Vesna Petrović: SNS je iskoristio bes i inat građana Srbije

Dr. Vesna Petrović godinama se bavi ljudskim pravima, od Jugoslavenskog foruma za ljudska prava (prvoj takvoj organizaciji u bivšoj državi, osnovanoj 1986.) preko Centra za antiratnu akciju (početkom devedesetih) do Beogradskog centra za ljudska prava (kojem je 1995. bila suosnivačica), da bi danas, nakon smrti profesora Vojina Dimitrijevića, obavljala dužnost izvršne direktorice potonje nevladine organizacije, jedne od najrespektabilnijih među onima koje se bave ljudskim pravima, ne samo u Srbiji.

U izvještaju Beogradskog centra o stanju ljudskih prava za prošlu godinu konstatirali ste da je “obuzetost osnovnim egzistencijalnim pitanjima stvorila veliko nezadovoljstvo i postala jedno od osnovnih političkih pitanja, koje počinje da zasjenjuje sva druga i da utiče i na ponašanje i istupe političkih stranaka”. Stoji li ta ocjena i sada?

Partije koje su danas na vlasti u Srbiji do te su pozicije došle zbog bahatosti onih koji su bili na vlasti do izbora u maju 2012. godine. Izbor koji su građani Srbije načinili – birajući one koji su zajedno sa Slobodanom Miloševićem vladali devedesetih, učestvovali u ratovima i propasti srpskog društva te stvarali Srbiju od Karlobaga preko Karlovca do Virovitice – može da se razume ako se ima u vidu da su njihova očekivanja posle oktobarskih promena 2000. bila velika i da mnoga nisu bila ispunjena. Iskoristivši to nezadovoljstvo, Srpska napredna stanka došla je na vlast, zasnivajući predizbornu kampanju na kritici svega šta je dotad urađeno, namerno izbegavajući bilo kakvu vezu sa režimom Miloševića, iako je jasno da je loše ekonomsko stanje u Srbiji u velikoj meri proizvod politike devedesetih. Demokratska stranka nije dovoljno dobro objasnila u kakvom je stanju zatekla državu kada je došla na vlast, verovatno zato šta se pomirila sa onima koji su vladali devedesetih, ulazeći u koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije i Ivicom Dačićem. Tako su se pobrkali uzroci sa posledicama, pa su danas na vlasti oni koji su iskoristili bes i inat građana Srbije.

Većina podržava zabranu Prajda

S obzirom na velik broj tužbi kojima građani traže pravdu na Evropskom sudu za ljudska prava, kakva je ocjena zaštite ljudskih prava u Srbiji? Koja su prava danas najugroženija?

Tačno je da postoji velik broj tužbi pred sudom u Strazburu protiv Srbije; to, naravno, zabrinjava, ali taj podatak pokazuje nešto mnogo poraznije – da je zaštita prava pred domaćim sudovima nezadovoljavajuća. Uvek sam isticala da je mnogo važnije da se ljudska prava štite na unutrašnjem planu. Kada pojedinac stigne do Evropskog suda za ljudska prava, prošao je sve sudske instance u svojoj državi i utrošio mnogo vremena i novca da bi ostvario neko pravo. Ako i dobije presudu kojom se država proglašava odgovornom za postupke nekih svojih organa, to po pravilu bude posle dosta godina otkako je postupak pokrenut pred domaćim organima, tako da pravda najčešće stigne kasno. Kada pitate kako oceniti stepen zaštite ljudskih prava, moram da kažem da se zakonodavstvo u Srbiji u poslednjih desetak godina usklađivalo sa međunarodnim standardima ljudskih prava, mada uvek može još da se unapredi – postoje neke odredbe koje moraju da se menjaju kako bi se obezbedio bolji zakonodavni okvir za uživanje tih prava. Osnovni je problem šta se zakoni ne primenjuju. To nas, naravno, navodi na zaključak da stanje ljudskih prava u Srbiji nije zadovoljavajuće. Mislim da je ostvarivanje prava na pravično suđenje ograničeno, jer postupci traju dugo, sudije nisu uvek nezavisne i nepristrasne, često ne poznaju standarde ljudskih prava i praksu Evropskog suda. Pravo na privatnost često se krši, prava manjina takođe, a u poslednjih nekoliko godina postaju najugroženija ekonomska i socijalna prava. To nije čudno, to je odlika većine zemalja u tranziciji, posebno u vreme ekonomske krize, tako da Srbija nije izuzetak, ali je najveći nedostatak šta država ne čini dovoljno da se ta prava na adekvatan način zaštite i da se unapredi položaj posebno ranjivih kategorija stanovništva. Važno je da se kaže da su pojedine manjinske zajednice posebno ugrožene. Pre svega, tu mislim na pripadnike LGBT populacije, kojima se ograničava sloboda okupljanja, a u Srbiji su često žrtve različitih vidova diskriminacije, uključujući i one nasilne, od strane ekstremnih grupa, na koje država ne reaguje adekvatno.

I ove godine vlast nije dopustila održavanje Parade ponosa. Kakva je to poruka: tko je jači, država ili nasilnici?

Srpske vlasti nikada nisu preduzele mere neophodne da pripadnicima LGBT populacije obezbede slobodu mirnog okupljanja, garantovanu Ustavom. Parada ponosa je legitiman pokušaj tih osoba i ljudi koji razumeju sa kakvim se problemima one svakodnevno suočavaju da na te probleme ukažu, a država ima dužnost da zaštiti učesnike mirnog okupljanja, pa i ako se tome protive osobe i grupe čiji se stavovi razlikuju. Zabrana ovogodišnje Parade ponosa opravdavala se, kao i ranijih godina, bezbednosnom procenom. Ako nadležni državni organi imaju informacije koje ukazuju na to da neki pojedinci ili grupe nameravaju da na nezakonit način spreče održavanje Parade, onda su obavezni da preduzmu mere da ih spreče u tim namerama i da ih na odgovarajući način sankcionišu, jer i pripremanje krivičnog dela je kažnjivo. I u pravu ste kada postavljate pitanje ko je jači, država ili nasilnici; odgovor je jasan – država je pokazala da nema dovoljno snage da obezbedi miran skup i ustuknula pred organizovanim nasiljem. Međutim, lično sumnjam u to da je prilikom odlučivanja o zabrani skupa presudnu ulogu imao strah od nasilja; čini mi se da je osnovni razlog bila činjenica da većina u srpskom društvu podržava zabranu i da je odluka motivisana i željom da se oni na vlasti dodvore biračkom telu. Takvu ocenu baziram na tome da javnost u Srbiji nije bila obaveštena, niti će biti, o sadržaju bezbednosne procene i na tome da su u noći kada je objavljena zabrana održane mirne, spontano organizovane demonstracije, bez ijednog incidenta.

Život u “vanrednom stanju”

Kaznena politika u slučajevima izazivanja vjerske i nacionalne mržnje je blaga, ocjena je ne samo Beogradskog centra za ljudska prava; počinitelji su često samo prekršajno kažnjeni, ne i sudski. Kako se to odražava na društvo u cjelini? Jer dojam je da se broj nasilnih i najtežih krivičnih djela povećava iz dana u dan.

Zapanjuje količina i vrsta nasilja koje se gotovo svakodnevno dešava u mnogim gradovima u Srbiji. Za uzroke takvog stanja potrebna je ozbiljna sociološka analiza, ali prvi je utisak da je to posledica dugogodišnjega života u “vanrednom stanju”, odnosno neuređenoj i kriminalizovanoj državi. Ne sme se izgubiti iz vida da smo prošli kroz deceniju ratova u kojima su učestvovali pojedinci odavde i da su se neki koji su u tim ratovima činili zlodela sakrili u Srbiji, izbegavajući krivično gonjenje i pravdu u državama u kojima su ratovi vođeni. To ne može da prođe bez posledica po društvenu klimu u samoj Srbiji. Budući da su ratovi koji su se vodili na prostorima bivše Jugoslavije bili proizvedeni na propagandi koja se oslanjala na nacionalnu i versku netrpeljivost i mržnju, to je ostavilo trajne posledice i uticalo na jačanje nacionalističkih snaga koje je vlast otvoreno podržavala. Ranije je ta podrška bila neskrivena i očigledna, dok se danas to čini na malo suptilniji način, tačno onako kako ste primetili – izostaje krivično gonjenje za krivična dela izazivanja verske i nacionalne mržnje, a ako se i gone počinioci, to po pravilu bude u prekršajnom postupku, sa veoma blagim kaznama. Još opasnije je to šta izostaje dugoročna strategija obrazovanja koja bi se zasnivala na razvijanju duha tolerancije, poštovanju različitosti, vrednosti demokratskih procesa i načina odlučivanja, pristojnog ponašanja i razumevanja manjinskih prava… Ali to već otvara jednu drugu temu koja zahteva dublju analizu. To pominjem radi toga šta istraživanja pokazuju da su počinioci takvih krivičnih dela u najvećem broju mladi ljudi.

Bavite se i problemima nacionalnih manjina; godinama su najugroženiji Romi, no što je s ostalima? Smanjuje li se ili pojačava tzv. etnička distanca matičnog i ostalih naroda koji žive u Srbiji? Primjerice, svjedoci smo sramotne činjenice da nekolicinu djevojčica iz Albanije, koje su nedavno došle u Beograd da bi sudjelovale u manifestaciji Radost Evrope, nitko od roditelja domaćina nije htio prihvatiti u svoj dom?

To je zaista sramotno i govori mnogo o društvu u kome živimo. Još je sramotnije da se to nikoga ne tiče, niko o tome ne piše, kao da smo svesni da je to sramota, pa hoćemo da sakrijemo bruku. Spomenuta se manifestacija tradicionalno odvija u Beogradu još od 1969. godine, održava se povodom Svetskog dana deteta i slavi mir i prijateljstvo, slobodu i dečju radost; zar to nije dovoljno da se zaboravi koje su nacionalnosti deca koja nam dolaze u goste? Od početka sukoba na prostorima bivše Jugoslavije, sva istraživanja pokazuju jačanje etničkih distanci u odnosu na manjinske zajednice. One su zamalo stalne kada je reč o Romima i Albancima, ali se u odnosu na ostale etničke grupe povećavaju ili smanjuju zavisno od dnevnopolitičkih zbivanja i od toga koga politička elita imenuje kao neprijatelje Srba u danom trenutku.

Istorija nas ništa nije naučila

Borba protiv korupcije stalno se ističe kao prvi zadatak vlasti. Kako ocjenjujete njene domete i rad za nju zaduženih institucija, s obzirom na optužbe opozicije da su mnoga hapšenja i sudski postupci politički motivirani, usmjereni protiv političkih protivnika?

Ne mogu da se otmem utisku da se borba protiv korupcije praktično svodi na medijsku hajku protiv pojedinaca, i to uglavnom političkih protivnika, odnosno članova partije koja je bila okosnica vlasti pre parlamentarnih izbora u maju prošle godine. Naravno, ne bih volela da se ovo protumači tako da sam protiv toga da se korupcija u našem društvu iskoreni u meri u kojoj je to moguće, ali kako sam pravnica, smatram da mora da se poštuje pretpostavka nevinosti u svakom krivičnom postupku. Kada je u pitanju borba protiv korupcije, pojedinci se proglašavaju krivima u medijima, a njihova krivica zasad ostaje bez sudskog epiloga. Hapšenja se najavljuju preko dnevnih novina koje odano služe režimu na vlasti i koje sve manje liče na medije, a sve su više politički projekti i glasila u službi onih koji ih finansiraju ili onih koji su politički moćni. Videćemo šta će se i koliko krivičnih dela i korupcionaških afera dokazati pred sudovima.

Prije nekoliko dana obilježena je godišnjica smrti Vojina Dimitrijevića, dugogodišnjeg direktora Beogradskog centra za ljudska prava. U intervju iz 2009. izrazio je bojazan od putinizacije srpskog društva, već tada prepoznajući raspoloženje javnosti koja traži “ne najsurovijeg, nego prosvijećenog diktatora”. Imate li dojam da se to – neki već govore o “puzajućoj diktaturi” najmoćnijeg čovjeka u Srbiji, Aleksandra Vučića – pomalo ostvaruje?

Kako je rekla Dubravka Stojanović na tribini koju je Beogradski centar za ljudska prava organizovao u znak sećanja na svog osnivača i direktora, istorija nas ništa nije naučila. Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić došli su na vlast na plimi nezadovoljstva građana Srbije. Glasači su se rukovodili željom da kazne Demokratsku stranku i bivšeg predsednika Borisa Tadića zbog politike koju su sa svojim koalicionim partnerima vodili, ne razmišljajući o posledicama koje će takav izbor doneti. I sada smo tu gde jesmo. Prema svim istraživanjima, većina građana Srbije još uvek veruje da nove vlasti mogu nešto da urade, a to verovanje zasnovano je na neistinama koje se plasiraju svakodnevno.

Mediji u Srbiji pod jakom su kontrolom vlasti, a sklonost ka samocenzuri je zadivljujuća. Gotovo ne postoje novine, posebno ne dnevne, koje imaju bilo kakav kritički odnos prema onome šta se ovde zbiva. Postoji nekolicina novinara koji imaju smelosti i hrabrosti da neki potez vlasti ocene kao pogrešan, ali samo kada im i ako im urednici dozvole da to objave. Imamo možda dva sedmičnika sa kritičkim tekstovima o načinu vladanja, ali njihov uticaj na javnost nije velik. Građanske inicijative ne postoje, partije u opoziciji ne mogu da se snađu u novoj ulozi, a i kada nešto saopšte, nemaju pristup važnim medijima, tako da se njihova reč i ne čuje u javnosti.

“Najmoćnijeg čoveka” u Srbiji, kako Aleksandra Vučića većina sada naziva i doživljava, trenutno podržava i međunarodna zajednica, koja ostaje nema na sve primedbe da koncentracija moći u jednom čoveku neminovno vodi u nedemokratske procese. Pretpostavljam da je reč o verovanju da će on i njegova partija da završe sve šta je potrebno u vezi sa Kosovom. Ostaje nada da će s vremenom postati jasno svima, uključujući i diplomate, da to nije prirodno stanje u državi koja sebe naziva demokratskom. Nadam se da će sa istim žarom sa kojim ih sada podržavaju tražiti od onih koji danas vladaju Srbijom da poštuju vrednosti u koje smo mi, oni drugi, oduvek verovali.