Željko Mirković: Praštanje je univerzalna poruka

Još jedan rad srpskog režisera Željka Mirkovića dostupan je zagrebačkoj publici: dokumentarni film “Drugi susret” svojevrstan je nastavak njegove “21. sekunde”, a u njemu se američki pilot Dale Zelko koji je upravljao srušenom “nevidljivom letjelicom” prilikom NATO-ova bombardiranja Srbije 1999. i komandant protuzračne raketne jedinice Zoltan Dani ponovno susreću nakon desetak godina… Film je dobio specijalno priznanje žirija Zagreb film festivala, uz obrazloženje da govori o “najdojmljivijoj priči na svijetu”.

– Drago mi je da je žiri prepoznao vrednosti kojima se film bavi i tako njegovu poruku učinio još vidljivijom. Zagreb je destinacija koja je prilično važna, kako za mene kao autora tako i za našu regionalnu kulturnu mrežu. I prethodnih su godina ovde prikazivani moji filmovi, a publika je pozitivno reagovala. ZFF je ove godine delovao jako sveže i stalo mi je da paralelno s američkom turnejom napravimo i neku balkansku, po festivalima, pa je film prikazan i na Manaki festivalu u Makedoniji. Od 8. do 16. novembra film će biti prikazivan u američkom Kongresu i sedištu UN-a, na Njujorškom univerzitetu i Kolumbiji te u Filadelfiji. Podsećam, da bi film uopšte mogao da postane kandidat za Oskara, mora da ima bioskopsku distribuciju u SAD-u, pa je moj po sedam dana prikazivan u Njujorku i Los Anđelesu, uz puno dobrih kritika u američkim medijima. Događaj o kojem film govori ušao je u medijsko sećanje, uz vanvremensku poruku koju dvojica bivših vojnika šalju svetu svojim susretom i upoznavanjem svojih porodica. Nažalost, naša se civilizacija vrti u krug hiljadama godina i svaki put kada se napravi ovakav pomak, on deluje gotovo revolucionarno – govori Mitrović.

Religiozna pozadina filma

Kakve su bile reakcije u Srbiji?

Premijernu turneju uradili smo u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kovinu, uz prisustvo oba junaka filma i njihovih porodica. Prijem publike bio je gotovo identičan i u Srbiji i u SAD-u. Film komunicira direktno sa ljudskom dušom, ljudi su dolazili sa emotivnim nabojem jer im je 78 dana bombardovanja ostalo duboko urezano u sećanje. Ljudima je dosta politike: kada pogledaju film, shvate da su dvojica junaka pobegla od politike i sistema u želji da komuniciraju i ostvare iskrene odnose, jer samo takav odnos prema ljudima i vrednostima pomera stvari napred. Njih dvojica odlučila su se na takav korak da pokažu da je mir iznad svega i da je porodica osnovna vrednost koja ujedinjuje i pokreće ljude. Zato se otvara religiozna pozadina filma, jer se govori o vrednostima koje religije zastupaju, ali u praksi ne uspevaju da primene, a to su praštanje, vera u čoveka i vera u zajedničku budućnost.

Bi li ratno nasljeđe na ovim prostorima olabavilo da se napravi sličan dokumentarac o susretu vojnika protivničkih strana?

“Drugi susret” nastao je iz iskrene potrebe obojice junaka za drugom šansom. Obojica su preživela neugodna ratna iskustva: Zoltanova jedinica bila je 23 puta gađana, a Dejl je nakon obaranja devet sati čekao u jarku spasilačku ekipu. Dakle i jedan i drugi bili su na ivici života i smrti. Svoju drugu šansu, mir koji su dobili i porodice kojima su se vratili, shvatili su kao potrebu da pošalju određenu poruku i da prevaziđu ono u šta su bili uvučeni kao deo sistema. Ako postoji iskrena želja da se prevaziđu tenzije i emocije između naroda na Balkanu, koji su bili deo sistemskog vihora koji nije mogao da stane dok se nisu istrošile te energije, verujem da bi to doprinelo određenoj relaksaciji. Uostalom, Dejl se publici na projekcijama u Srbiji izvinio za sva stradanja, a Danija je zamolio da se raspita da li je u akciji koju je obavio, jer je oboren dok se vraćao, bilo ljudskih gubitaka; bio je srećan kada je čuo da niko nije poginuo.

Pomeranje barijera

Kako su dočekani vaši raniji filmovi?

Zagrebačka publika, koju veoma cenim, upoznala je moja četiri prethodna filma na Zagrebdoksu: sećam se punih sala i emotivnih reakcija, a neki od radova su i nagrađeni, jer je žiri u njima prepoznao određenu težinu. Slične reakcije bile su i u Beogradu i Amsterdamu, gde je primerice film “Oženiću celo selo” fantastično primljen. Zagrebačka publika reaguje kao i publika u Beogradu, Njujorku i Amsterdamu, ima širinu koja mi se sviđa.

Kakvi su vam daljnji planovi?

Pripremam dva veoma zahtevna projekta. Prvi, radnog naslova “Obećanje”, bavi se porodicom francuskih vinara koja dolazi u zabito selo na istoku Srbije i pokušava da napravi brend vina koji će se prodavati na svetskom tržištu. Pritom shvataju da kvalitet vina za to nije dovoljan, da je potrebno da se imidž prostora sa koga ono dolazi predstavi u pravom svetlu: zato žele da pokažu kako tamošnji ljudi nisu onakvi kakvima ih se nekada prikazivalo. Drugi projekat je lično istraživanje koje se snima na tri lokacije, u Njujorku, Berlinu i Srbiji, a bavi se snovima ljudi, begom od stvarnosti i okruženja u koje su gurnuti i koje moraju da prebrode. Moja firma se zove Optimistik film; to nije samo ime koje dobro zvuči, nego i stav. Pokušavam da nađem pozitivan ugao sagledavanja čoveka u okruženju, iz čega proizilaze mnogi filmovi. Trudim se baviti temama koje su univerzalne i koje me lično dotiču.

Koliko festivali s jakom dozom regionalnoga mogu smanjiti tenzije u onim društvima u kojima se održavaju?

Bitno je za publiku da vidi šta se dešava u drugim sredinama i koje su teme koje ih tište, kakva su razmišljanja ljudi i njihova energija. Kada vidite da ljudi iz drugog regiona razmišljaju o sličnim temama, da su njihove ideja slične vašima, onda se te granice brišu i uspostavlja se komunikacija. Autori se druže i imaju mogućnost da, razmenjujući ideje, dođu do projekata koji su zajednički, koji inspirišu jedni druge i pomeraju barijere.