Dragan Velikić: Živimo u provizorijumu domaćih dahija

Pisac Dragan Velikić jedna je od najmarkantnijih ličnosti savremenog kulturnog života Srbije. Rodio se u Beogradu, odrastao u Puli. Na beogradskom Filološkom fakultetu diplomirao je svjetsku književnost. Živi i radi u Beogradu, ali njegov stvaralački opus odvija se na relaciji Beograd – Pula – Rijeka – Beč – Budimpešta, što se u klasičnom smislu može identificirati kao mitteleuropski kulturni prostor. Tu odrednicu tek povremeno, ali u nekoj tijesnoj vezi i sasvim intimno, proširi na destinacije poput bliskog mu Zemuna ili geografski udaljenog Bostona. Dosad je objavio romane “Via Pula” (za koji je dobio Nagradu “Miloš Crnjanski”), “Astragan”, “Hamsin 51”, “Severni zid”, “Danteov trg”, “Slučaj Bremen”, “Dosije Damaševski”, “Ruski prozor” (nagrađen NIN-ovom i Nagradom “Meša Selimović”) i, posljednji, “Bonavia”. U Mađarskoj je dosad objavljeno pet njegovih romana, a početkom 2014. izaći će i “Bonavia”. Gradonačelnik Budimpešte Ištvan Tarlaš uručio mu je na Dan grada, 17. novembra, Nagradu grada Budimpešte, koju je žiri obrazložio riječima da je “Velikić u svojim romanima prevedenim na petnaest jezika nepristrasno i uvjerljivo stvorio portret mađarske prijestolnice”.

Pored književnog stvaralaštva, Velikić je pisao kolumne u listovima NIN, “Vreme”, “Reporter”, “Danas” i “Status”, a više je godina bio urednik izdavačke djelatnosti Radija B92. Od 2005. do 2009. bio je ambasador u Beču, prvo Srbije i Crne Gore, a potom Srbije, u čijem je javnom životu aktivno prisutan svojim jasnim intelektualnim stavom i jezikom.

Stekao sam svoju publiku

Nedavno ste dobili Nagradu Budimpešte; rijetka je čast da tako značajan grad za svog laureata izabere pisca iz susjedne države. Kako to tumačite i što vam to priznanje osobno znači?

Nagrade su važne jer proširuju čitalačku publiku: pored toga što je Nagrada grada Budimpešte laskavo priznanje, ona će svakako pridoneti tome da moji romani objavljeni proteklih godina u Mađarskoj steknu nove čitaoce. U jednom tekstu o “Ruskom prozoru” kritičar je primetio da sam, iako stranac, uspeo mađarskim čitaocima pružiti sveobuhvatan portret Budimpešte, šta me, po mišljenju toga kritičara, izdvaja od mnogih stranih pisaca koji o tom gradu pišu na osnovu površnog uvida trodnevnog turiste. Činjenica je da sam u mađarskoj prestonici proveo godinu i po dana i da sam iskusio jednu tako drugačiju svakodnevicu.

Roman “Bonavia”, koji je u 2012. doživio tri beogradska izdanja, izazvao je značajno zanimanje izvan granica Srbije. Je li to stoga što je to jedna topla i intimna ljubavna priča ili zato što se bavi univerzalnim stvarima: odlascima, egzilom, ali i mnogim drugim temama?

Posle tri decenije pisanja i objavljivanja, stekao sam svoju publiku, tako da i bez nagrada svaka moja nova knjiga ima solidne tiraže. Svi moji romani objavljeni su na nemačkom jeziku, a po zastupljenosti slede prevodi na mađarski i italijanski. Pišem ono šta živim, pa su i tema odlaska i sve one dileme koje prate takve situacije iz prve ruke. Iako nikada nisam imao iskušenje da trajno napustim Srbiju – jer pisac ipak živi u jeziku na kojem piše – kretao sam se i boravio u gradovima koji su pozornice mojih romana: pored Beograda i Pule, tu su Budimpešta i Beč. U “Bonaviji”, pored intimnih ljubavnih priča, prisutan je kontekst naše epohe, sa jasnim koordinatama, kako geografskim tako i istorijskim.

“Ruski prozor”, ako ne griješimo, vaš je najobjavljivaniji roman, s više od 15 izdanja dosad. Može li “Bonavia” to ponoviti?

“Ruski prozor” je imao jeku NIN-ove nagrade i Nagrade “Meša Selimović”, no nisam nezadovoljan ritmom “Bonavije”. Biće novih prevoda, ne bavim se onime na šta ne mogu da utičem: moje je bilo da napišem šta bolje mogu, da se u konačnici ono šta sam zamislio i ostvari. A kada je knjiga objavljena, ona ima svoj nezavisni život. Eto, “Astragan” je nakon dve decenije po objavljivanju u HIT biblioteci zagrebačkog Znanja nedavno izašao u Italiji i Mađarskoj.

I u Sloveniji pokazuju interes za vašim knjigama: pored “Bonavije”, objavljuju se “Ruski prozor” i “Danteov trg”, a prije desetak godina objavljen je i “Astragan”. Je li to neki novi vjetar u kulturnim zbivanjima? Kako na vaše romane reagira književna i kulturna scena u Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori, zemljama sličnog jezika i sličnog iskustva?

Ne bih tome pridavao nekakav poseban značaj i naknadno upisivao nešto šta nije posledica promišljenih strategija. Literatura je tako nevažna danas: naše su elite ipak priučene na kojekakvim megatrendovima i sličnim univerzitetima, one prosto nemaju fiziološku potrebu za kulturom. Međutim, nećemo kukati. Istorija nas uči da sutoni civilizacija jesu prateći fenomen ljudskog roda i za verovati je da će posle sunovrata u prostaštvo i materijalno nastupiti periodi obnove duhovnosti. “Bonavia” je i bez nagrada imala dobar prijem u Hrvatskoj i Crnoj Gori, dobila je sjajne kritike prominentnih kritičara u vodećim medijima, a to za posledicu ima nova izdanja.

Desnica ne mari za kulturu

Kada je riječ o prostoru bivše Jugoslavije, uvijek se iznova otvara pitanje ponavljaju li djeca sudbinu svojih roditelja. Govoreći o devedesetim godinama, koje su donijele strašne lomove i nesreću većini ljudi u bivšoj zajednici, u jednom ste intervjuu rekli: “Nisu devedesete došle iz nekog nepoznatog, čudnog prostora, devedesete smo svi mi zajedno.” Jesmo li prevladali devedesete i jesmo li uopće u stanju to uraditi?

Nisam siguran da smo mentalno izašli iz devedesetih, pre svega zato šta se nije dogodilo suočavanje sa posledicama za koje su odgovorne tadašnje nacionalističke politike. Pod pritiskom međunarodne zajednice i Haškog tribunala stvari su se pomerile, ali terapija nije dokraja sprovedena, prekinulo se sa uzimanjem antibiotika. Postoji mogućnost da se bolest vrati u još jačem obimu.

S obzirom na ekonomsko i društveno stanje i kulturnu politiku u Srbiji, a povlačeći paralele s bivšom državom, nedavno ste ustvrdili da je Tito za intimusa imao Krležu, a Tadiću je više odgovarao Šaper. To je, svakako, ozbiljan indikator stanja duha među elitama. Mislite li da je i u ostalim državama bivše SFRJ slično? I kako nas svijet vidi?

Nemam uvida u to kako je u drugim državama bivše Jugoslavije. Svet nas vidi kao društva koja nisu u stanju da vlastitim snagama i resursima stvore stabilne zajednice. Ko god da je na vlasti, budućnost vidi samo u okvirima osvojenog mandata. Onaj koji je u Srbiji mislio na dulje staze, ko je želeo da istinski sprovede reforme, taj je ubijen, dozvolili smo da bude ubijen. Nisam pesimista, ali srpsko društvo je bolesno. Dijagnoza nije patriotska, ali je nesporna. Prvi korak je suočavanje sa bolešću. Drugi je terapija. A to nam tek sleduje.

U cijeloj je regiji vidljiv uspon desnice i porast ekstremnog nacionalizma. Koliko je to povezano sa stanjem u kulturi? 

Desnica ne mari za kulturu, tačnije – ona bi da kulturi navuče uniformu. Imali smo pre godinu dana eksperta u Ministarstvu kulture Srbije koji je pravio liste tzv. nepatriotskih umetnika: jedini je problem šta je među njima mnogo onih koji stvaraju autentična dela koja ostaju.

Kako vidite kulturnu politiku i književnu scenu današnje Srbije? 

Znate, postoje umetnici koji ne mogu da idu ispod vlastitog nivoa, kojima dar određuje meru svega šta kao javne ličnosti rade; oni postoje i opstaju bez obzira na kulturne politike. U njihovim delima je kodirana epoha u kojoj živimo, oni su istinski svedoci svog vremena, merodavniji od svih politika koje ih za života zapadnu.

Nekvalitetan duhovni materijal

Nedavno ste u jednoj kolumni napisali da je Srbija u velikoj opasnosti od jednoumlja: je li to novo jednoumlje već tu?

Jeste. I to nema veze sa političkim strankama. Nije politički predznak taj po kojem se ljudi razlikuju. Uostalom, barem se u Srbiji pokazalo kako je sve relativno i kako se lako menja, šta sve može da stane u život uspešnog mladog Titovog samoupravljača: taj je za života stigao da se od komuniste koji je trčao sa štafetom i đuskao na sletovima deklariše kao veliki Srbin, kao pravoslavac, kao rojalista, kao borac za “tradicionalne” srpske vrednosti. Da se razumemo, na čitavom prostoru bivše Jugoslavije imamo većinu koja se formirala od tog nekvalitetnog duhovnog materijala. I zato im teško pada da budu slobodni ljudi koji misle svojom glavom, jer se to od njih na ovim prostorima nikada nije ni tražilo, ni očekivalo.

Što je, po vama, ključni problem današnjega srpskog društva?

Nepostojanje sistema vrednosti. Naša stvarnost sve više podseća na farme i ostale rijalitije, koji su ne samo poraz duha, nego milje u kojem se sve više ljudi oseća kao kod kuće. Iz limba u koji smo potonuli teško da možemo sami izaći. Tek u okruženju postojanog sistema vrednosti možemo se nadati ozdravljenju srpskog društva. I zato je važno šta pre krenuti put Evropske unije. To šta zapadnoevropska demokratska društva nisu savršena nije razlog da živimo u provizorijumu domaćih dahija.

Definirate li sebe kao beogradskog, srpskog, istarskog, evropskog pisca ili samo kao pisca?

Pisca određuje delo, jedinstveni svet koji je stvorio. U tom slučaju, lokalne odrednice ne postoje.