Žarko Korać: Srbija je mini-Kina u Evropi

Potpredsjednik Narodne skupštine Srbije i umirovljeni sveučilišni profesor Žarko Korać neizbježno je javno i političko lice te zemlje u posljednjih nekoliko decenija. Devedesetih godina dosljedni kritičar režima Slobodana Miloševića, a kasnije bliski suradnik ubijenog premijera Zorana Đinđića, za “Novosti” govori o fenomenu popularnosti Aleksandra Vučića, budućnosti Kosova i izgledima Srbije da uhvati zadnji vlak za Europu.

Početkom mjeseca rekonstruirana je srpska Vlada. U igri su bili i izvanredni izbori, no premijer Ivica Dačić i potpredsjednik Vlade Vučić imenovali su umjesto toga jedanaest novih ministara. Kakvi su novi ljudi, što se mijenja u vladajućoj koaliciji?

Rekonstrukcija je trajala šest meseci, čime je Vlada poslala potpuno pogrešnu poruku, da su u političkoj konfuziji i da, zapravo, ne znaju koga da izaberu. Dugo su govorili da dovode strane stručnjake, zadnja vest je izbor Dominika Stros-Kana kao savetnika za ekonomiju, šta politički ne mora da bude loše. Osobno mi je mučan njegov moralni lik, posebno sa stajališta prava žena i zbog toga ga nikada ne bih zvao.

Vučićeva politika čistih ruku 

Najveće je iznenađenje izbor 29-godišnjeg Lazara Krstića za ministra financija?

Toga mladog čoveka niko nije znao. Završio je Jel, radio u konsultantskoj kući Mekenzi, šta jesu ozbiljne reference. U životu nisam rečenicu sa njim progovorio, ali smo kao oporba u Skupštini Srbije zahtevali da se provede saslušanje, da ministre pre odabira ispitaju odbori u kojima sede relativno kompetentni poslanici. Ovako niko živ ne zna šta će Krstić da uradi, ali ako to bude dobro, ne sumnjam da će zasluge preuzeti oni koji su ga doveli.

U kakvom je stanju trenutačno srpska ekonomija? Nedavno je u reportaži HRT-a prikazana kao meka za investitore?

Ne mogu da budem protiv investitora, jer je u Srbiji nezaposlenost upravo katastrofalna. Prosečna plata manja je 150 eura nego u Crnoj Gori i dvostruko niža od hrvatske. Nekakav plan Vlade je da vodi te investitore naokolo, šarmira ih, jure za njima po Evropi, stvaraju prijateljske veze i uslove za ulaganje, slobodne zone… Jedna općina na periferiji Kragujevca investitoru je dala zemljište na 99 godina bez dinara naknade, samo da bi došli i otvorili radna mesta. Hrvatska ima jedan drugi stav, misli da je već Evropa i da će ulagači sami da dođu. A dolaze u Srbiju, gde opet imate katastrofalno niske nadnice. Postali smo outsourcing, ono šta su nekada bile zemlje Južne Amerike, a nakon njih Kina. Srbija je danas mini-Kina u Evropi. Jedino nemamo kinesku produktivnost; da imamo, došli bi nam svi.

Kako komentirate fenomen Vučićeve popularnosti? Iako je Dačić formalno premijer, Vučić je, bez sumnje, najmoćnija politička ličnost u Srbiji?

Vučićeva popularnost nije ništa veća nego šta je 1990-ih bila Miloševićeva ili 2001. ona Vojislava Koštunice. Zapravo je niža. Jedini lider koji nije bio popularan je Zoran Đinđić, postao je to tek posle smrti, šta je posebna vrsta tragedije. Tajnu Vučićeve omiljenosti vidim u tome šta, obično petkom, saziva konferencije za štampu i najavljuje ko će biti uhapšen u ponedeljak. Dao je osiromašenim građanima Srbije isto što i Robespjer Francuzima u vreme revolucije: obećao je da će seći glave. Naravno, ne bukvalno.

Hoćete reći da Srbija trenutačno prolazi kroz revoluciju?

Zovem to kulturnom revolucijom na balkanski način. Vučić prvo najavi, pa uhapsi najbogatijeg Srbina Miroslava Miškovića, pa ga posle nekoliko meseci pusti na uslovnu slobodu. Optužnica protiv Miškovića sad je potpuno promenjena i terete ga za nešto sasvim drugo nego što je pominjano u početku. Pazite, govorim o potpredsedniku Vlade koji je usto i pravnik, pa bi trebao znati da se istraga vodi da bi se utvrdila istina, a ne da se unapred, na konferencijama za štampu i u medijima, podižu optužnice. Vučić je uzurpirao funkciju šefa policije, glavnog tužitelja i istražitelja. Tako građanima prodaje politiku čistih ruku: po sopstvenim izjavama, on je formirao istražne timove i danonoćno radi, on je borac za pravdu i konačno će im objasniti zašto su tako siromašni.

Njegov je odgovor da je to zbog lopovluka?

Građani Srbije su siromašni iz različitih razloga, a najviše zato šta su 1990-ih podržali politiku koja ih je dovela do kraha. Rat košta, zaboravljamo da je u ovu zemlju iz Hrvatske, BIH-a i sa Kosova došlo 670 hiljada raseljenih. Dakle, postoje mnogo uverljiviji argumenti za siromaštvo građana Srbije. Od ratova i sankcija, do uništene privrede. Vučić je ponudio jednostavno rešenje u lopovluku, čega ima i u Hrvatskoj, u Sloveniji, svagde. Koliko god je lopovluk odvratan, on nije glavni uzrok siromaštva građana Srbije.

Što kao psiholog kažete na političku evoluciju Vučića, od zapjenjenog radikala do vodećega srpskog zagovornika eurointegracija?

On po pitanju ulaska u EU pokazuje isti fanatizam kakav je ispoljavao kao mladi pomoćnik Vojislava Šešelja. Kada je kao student Pravnog fakulteta pristupio Radikalnoj stranci, bio je Šešelju apsolutno odan, danas je fiksaciju samo prebacio na evrointegracije. Imam utisak da je on uvek za jednu ekstremnu politiku, bilo da je anti ili proevropska. Struktura njegove ličnosti ostala je ista, samo su se promenile vrednosti. Sa druge strane, teško je proceniti radi li se samo o političkoj pragmi, jer građani u Srbiji imaju dojam kako zaista veruje u taj put integracije sa Evropom. Neverovatno je, ali čovek uzima privatne časove nemačkoga da bi lakše komunicirao sa kancelarkom Angelom Merkel, koja navodno ne voli puno da priča na engleskom. Ako hoćete grubu analogiju, sličnu vrstu obrata imali ste u Hrvatskoj, kod Stipe Mesića koji je prvo bio Tuđmanov zamenik, a onda njegov najveći kritičar. Do neke mere to prihvaćam jer, jednostavno rečeno, ljudska bića menjaju stavove.

Istorijska odluka o Kosovu

Kada smo kod promjene stava, je li vas iznenadilo da je upravo Vučić, donedavno tvrdi nacionalist i branitelj srpskoga Kosova, krenuo u pregovore s Prištinom?

Odluka da u društvu Dačića sedne za stol sa kosovskim premijerom Hašimom Tačijem politički je hrabra i mogla bi se pokazati kao veliki korak za Srbiju. Posao nacionalističkih lidera je da menjaju stavove svom biračkom telu, a u slučaju Srpske napredne stranke to nije mala stvar, jer istraživanja pokazuju da se radi o najneobrazovanijim ljudima, gubitnicima tranzicije, izbeglicama. Vučić tom glasačkom telu sada poručuje: jedina šansa da se zemlja popravi, da dobijete posao, jeste put u Evropu, sa Kosovom je gotovo, još ćemo nešto pokušavati, ali suštinski gubimo. Neovisno o njegovoj daljnjoj političkoj evoluciji, Vučić će imati svoje mesto u istoriji, jer po pitanju Kosova zaista radi na istorijskom zadatku. Takve zaokrete na ovim prostorima mogu provesti samo vođe nacionalističkih stranaka, poput Ive Sanadera u Hrvatskoj. Ne želim ulaziti u detalje njegovog suđenja za korupciju, važnije mi je napomenuti sledeće: imao sam jak utisak da je preuzeo HDZ kao nacionalistički pokret i uspio da ga reformiše u političku stranku desnog centra, kakvu ima svaka evropska država.

Vi, pretpostavljam, znate što Sanader simbolizira u Hrvatskoj?

Ponavljam, ograđujem se od procene da li je pokrao Hrvatsku, ovde samo želim da kažem da ima istorijske zasluge za promenu HDZ-a. Čak i uz aktualne pokušaje da se stranka vrati na tvrđi nacionalistički put, za koje ne verujem da će uspeti. Reč je o istorijskim trenucima u kojima nekoga svesno ili nesvesno dopadne da napravi jedan potez koji menja političku scenu. Sada su u toj poziciji Vučić i predsednik Tomislav Nikolić, jer predvode najkonzervativnije delove srpskog društva koji su po definiciji protivnici Evrope. No i u njihovoj stranci postoje podele i dinamika koje nije tako jednostavno objasniti. Nikolić je znatno veći evroskeptik, neretko mu se omaknu i nacionalistički ispadi, uostalom to je čovek koji je izjavio kako sanja da Srbija bude ruska gubernija.

Što se događa na političkom centru i lijevo od njega? Demokratska stranka konsolidira se još od vladavine Borisa Tadića, a u Beogradu se sprema smjena gradonačelnika, inače novog predsjednika DS-a, Dragana Đilasa?

Odluka o smeni Đilasa, gradonačelnika Beograda, već je donesena, samo se bira način. Protiv Đilasa se već mesecima vodi veoma intenzivna kampanja, posebno u tabloidima koje kontroliše vlast. Cilj je da se ne dozvoli brzi povratak DS-a na političku scenu Srbije. To se radi vrlo planski i u Srbiji je pomalo na delu pokušaj stvaranja jednopartijske države, naravno ne u doslovnom smislu. Vučić i Dačić, pod izgovorom intenzivnih pregovora o Kosovu i evrointegracijama, šalju poruku o tome da opozicione stranke samo smetaju. To je dugoročno vrlo opasno.

Ponašanje navijača je odraz ratova

Je li to poguralo aktualne pregovore oko koaliranja DS-a i LDP-a Čedomira Jovanovića?

Naravno, u toj su situaciji opozicione demokratske stranke primorane da bliže sarađuju. To nije samo obrambena reakcija, nego i potreba da se ponude alternative u unutrašnjoj politici u Srbiji, posebno u oblasti ekonomije i vladavine prava.

Kosovo u novembru čekaju prvi lokalni izbori koje će provesti vlast u Prištini. Očekujete li da će ih lokalni Srbi bojkotirati?

U zadnjoj rundi briselskih pregovora krenulo je rešavanje dvaju prilično teških problema. Dogovoreno je prelazno razdoblje za srpsku mobilnu mrežu na Kosovu do 2015., a otvoreno je i pitanje snabdevanja energijom. Kosovo ima gotovo najveće rezerve lignita u Evropi, ali i termoelektrane u katastrofalnom stanju, pa su prisiljeni da iz Srbije uvoze ogromne količine električne energije. Centralno pitanje novembarskih izbora je broj Srba koji će izaći na birališta, ne zaboravite da ih prvi put raspisuje Priština. Na ranijim izborima bilo je apsurdnih situacija da su jedni izlazili na izbore po srpskim, drugi po kosovskim zakonima, pa smo dobivali dve općinske uprave sa još većom konfuzijom. Ključni uslov za dobivanje datuma pregovora sa EU-om jeste da Srbi uđu u institucije i da budu deo općinske strukture na Kosovu. U slučaju bojkota, ostalo bi veliko pitanje legitimiteta vlasti za koju je glasalo pet ili deset posto birača. Da ne govorim da i dalje ostaje potpuno otvoreno pitanje podeljene Mitrovice.

Odnose Hrvatske i Srbije posljednji su mjesec obilježila dva događaja: incidenti oko postavljanja ćiriličnih tabli u Vukovaru i nogometna utakmica na Marakani. Kako su ti događaji popraćeni u Srbiji?

Prilično suzdržano, u prvom redu zato šta Hrvatska Srbiji više nije u fokusu zanimanja. Bilo mi je posebno interesantno kako je o događajima u Vukovaru izveštavao deo novinara. Šovinistički, krajnje neobjektivni i zlonamerni komentari dolazili su iz redova istih ljudi koji su tako pisali i u ratu, među kojima se posebno ističe urednik “Večernjih novosti” Ratko Dmitrović. Možda mogu da shvatim zašto deo ljudi u Vukovaru protestuje, ali stvar je jednostavna: ili manjinski zakoni važe na celoj teritoriji Hrvatske ili ne važe. A to je puno važnije od pitanja protesta šta, uveren sam, shvata većina građana Hrvatske. Ne možete u demokratskom društvu da suspendujete ustavne odredbe na delu teritorije jer se nekom ne dopadaju. Ako me pitate o fudbalskoj utakmici dveju reprezentacije, uveren sam da će se i dalje igrati pod povišenim tenzijama. Ali ne zbog odnosa dvaju naroda, nego zbog fudbalskih navijača, sa kojima u Srbiji imamo veliki i nerešeni problem. To nisu obični mladi ljudi, u sociologiji ih nazivamo grupama mržnje. Prepuni su negativnog naboja i destrukcije, glavni su u razbijanju gej parada, prete meni, prete svima, a Vučić – kao veliki zvezdaš i čovek koji sedi na utakmicama – ne usudi se u njih da dirne. Navijačko ponašanje na ovim prostorima je odraz ratova. Naposletku, Arkan je svoje “Tigrove” regrutovao iz redova navijača Zvezde.