada su u DORH-u to shvatili, promenili su optužnicu i ona se konačno odnosila na period od 15. januara 1991. do 29. aprila 1992. Pazite, mene je Perković tukao i ispitivao 10. i 12. januara 1992., ali je to vreme izostavljeno iz optužnice koja počinje nekoliko dana kasnije, od 15. januara.

Kako komentirate kazne koje su dobili osuđeni?

Celo suđenje je farsa, glavni su isključeni. Ja nemam dvojbi: ako svedeš logor na jednu četvrtinu trajanja i prave svedoke, ljude iz Crvenog križa koji su napisali prvu prijavu pošto im se javila moja sestra, ne pozoveš da svedoče, a sve se zakotrljalo na osnovu te prijave, šta onda da kažemo o suđenju? Sve je to isplanirano, mali deo direktnih izvršilaca je osuđen, neki na kaznu manju od vremena koje sam ja proveo u logoru.

Krvav pečat tajnih službi

Petoricu zločinaca koji su mjesecima elektrošokovima mučili, premlaćivali, seksualno zlostavljali i na sve moguće načine ponižavali 34 vojnika i civila sudac Županijskog suda u Zagrebu Marijan Garac osudio je ukupno na sramotnih osam i pol godina zatvora: zapovjednik Kerestinca Stjepan Klarić dobio je tri i pol, a stražari po godinu  dana zatvora. Mate Laušić i Josip Perković i danas su ugledni građani, iako se teško zakleti da će Perković to još dugo ostati. Naravno, za Kerestinec i ostale repove iz devedesetih najvjerojatnije neće odgovarati. Domaće medije, uspaljene oko 30 godina staroga udbaškog ubojstva, manje zanimaju prisluškivanja, otmice, podmetanje, zlostavljanja, deložacije i ubojstva iz devedesetih, makar na njima bio vidljiv krvav pečat tajnih službi.