Fahrudin Kladničanin: Ekstremisti mlade regrutuju u sajber-spejsu

Tvorci interneta zasigurno su imali plemenite ideje, pa su cyber-prostor zamislili i kao mjesto bezgranične internacionalne komunikacije kojom će ljudi rušiti jezične i političke barijere i na taj način graditi neki sretniji svijet. Uostalom, praksa je u velikoj mjeri to i potvrdila. Danas je svijet doista globalno selo i teško je zamisliti da se u bilo kojem dijelu zemaljske kugle dogodi nešto važno, a da to svi ne doznaju. Međutim, kao i svaka dobra i progresivna ideja, globalna komunikacija ima i svoje loše posljedice jer se putem interneta mogu povezati i zlonamjerni ljudi i na jednostavan način širiti svoje ideje. U domaćoj varijanti, prednosti interneta iskoristili su tako znani i neznani lokalni fašisti, nacionalisti, homofobi i šovinisti, koji svakodnevno bombardiraju i zagađuju cyber-prostor. Desnica internet doživljava kao polje širenja direktne mržnje, prijetnji i šovinizma, što im u ostalim oblicima komunikacije teže polazi za rukom. Država i sistem za sada iskazuju potpuno nesnalaženje, iako nema razloga da se mržnja i ekstremizam putem interneta ne sankcioniraju kao i bilo koji drugi, manje “virtualan” oblik.

U Srbiji je iz tih razloga reagirala akademska zajednica, pa je nedavno objavljen zbornik radova “Politički ekstremizam u cyber prostoru Srbije”. Građanski aktivist Fahrudin Kladničanin istražio je djelovanje islamskih ekstremista u internetskom prostoru Srbije, gdje su vehabije godinama prisutni. O tome, kao i položaju Bošnjaka u Srbiji, s Kladničaninom, koji se bošnjačkim pravima bavi kroz rad u nevladinim udrugama ali i institucijama (jedno je vrijeme radio u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava), razgovarali smo na Braču, gdje je u sklopu Ljetne škole demokracije u organizaciji GOLJP-a predstavio svoj dio istraživanja.

Posledice Zukorlićevog folklora

Kada se vehabijski pokret pojavio u Srbiji, konkretno u Sandžaku, gdje živi većina građana Srbije bošnjačkog porijekla?

Prvo pojavljivanje vehabija u Sandžaku bilo je 1997. godine, ali to su bili skromni počeci. Međutim, nakon demokratskih promena 2000. i aktivnije uloge Islamske zajednice u političkom i javnom diskursu Sandžaka, pokret počinje da raste. Posle martovskog pogroma u Srbiji i paljenja Bajrakli džamije u Beogradu 2004., kada je na planini Ninaji u blizini Novog Pazara srpska policija otkrila pripadnike vehabijskog pokreta i golemu količinu oružja, došli su do podataka da su spremani napadi na američku ambasadu, Vladu Srbije i niz drugih ambasada, pa su svi procesuirani i do 2008. godine završili su u zatvoru.

Što se događalo kasnije? Uhićenjem terorista pokret nije prekinuo s radom?

Tačno, pravi problemi nastaju 2007., kada dolazi do promena u samoj islamskoj zajednici, koje su delimično pokrenute dejstvovanjem vehabija. Ona se deli na dve zajednice, Islamsku zajednicu Srbije i Islamsku zajednicu u Srbiji. Okosnicu regrutovanja i finansiranja vodi Beč, koji je centar za finansiranje vehabijskog pokreta za Evropu; za Srbiju, jedan od glavnih ideologa je muftija Muamer efendija Zukorlić.

Zašto je, po vašem mišljenju, aktivnost muftije Zukorlića pogubna za muslimane u Srbiji?

Muftija Zukorlić je predstavnik verske zajednice koji se politički aktivisao osnivajući partiju; bio je i kandidat za predsednika, šta je ostavilo loš trag u smislu zapaljive retorike u kampanji kojom je širio mržnju i netrpeljivost prema našim komšijama Srbima. Srbija mu je bila kriva za sve loše na Sandžaku u poslednjih sto godina, krenuo je da podseća na genocide od prije 500 godina naovamo, u nacionalno osvešćavanje. Narod je najpre poverovao, a onda razumeo da je sve šta je govorio najobičniji ekstremni populizam i da je njegova jedina namera da se nametne kao politički lider Bošnjaka u Sandžaku. Hteo je 2012. da udari na emocije kopirajući delovanje SDA iz 1992. godine. To je identičan folklor, jahanje belih konja i delenje barjaka po pešterskim selima itd. Njegovi su istomišljenici takve ideje širili internetom, a to dovodi do reakcije druge strane.

Koliko vehabije utječu na svakodnevni život Sandžaka?

U ovom periodu krize krenulo je nasilno sprovođenje religijskih pravila. Silom se ljude tera da se mole, recimo dvoje mladih sedi u parku i ljube se, onda im dođe neko od pripadnika isto tako mlađe generacije, uključen u ekstremno verski pokret, i optuži ih da bludniče u javnosti. Toga nije bilo ni 1990-ih. Prisustvo žena sa burkama u Pazaru i danas izaziva iznenađenje. Stariji se čude, ali deo mladih, aktivnih na internetu, to forsira. To je deo vehabističkog folklora.

Kakva je reakcije većinske Srbije? Kako je danas biti Bošnjak i musliman u Srbiji?

Naravno, devedesetih je bilo puno gore. Tada je u Sandžaku 17 hiljada muslimana privedeno na “informativne razgovore”: svi su bili premlaćeni i optuženi da traže secesiju i ugrožavaju ustavni poredak. Ubijena su petorica tim batinama. Tenkovi su držali grad u okruženju, poput Sarajeva, samo bez rata, a Aleksandar Vučić je tada u Skupštini kazao da će za jednog ubijenog Srbina ubiti sto muslimana. Danas je drugačije, ali recimo muslimani u Beogradu nemaju svoje groblje, sahranjuju se sa ostalima, a ostvarivanje prava i dalje je teško. Jednom je beogradski muftija Muhamed Jusufspahić rekao da je lako biti musliman u Sandžaku, a teško u Beogradu. Verska simbolika i dalje je vrlo prisutna u javnom životu, a tokom martovskog pogroma 2004. navijači, zapravo ekstremisti, spaljuju Bajrakli džamiju i za to niko ne odgovara. Sve šta se događa u Sandžaku, a dolazi od muftije Zukorlića i njegovih sajber-poklonika, ima specifične reperkusije za muslimane u Beogradu i okolini. Zukorlić je jednom, misleći na događanja u Sandžaku, rekao: “Nemoj Srbija da se igra, ako zapali jedan stan, izgoreće cela zgrada.” Nakon toga, u okolini Beočina, gde žive muslimani, njihovi su mesdžidi kamenovani i iškrabani grafitima.

Samo bleda slika 

Kako se u svemu tome postavlja država?

Postoje vidljive diskriminacije, identična je situacija sa zapošljavanjem Albanaca u Preševskoj dolini i Bošnjaka u Sandžaku. Procenat zapošljavanja pripadnika bošnjačke nacije u državnim institucijama je poražavajući. U Novom Pazaru živi 80 odsto Bošnjaka i 20 odsto Srba, a u Vatrogasnoj službi radi 50 Srba i jedan Bošnjak. U sudstvu je 80 odsto Srba, 20 odsto Bošnjaka i slično. Bošnjaci jedini imaju dva ministra u Vladi, pa kada se kod međunarodne zajednice potegne pitanje zapošljavanja, kažu vam da imate ministre, petoricu državnih sekretara itd.

Čime su se bavili ostali autori istraživanja? Koga se u cyber-prostoru Srbije najviše mrzi?

Naše istraživanje je nastalo u okviru projekta nevladine organizacije Centar za razvoj civilnog društva iz Zrenjanina. Trajalo je šest meseci, a cilj je bio da se utvrdi koliko je prisutan i levi i desni ekstremizam u sajber-prostoru. Došli smo do poražavajućih podataka, a to je da je politički ekstremizam, posebno desni, izuzetno jak. Najviše je napada ekstremne desnice prema manjinama, najpre prema Albancima, Romima, Hrvatima i, u manjoj meri, muslimanima, te više prema pripadnicima LGBT populacije. To su targetirane grupe, gde pripadnici ekstremističkih organizacija šire govor mržnje i regrutuju mlade na način svojstven sajber-prostoru, koji je besplatan. To je prilika da potpuno slobodno prezentiraš svoje ideje, pa ako od sto mladih koji se uključe deset pristane na njih, ti si bukvalno pobednik.

Ima li sankcija za internetsko širenje mržnje?

Malo, ali ima pomaka. Nedavno smo imali Paradu ponosa, Fejsbuk profile organizatora kontrolisali su iz policije i onda najgore uvrede i upućene pretnje proveravali, pa podneli 27 krivičnih prijava. Sajber-prostor se doživljava kao mesto gde bez kazne možeš izgovoriti šta hoćeš. Nedavno su novine “Press” dozvolile ekstremni govor mržnje u vezi Parade: LGBT organizacije su ih tužile i dobile odštetu, no to su izuzeci.

Kako funkcionira ekstremna desnica na internetu?

To je vrlo zatvoren prostor, gde imaš pristup jedino ako se registruješ, pa vidiš šta oni pišu. Ovako, mimo toga, ostaje samo bleda slika njihova dejstvovanja. Tek kada se uđe u taj krug, vidi se koliko se laži širi i plasira.

Doterati cara do duvara

Jeste li ušli u njihov krug?

To sam napravio kao deo svog avanturističkog poduhvata, izvan istraživanja. Kada uđete na neki internetski forum i predstavite se kao Sveti Sava, a taj sam profil imao, onda u komunikaciji odjednom krenete u privatne rasprave, postirate nešto, pa vas kontaktiraju privatno i otkriju prava razmišljanja, poput: “Tako je, brate, njih treba ubiti, zaklati, Šiptare, Albance…” Onda u jednom trenutku promisliš, doterali smo cara do duvara, pa se zapitaš šta se to događa… Kada zađete u takav vid diskusije, pomislite kako li je klincima od 15-16 godina koji se nađu u tom ekspres-loncu, nasednu na te fore i tako postanu deo ekstremne priče. Često anonimno posećujem desne ekstremističke događaje, potpuno maskiran. Pre dve-tri godine u Kragujevcu sam bio na predstavljanju knjige o islamu u porti SPC-a. To je bio zatvoren događaj, bilo je 300 ljudi. Osećao sam se kao da smo u 1993. godini. Sveštena lica, profesori bogoslovnih fakulteta, govore prisutnima rečenice poput: “Treba se spremiti, treba se obraniti, oni će da nas napadnu. Treba naše bedeme ojačati, oni imaju dosta dece, vidite gde smo mi”, misleći pritom na muslimane u Srbiji. Samo što nisu rekli: “Evo vam puške, idemo sada malo da ratujemo.” Šta je najgore, to se događalo u verskoj instituciji, uz prisustvo vladike šumadijskog Jovana i drugih. To su mesta na kojima se regrutuju mladi ekstremisti, koji se dalje povezuju u sajber-spejsu i šire svoje ideje.

Koliko internet pomaže u konkretnim ekstremističkim akcijama?

Delom pomaže, tako je bilo i nedavno, kada je sprečena Parada ponosa. Imali ste forume gde se pripremalo, organiziralo, pričalo da se sutra ide na Terazije… Dakle, koristi se za uputstva, nema potpune organizovanosti, ali pomaže. Nemaju svi internet.

Koliko desni portali i internetski mediji svojim sadržajem potiču mržnju?

Ovisi o mediju, na ozbiljnijim portalima, recimo “Politikinom”, imate samo po nekoliko komentara na vest, ali kada zađete u tabloidni svet, poput “Kurira”, izbrojite 300 do 400 komentara. Tekstovi i teme podeljeni su prema strukturi čitaoca koji kupuju štampana izdanja, i intelektualno su i obrazovno namenjeni da zapale nacionalizam šta naslovima a šta vestima, pogotovo napumpanima. Kada se izveštava iz Sandžaka, često imate novinare i medije koji stanu ispred džamije, ta verska simbolika jako je prisutna, a u izveštajima se uvek koristi pridev “ratni”. I večno su naslovi tipa “Rat stranaka”, “Bošnjaci se spremaju za rat” itd.