Goran Musić: Nema humane restauracije kapitalizma

Foto: Jovica Drobnjak

U organizaciji Centra za radničke studije u Zagrebu je gostovao ekonomist i aktivist Goran Musić. Nedavno je objavio studiju “Radnička klasa Srbije u tranziciji 1988 – 2013” i upravo je ta knjiga bila podloga za predavanje i razgovor.

Vaša knjiga, između ostalog, govori o budućnosti sindikalizma u našim krajevima. Na primjeru zrenjaninske Jugoremedije vidi se da se zasad stiglo do radničkog akcionarstva, odnosno do zadovoljavanja parcijalnim uspjesima. Kako dalje razvijati radnički pokret?

Bavio sam se analizom štrajkova u jednom delu radničke klase u Srbiji, preduzećima u industrijskim gradovima u unutrašnjosti zemlje koja su nekada bila važni punktovi jugoslovenske privrede, a za koje krupni kapital nije imao interesa tokom tranzicije; fabrikama čiji su pogoni čitavu deceniju, ako ne i duže, mirovali i čiji su radnici bili primorani da se posluže radikalnim metodama, poput uličnih protesta, okupacija fabrika i blokada saobraćajnica, kako bi političari i javnost uopšte obratili pažnju na njihove probleme. Od analize tih konkretnih štrajkova u jednom specifičnom periodu globalne krize kapitalizma, koja se prenela i u naš region tokom 2009. i 2010. i iz koje još uvek nismo izašli, pokušao sam izvući neke šire zaključke za radnički pokret. Prvi zaključak jeste da se štrajk, mobilizacija zajednice i izlazak na ulice isplate. Da se nisu samoorganizovali, većina ovih radnika ostala bi zaboravljena u tranzicionom limbu neisplaćenih plata, bez pristupa zdravstvenom sistemu, u fabričkim halama koje polako propadaju. Kroz borbu su možda prvi put uspeli da skrenu pažnju političara i svojih sindikalnih centrala na sebe te da nateraju javnost da privatizaciju i deindustrijalizaciju prepozna kao ključan problem društva. Drugi neizbežan zaključak jeste da se radničko akcionarstvo pokazalo kao slepa ulica. Ono je podelilo radništvo na one koji su tokom različitih privatizacionih zakona uspeli da dođu do akcija svojih preduzeća i one koji to nisu bili u prilici da urade. Akcionarstvo se pokazalo kao vrlo nestabilna, kratkoročna baza za organizovanje čak i za one radnike koji su manjinski vlasnici svojih preduzeća, jer tržišna logika ide protiv usitnjavanja kapitala. Ljudi su svoje akcije neminovno prodavali, a preduzeća koja su radnici pokušali voditi kao grupni preduzetnici na tržištu su preuzimali krupniji igrači i korporacije.

Primer Jugoremedije, farmaceutske firme iz Zrenjanina, tu je paradigmatičan. Radnici tog preduzeća godinama su vodili herojsku borbu protiv države i novog vlasnika, poništili privatizaciju i povratili kontrolu nad svojom fabrikom, da bi je na kraju ponovo izgubili na slobodnom tržištu pod upravom radnika-akcionara. Organizovanje pokreta na principima rada i prava na rad nameće se kao mnogo stabilniji, sveobuhvatniji i potencijalno efikasniji model borbe od onog zasnovanog na pravu privatne svojine. Tu dolazimo do ponovne aktualizacije uloge sindikata, ali i potrebe za artikulisanjem političkog glasa radnika. Put ka povezivanju različitih delova radničke klase je izrada političkog programa koji bi uspeo da objedini njihove interese.

Tzv. druga Srbija i ofanziva kapitala

Što bi trebalo napraviti da se sindikati politiziraju, da se nadiđe reformizam i da se u obzir uzme revolucionarni horizont?

Sindikalne centrale dugo su izbegavale direktno političko delovanje pod izgovorom da ne žele da se prljaju i da radnička borba mora ostati “čista”. To se pokazalo kao paravan za prodaju radničkih interesa iza zatvorenih vrata. Posle niza poraza i izneverenih očekivanja društvenih pokreta u prethodne dve decenije, među radništvom se raširio cinizam i verovanje da se iza svakog političkog organizovanja krije neki skriveni interes koji će ih iskoristiti za svoje ciljeve. Jedini način da se ovome stane na put jeste demokratizacija sindikalnih struktura, tj. ohrabrivanje izbornih natjecanja više kandidata sa različitim programima, snižavanje plata funkcionera na prosečan nivo zarade kvalifikovanih radnika i povećanje odgovornosti sindikalnih funkcionera pred svojom bazom. Sindikati se moraju okrenuti svom članstvu i pravljenju samostalnog političkog programa, umesto što se oslanjaju na donacije stranih fondacija i političku podršku građanskih partija i nevladinih organizacija.

Zanimljiv je bio i stav medija prema Jugoremediji. Što je recimo časopis “Republika”, čiji slučaj pomnije opisujete, shvatio u slučaju zrenjaninske tvornice, a što nije razumio?

Većina medija u početku je ignorisala borbu radnika u Zrenjaninu, a neki od agresivnijih novinara sa neoliberalnom agendom žigosali su ih kao remetioce tranzicije i povampirene duhove komunizma. Jedan izuzetak bila je “Republika”, glasilo koje je osnovao i vodio sociolog i aktivista civilnog sektora Nebojša Popov. Ona je pružila podršku Jugoremediji, ali iz vrlo specifičnog ideološkog ugla. Štrajkači nisu bili posmatrani kao predstavnici radničke klase, već kao skup individua koje se bore za svoja ljudska prava, pre svega pravo na imovinu. Štrajk je stavljan u kontekst borbe protiv korupcije i približavanja evropskim standardima – tema koje, po pravilu, prate vapaji za nekom vrstom humane restauracije kapitalizma, tranzicije sa ljudskim likom. Pritom se ignoriše činjenica da je upravo početkom tranzicije i prvim koracima približavanja Evropskoj uniji započeo sunovrat životnog standarda i političkih prava radničke klase u regionu. Umesto toga, bahatost novih gazda i opšti napad na radničku klasu predstavljaju se kao rezultat “nekulture” Balkanaca, a ustvari se radi o neizbežnom aspektu, koji je preduslov za produbljivanje kapitalističkih procesa u našim društvima, poput privatizacije, širenja opsega tržišta i jačanja zavisnosti od stranog kapitala.

Može li se reći da su se sukobi na relaciji kapitala i rada u Srbiji zaoštrili padom Miloševića i dolaskom na vlast liberalno-demokratskih partija? Koja je razlika između one prve tranzicije tijekom devedesetih i one druge, iza 2000. godine, ako govorimo o radništvu i njegovoj poziciji?

Da, nastupila je ofanziva kapitala prema svetu rada i pokušaj brže razgradnje svih prava koje je radnička klasa uživala u bivšoj Jugoslaviji, poput sigurnosti radnog mesta, slobodnog pristupa kvalitetnom zdravstvu, investicija u javne stambene fondove itd. Pod Miloševićem se proces restauracije tržišta kao osnovnog regulatora društvenih tokova odvijao usporeno. Miloševićeva familija i delovi direktorskog sloja iz bivšeg društvenog sektora koji ga je održavao na vlasti pokušali su se transformisati u neku vrstu nove nacionalne buržoazije i stoga su celom procesu tranzicije prišli veoma oprezno. Međunarodna izolacija, privredni kolaps i ratno stanje primorali su čak i najagresivnije protržišne elemente unutar režima da prihvate dominantnu ulogu države i uspore sa razgradnjom osnovne infrastrukture nasleđene iz vremena SFRJ, koja je omogućavala kakav-takav socijalni mir uprkos teškim vremenima.

Srpska opozicija je, sa druge strane, tokom devedesetih postala u velikoj meri zavisna od finansijske i političke podrške Zapada. Njoj su se priključili i tajkuni koji su sazreli u Miloševićevom inkubatoru i koji su do kraja decenije shvatili potrebu da se uvežu u međunarodne tokove kapitala kako bi dalje razvijali svoje poslove. Da bi ostvarili pristup tim tokovima, morali su da najveće delove tranzicionog kolača prepuste multinacionalnom kapitalu. Nakon pada Miloševića, sa gubitkom kontrole nad nacionalnom ekonomijom, gubi se čak i privid nacionalne suverenosti. Napuštena je bilo kakva ideja razvojne industrijske politike, profitabilne firme su rasprodate, a Zakon o radu zaoštren. Srpska država je danas zavisna od fondova za pridruživanje EU-u kako bi okrečila bolnice, dobar deo socijalne politike, poput brige o izbeglicama i omladini, izmešten je u okrilje nevladinih organizacija, život dece kojima su hitno potrebne operacije u inostranstvu stavlja se u ruke privatnih medija koji organizuju kampanje i donacije. Radi se o tržišnom odnosu zavisnosti i iskorišćavanja.

Plate niže nego u Kini

Je li današnjoj ljevici u Srbiji problem to što je partija koja je nominalno bila socijalistička (SPS) devedesetih provodila politiku kakvu je provodila? Dakako da su liberali tu situaciju dodatno iskoristili da sve lijeve ideje budu manje-više društveno odbačene i diskreditirane. Kako dakle vratiti povjerenje u socijalizam s takvom popudbinom iz nedavne prošlosti?

Nema sumnje da je to prepreka. No levica nema šta da krije, nemamo se čega stideti iz naše istorije. Još u prvim godinama nakon Drugog svetskog rata bilo je jasno da se unutar KPJ nalaze predstavnici različitih društvenih slojeva sa različitim koncepcijama razvoja. Privilegovana manjina unutar državnog i partijskog aparata pokušala je oponašati životni stil i aspiracije predratnog građanstva. Sa druge strane, jedina “privilegija” koju je uživala većina običnih radnih ljudi i bivših partizana bila je mogućnost da žive od svog rada i eventualno koriste stan u društvenom vlasništvu. Deo funkcionera i direktora društvenih preduzeća vremenom je potpuno napustio projekat izgradnje socijalističke modernosti i krenuo u stvaranje nacionalnih država i restauraciju kapitalizma. Milošević je bio oličenje tog procesa. Ti ljudi i takve istorijske tendencije dakle nemaju mnogo toga zajedničkog sa levicom i radničkim pokretom. Upravo suprotno, oni su bili rezultat pritiska imperijalizma i privilegovanih slojeva na Komunističku partiju. Ovo svakako ide protiv dominantnih tumačenja u našim društvima, koja povlače direktnu liniju između nasleđa jugoslovenske revolucije i krize, ratova i raspada zemlje. No posao levice danas je da strpljivo objašnjava svakome ko je spreman da nas sasluša. Brojnost tih ljudi će rasti srazmerno potvrdama koje naša analiza bude dobila iz iskustva. Ubeđen sam da levica može ponuditi bolju analizu krize onoga što smo nazivali socijalizmom i raspadom Jugoslavije od priča o drevnim netrpeljivostima između Srba i Hrvata, težnji naroda ka nacionalnim državama i drugih ideoloških dogmi građanskih analitičara.

Ako smo dobro primijetili, materijalni položaj radnika u Srbiji jedan je od najtežih u regiji. Govori li slučaj Fiata i kragujevačke tvornice i to da te toliko prizivane direktne strane investicije samo dodatno brutaliziraju odnose?

Jasno je u kojim je slučajevima strana korporacija zainteresovana da ulaže u zemljama bivše Jugoslavije. To će učiniti ako joj se ponude uslovi poslovanja jednaki ili povoljniji od onih koje dobijaju u zemljama Trećeg sveta. Prosečne plate u industrijskom sektoru u Srbiji u ovom su momentu niže nego u mnogim delovima Kine. Po svim informacijama koje dobijamo, tempo rada i uslovi u novim fabrikama su nepodnošljivi, a sindikati često pod kontrolom uprave. Država tvrdi da nema sredstava da ulaže u javni sektor, no stranim se investitorima nude subvencije i izuzimanja od plaćanja poreza na svakom koraku. Porez na dobit u Srbiji ionako je među najnižima u Evropi i iznosi deset odsto. Sa druge strane, partije na vlasti i mediji i dalje nekritički govore o stranim investicijama kao jedinoj šansi Srbije. Fiat je jedan od retkih primera koje mogu projektovati kao uspešne i korisne za zemlju u celini. Međutim, istina je da javnost nije upoznata sa detaljima poslovnog dogovora između Fiata i države. Delovi tog ugovora su cenzurisani. Izveštavanje o uslovima rada unutar fabrike je tabu za medije. Nedavni incident grebanja gotovih vozila u fabrici ukazuje na to da su tenzije velike i da zaposleni nemaju kanala da izraze svoje nezadovoljstvo. Ne bih se iznenadio ako bi novi talas štrajkova krenuo upravo iz fabrika koje se navode kao primeri uspešne privatizacije.

Nedvosmisleno protiv Evropske unije

Kako gledate na pristupanje Srbije Europskoj uniji? Ima li lijevih euroskeptika u Srbiji?

Narod Srbije se sistematski ponižava. Desnica pokušava da eksploatiše ovaj sentiment kanalisanjem opravdane frustracije u nacionalizam. No kroz iskustvo devedesetih ljudi su shvatili da je ideja o jakoj nacionalnoj buržoaziji, “patriotskim preduzetnicima” koji rade za dobrobit celog društva, čista iluzija. Liberalni analitičari i nevladin sektor šire paniku o novom zaokretu udesno, međutim tendencija unutar Srbije je upravo suprotna. Ljudi su umorni od nacionalista, ali i kivni na prazna obećanja zagovornika EU-a. Dalje zaoštravanje sukoba između kapitala i rada moglo bi iznedriti novu politiku i vraćanje samopouzdanja radničke klase. U Srbiji postoje levi evroskeptici. Sebe ne ubrajam među njih, kao ni ostali ljudi okupljeni u Marksističkoj omladini Crveni, organizaciji čiji sam član. Pozicija evroskeptika je pokušaj da se protivljenje Evropskoj uniji svede na pitanje dozvoljene sumnje u EU, dok joj se u praksi priznaje njena samoproklamovana bezalternativnost. Mi tu nemamo sumnje i nismo evroskeptici, već smo nedvosmisleno protiv Unije. “Približavanje Evropi” je eufemizam za politiku uvođenja profiterske logike u sve pore društva. Briselska birokratija i krupni kapital, čije interese ta birokratija brani, nije i ne može biti nikakav partner radnim ljudima u zemljama na periferiji. Oni nisu sposobni za partnerstvo ni u svojim zemljama. Zbog toga bi stav levice trebao biti nedvosmisleno protiv “evropskih integracija”, bez straha da će nas neko time izjednačiti sa desnicom. Ta pozicija ne znači da levica treba da se zalaže za izolaciju zemlje, već da u borbi protiv kapitala gradi vlastite, samostalne saveze sa pokretima čiji se interesi poklapaju sa interesima naših radnika. Koliko krupni kapital i “investitore” smatramo neprijateljima, toliko saveznikom smatramo evropski radnički pokret, leve partije i borbene sindikate, koji svakodnevno dižu glas protiv brutalnih socijalnih rezova i daljeg ugnjetavanja. Upravo je ta radnička Evropa, koja danas stoji nasuprot Briselu, ona sa kojom se povezujemo.