Trampa, ucene i patriotizam

U junu 2008. godine, nakon osam godina suđenja, bivši načelnik Službe državne bezbednosti (SDB) Radomir Marković osuđen je na 40 godina zatvora zbog četverostrukog ubistva pripadnika Srpskog pokreta obnove, pokušaja ubistva njihovog predsednika Vuka Draškovića i zbog ubistva Ivana Stambolića. Pet godina posle, Radomir Marković zatražio je pomilovanje. Pitala se Vlada, pitalo se Ministarstvo pravde, pitao se sud koji je doneo prvostepenu presudu i odgovor je bio negativan. Predsednik države međutim još nije stavio tačku. Priča da bi Marković mogao biti pomilovan započela je nedugo nakon osnivanja Komisije za istraživanje ubistava novinara. Konkretno, tada je najavljena mogućnost da bi on mogao bude svedok saradnik u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije. Na opipavanju pulsa se stalo.

Ćuruvija je ponovno u centru pažnje, ali je za razliku od prvog slučaja inicijativu sada preuzeo Marković, koji se nudi kao svedok saradnik. Kako to SDB-ovcu priliči, mnoštvo je nejasnoća u ovoj priči, ali imamo i nekoliko činjenica. Prva je da se susreo sa Oliverom Antićem, savetnikom predsednika Srbije koji je ujedno i predsednik Komisije za pomilovanja. Druga je logična jer šta drugo tražiti od predsednika Komisije za pomilovanje nego baš pomilovanje? Ostalo su nagađanja, a sve to otprilike zvuči ovako: svestan da je pomilovanje na dugom štapu, Marković trguje informacijama o ubistvu Slavka Ćuruvije, ali i ucenjuje dosijeima (15 komada) koje čuva gospođa Marković, a koje bi u slučaju da od pomilovanja ne bude ništa, preko Zagreba objavila po evropskim medijima, nakon čega bi Srbija “pala na kolena”.

Ali pustimo naklapanja. Ako je neko pozvan da govori o mogućem pomilovanju Radeta Markovića, onda je to Vuk Drašković. Sud i Vlada izneli su svoj stav, a on je protiv pomilovanja. Predsednikova je poslednja.

– Opasnost je tu. Čim jedan čovek, bez obzira na to ko je on, ima zakonsku mogućnost da pomiluje najveće zločince, bez polaganja računa, to je razlog za strepnju – kaže nam Vuk Drašković.

Ističe da će njegova stranka tražiti izmene Zakona o pomilovanju, jer “ne može predsednik Republike pomilovati nekoga ko ne može dobiti amnestiju po Zakonu o amnestiji”.

– Piše da ne može biti amnestiran niko ko je osuđen na 40 godina zatvora. Ali eto… Ni to ne smeta da sutra teoretski pomiluje Radeta Markovića, Legiju ili Zvezdana Jovanovića i čitav taj kriminalni klan ubica.

Drašković je ipak uveren da do pomilovanja neće doći. U to ga je uverio i sam Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade Srbije.

– Kada bi Radomir Marković, koji je komandovao svim likvidacijama u Srbiji koje je obavila Služba i koji je komandovao zločinima po Bosni i po Kosovu, bio pomilovan, to bi bilo glorifikovanje zločina, odlikovanje za njega i ponovno ubistvo svih onih koje je ta zločinačka služba pod njegovom komandom već jednom ubila – kaže Drašković.

Spominjanje dosijea otvorilo je i to pitanje, kojim se nijedna vlada od pada Miloševića nije bavila. Najviše zahvaljujući Vojislavu Koštunici, Marković je ostao na čelu SDB-a i nakon rušenja Miloševića. Za našeg sagovornika, to je značilo ogroman korak unazad, jer su postojala saznanja da se uništavaju i dorađuju dosijei. To je trajalo sve do februara 2001. godine. Sasvim dovoljno da se unište dosijei za koje Služba nije želela da budu viđeni, ali i da se onim sačuvanim i prepravljanim trguje, što je i sada izgleda u opticaju.

– To su najverovatnije prepravljani i montirani dosijei o liderima opozicije od 1990. do 2000. godine i dosijei o zločinima koje je SDB obavljao u Bosni ili na Kosovu, bilo da je ubijao Albance ili Srbe, a ubijao je i jedne i druge – pretpostavka je Vuka Draškovića. Ipak, vidi pozitivan epilog svega.

– Mislim da će epilog biti otvaranje dosijea po uzoru na otvaranje onih Štazijevih i temeljna reforma službi bezbednosti, bile one vojne ili civilne, i to tako da napokon od njih može biti i neke koristi, a ne samo štete, što je do sada bio slučaj – kaže.

Materijala za ucenu Marković sigurno ima, ali da li baš toliko da Srbiju baci na kolena?

– Srbija je već na kolenima ako serijske ubice mogu da je ucenjuju – smatra Drašković. – Neka se sve objavi, neka se otvore dosijei, neka se otkriju svi zločini. Neće tada Srbija biti na kolenima, nego zločinci i oni koji su im zločine naredili.

Marković je navodno iz zatvora, osim tog pisma gde preti bacanjem Srbije na kolena, poslao još jedno, posebno zanimljivog sadržaja, beogradskoj “Politici”. U njemu negira bilo kakvo ucenjivanje i kaže: “Srbiju su kroz vekove pokušavali razni moćnici da bace na kolena, pa im to do danas nije uspelo i siguran sam da i ubuduće neće. Za Srbiju sam uvek bio spreman da dam i život, a svedočenjem pred Haškim tribunalom pokazao sam svoj patriotizam.” Marković se referira na suđenje Slobodanu Miloševiću, a o prikazanom “patriotizmu” i Drašković ima neke informacije.

– Neupućenima je to promaklo, ali meni nije. U trenutku dok je svedočio na suđenju Miloševiću, Marković je već u zatvoru i protiv njega se vodi postupak za pokušaj mog ubistva i četverostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali. On tužiocu Džefriju Najsu nekoliko puta ponavlja da mu nije problem svedočenje u Hagu, već proces u Beogradu. Tražio je od njega da svojim uticajem ukine optužnicu, a zauzvrat će reći istinu o svim zločinima. Kako Najs nije imao nikakve veze sa procesom u Beogradu, Marković uzmiče od odluke i spremnosti da progovori o zločinima sa kojima sada hoće nekoga da uceni – kaže Drašković.

I tako se ponovno potvrdila ona stara Semjuela Džonsona o patriotizmu i huljama. Znak jednakosti je neminovan.