Natalija Miletić: Prema drugačijoj slici Srbije

Što je Serbinale, koja je ideja festivala i zašto ste ga tako nazvali?

Serbinale je inicijativa koju je pokrenula nekolicina mladih ljudi koji već neko vreme žive i rade u Nemačkoj. Ideja o festivalu nastala je iz očite potrebe da se u Nemačkoj, jednom od najznačajnijih političkih i ekonomskih partnera Srbije, u Berlinu, jednoj od prestonica svetske umetničke scene, obezbedi prostor za promociju savremene srpske umetnosti. Srbija je prisutna u medijima uvek vezano uz neku lošu političku situaciju ili ekonomsku krizu. U kontekstu kulture i umetnosti najprepoznatljiviji je državotvorni kič, koji elemente folklorne estetike kombinuje sa problematičnom državnom politikom. Nedovoljno je umetnika poznato van Srbije ili regiona. Ideja Serbinala je da promoviše novu umetnost iz Srbije, da iskoristimo umetnost i kulturu za pozitivnu promociju zemlje. Šta se tiče imena, ono je aluzija na filmski festival Berlinale; kako je to jedan od prepoznatljivih berlinskih brendova, učinilo nam se da bi prepoznatljiv srpski brend ovde mogao da se zove Serbinale.

No budget manifestacija

Ove godine tema je nevidljivost?

Želimo da ukažemo na nevidljivost srpske umetnosti ne samo u Nemačkoj nego i u Srbiji. Nedavno je naše Ministarstvo kulture i informisanja objavilo rezultate konkursa za podršku raznoraznim umetničkim projektima u zemlji i inostranstvu. Budžet za ovakve projekte je toliko smanjen da je to posve neprihvatljivo. Položaj umetnika je na nikakvom nivou, a za međunarodnu promociju tih mladih ljudi nema ni para ni ideja. Serbinale nije dobio ni dinara od bilo koje državne institucije ili političke partije. U potpunosti se financiramo od privatnih donacija i ove godine nismo ni low budget nego gotovo

no budget manifestacija. Na primer, izostaje nam zamišljena pozorišna sekcija, jer dovođenje pozorišnih predstava u Berlin košta mnogo i nije ga lako organizirati. Odbijeni smo na konkursu Ministarstva kulture, kao i u Kancelariji za dijasporu. Na zatvorena smo vrata naišli i kod Srpske pravoslavne crkve u Berlinu, koju smo molili za listu ovdašnjih srpskih privrednika od kojih bismo tražili sponzorstva, a ni Ambasada Srbije nam nije u tome pomogla. Svi mi angažovani na projektu radimo bez ikakvog honorara, a i učesnicima su uglavnom samo pokriveni troškovi.

Nasuprot Srbiji, Hrvatska je vrlo pozitivan primer: država je inicirala i financirala projekt “Kroatien Kreativ”, kome je cilj promovisanje države kroz umetnost i kulturu, te angažovala mnogo ljudi iz raznoraznih sfera. Tužna je istina da su respektabilne berlinske kulturne institucije, poput kina Babylon ili galerije General Public, prepoznale naš projekt. Drugim rečima, ovdašnja kulturna scena je više zainteresirana za ono šta dolazi iz Srbije – i šta nimalo ne zaostaje za onim šta Berlin nudi – od institucija same te države.

Otvoreni za saradnju

Jeste li razmišljali o tome da se povežete s umjetnicima i promotorima umjetnosti iz drugih država bivše Jugoslavije?

Krenuli smo od Srbije jer najbolje poznajemo tu scenu. Ako u narednim godinama Serbinale bude uspešna priča, želja nam je da se institucionalizujemo kao kulturni centar koji bi se prevashodno bavio Srbijom, no apsolutno smo otvoreni za saradnju sa umetnicima iz regiona i ne samo iz regiona. Inače, imali smo neverovatan odaziv umetnika iz Srbije koji žive u Berlinu; ove ih godine nismo mogli uključiti u program, ali nadam se da će dogodine biti prilike i za to.

Čini se da se Serbinale konceptom želi udaljiti od uobičajenih percepcija Srbije, često vezanih uz ratna zbivanja. Kako je moguće raditi apolitičan festival dok se Srbija još gotovo uopće nije suočila sa svojom ulogom u događanjima devedesetih?

Ne mislim da je Serbinale apolitičan festival, naprotiv. Dosta umetnika koji ove godine učestvuju imaju vrlo angažovane radove koji na više nivoa kritikuju društveno-političku stvarnost Srbije. Filmovi koje prikazujemo, bez obzira na to šta na prvi pogled ne deluju tako, slika su i prilika onoga šta Srbija danas jeste, a ona je jedna velika posledica tog pogrešnog rata i katastrofalne situacije, koja je direktno povezana sa svime šta smo prošli u poslednjih dvadeset godina. Ali Srbija nije samo to i naša je želja da se od Srbije napravi drugi, bolji brend, da se umesto o ratu priča o mladim umetnicima koji itekako imaju šta da pokažu svetskoj umetničkoj sceni.

Filmovi, podijum-diskusije, muzika, izložbe…

Što biste izdvojili iz ovogodišnjeg programa?

Festival, koji se održava od 29. avgusta do 1. septembra, ima četiri sekcije: film, podijum-diskusije, muziku te likovnu i primenjenu umetnost. U galeriji General Public izlaže četvero umetnika, dobitnika prestižne nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos”: Goran Micevski, Ivan Petrović, Slobodan Stošić i Saša Tkačenko. Tu je i izložba grafika pod naslovom “Side effects”, delo istoimenoga mladoga ilustratorskoga kolektiva iz Srbije. Selektor filmskog programa je Ivan Ikić, mladi reditelj iz Beograda, a prikazujemo “Klip” Maje Miloš, “Život i smrt porno-bande” Mladena Đorđevića, “Ordinary People” Vladimira Perišića, “Tilvu Roš” Nikole Ležaića, “Cinema komunisto” Mile Turajlić i “The Box” Andrijane Stojković. Muzički program, koji smo takođe prvotno zamislili kao mnogo veći, sastoji se od nastupa sastava Damir Out Loud i nastupa DJ-ica Tijane Todorović iz Beograda i Jenne Grabowski iz Berlina. Tema debata je “Ostfrauen – život izvan klišea”, koja preispituje položaj žena iz Jugoistočne Evrope. Želimo se pozabaviti klišeima poput onog da sve želimo da se udamo za Nemca zbog dokumenata i novca. Učesnice su poznata umetnica Tanja Ostojić i spisateljica Danijela Pilić, koja je odrasla u Nemačkoj, ali je jugoslovenskog porekla.