Živorad Žika Vučić: Sa Titom sam bio 27 godina

 Živorad Žika Vučić bio je fotograf novinske agencije TANJUG pune četiri decenije, a od toga je čak 27 godina pratio Josipa Broza Tita na putovanjima i prijemima. Prihvatimo li nategnutu tezu da je 26. oktobra, sahranom Jovanke Broz, završena jedna epoha, onda njegova priča dobiva dodatnu težinu.

– Nisam bio Titov fotograf – skromno će nam reći Žika – bio sam samo akreditovan u njegovom kabinetu.

Sreli smo ga na sahrani nekadašnje prve dame i njegove prijateljice, drugarice, i to sa punom opremom. Naravno, bio je jedan od fotografa i na Titovoj sahrani.

– Nakon smrti Jovanke, zvali su me iz TANJUG-a i pitali da li se slažem sa tim da me akredituju za sahranu. “Dajte da vas akreditujemo, a vi, ako hoćete, dođite” – rekli su mu u novinskoj agenciji koju i danas, iako je u penziji, često posećuje.

Štaviše, polovinom marta ove godine organizovali su mu izložbu u Galeriji “Ozon”, nazvanu “Živorad Vučić – svedok vremena”. A imao je čemu da svedoči: fotografijom se bavi od 1935., kada se time i nije mogao baš svako baviti.

– U vreme Kraljevine Jugoslavije niste mogli da budete fotograf a da se za to niste školovali i da niste položili ispit – kaže Žika.

Škola, koju je završio u Nišu, ipak mu nije pomogla. Drugi svetski rat zatekao ga je u Kragujevcu, gde je radio u foto-studiju, odakle je odveden u nemačke radne logore.

– U logor sam oteran iz Kragujevca. Imao sam tada 19 godina. Nisam ni znao ko su Tito, Staljin, Hitler. Sve se desilo onih dana kada su streljali đake i brojne Kragujevčane. Jedan deo su pustili kao višak, a tu sam bio ja. Samo, nisu nas pustili, nego su nas otpremili na železničku stanicu i prosledili u radne logore. Tamo sam proveo čitav rat, od 1941. do 1945.

U TANJUG-u se zaposlio 1949. godine. Uz Tita je obišao više od 60 zemalja, pa je teško izdvojiti najupečatljivije događaje.

– Ne znam kako da izdvojim najznačajnije, ja sam 27 godina bio sa Titom. Bilo je raznih događaja. Meni je svaka fotografija draga. Voleo sam fotografiju, a i ona je mene volela. Tu smo lepo sarađivali. Ali da znate, nisam samo Tita snimao, nego i sahrane, poplave, zemljotrese, sportske događaje. Slikao sam čak i sahranu Stepinca u Zagrebu, i to jedini od Jugoslovena. Prošvercao sam se tamo, jer je bilo zabranjeno praćenje, Crkva je bila skoro zabranjena. Pratio sam i atentat na Vladimira Rolovića u Švedskoj, zemljotres u Skoplju. Bilo je fotografija kojima sam se radovao i nad kojima sam plakao. Recimo, to u Skoplju. Sam sam išao tamo, avionom. Ono šta sam video bilo je strašno. Izvlačili su decu ispod ruševina, preživeli su zapomagali. To čovek nije mogao da izdrži – priseća se Vučić.

Bio je akreditovan i za sahranu Josipa Broza Tita. Jedini je živi svedok da je u Kući cveća sahranjen upravo on, Josip Broz Tito, a ne neko drugi ili treći, kaže, pa potvrđuje detaljima:

– Tamo je bio kovčeg (pokazuje rukom u smeru ulaza u Kuću cveća). Lazar Koliševski je tu govorio. Svi su fotoreporteri bili na jednom mestu, a ja sam bio slobodan da šetam okolo. Samo smo Titov lični fotograf, pokojni Miloš Rašeta, i ja imali tu slobodu. Tako sam bio unutra kada su Tita zakopali. Svi zbog toga misle da sam bio Titov lični fotograf. Ne, ja sam fotoreporter TANJUG-a, akreditovan u kabinetu predsednika Tita, tako da sam snimao samo te njegove delatnosti: nekada govore, nekada kada je primao goste, a nekada putovanja po Jugoslaviji ili inostranstvu.

Privilegije koje je imao prilikom Titove sahrane na onoj Jovanke Broz nije imao. Ipak, za razliku od svojih vršnjaka, pa čak i nešto mlađih posetilaca sahrane, Žika je imao priliku da se još jednom, kao službeni fotograf TANJUG-a, pozdravi sa svojom drugaricom.

– Jovanku sam poznavao od početka, otkako su se uzeli. Sa njim je svuda putovala, a poslednji put smo se čuli pre nego se razbolela. O mojoj izložbi u “Ozonu” izveštavali su mediji, štampa i televizija. Jovanka je to gledala i jedan dan me nazovu iz TANJUG-a.

Zvao je Jovankin pratilac, zadužila ga Jovanka, kaže. Dao sam mu broj telefona i uveče u pola osam neko me zove: “Dobro veče! Jeste vi, druže Vučiću?” Kažem da jesam, odmah sam joj prepoznao glas. Rekla mi je da je gledala otvorenje moje izložbe na televiziji, čitala o njoj u “Politici”. I da je imala grip, pa se zato nije odmah javila. A rekla mi je da sam napravio ne umetničku ili političku izložbu, nego “istorijsku”. I onda mi se 15 minuta žalila da su joj sve fotografije koje je imala oduzeli, da ona nema ništa. Obećam joj da ću odvojiti nekih 60 fotografija koje sam sačuvao – kaže nam Vučić.

Jedna od tih sačuvanih fotografija Jovanke i Tita posebno je značajna, objašnjava nam i vadi snop snimaka iz koverte.

– Imam ovde raznih fotografija, ali ova gde Tito i ona izlaze iz Skupštine, gde ga drži ispod ruke dok njemu padaju naočale, posebno je važna. Ja sam jedini snimao dolazak i odlazak, drugi fotoreporteri su ga slikali za vreme govora u Skupštini. Jovanka me pitala zašto su u prilogu o izložbi rekli da je ta fotografija bila zabranjena… Znate šta? Svakom mogu da padnu naočale, šta tu ima strašno? Ali ako padnu Žiki Vučiću, to je jedno, a ako Josipu Brozu padnu, to je već druga stvar. U to vreme zapadna štampa je pisala da je Tito oslepeo, da je šlogiran. Da sam pustio tu fotografiju, potvrdio bih ono šta nije tačno. Kada sam joj sve to rekao, samo je kazala: “Svaka vam čast” – priča Vučić.

– Nikada to nisam uspeo da joj dam. U međuvremenu se teško razbolela i evo me danas ovde – završava svoje svedočanstvo Žika Vučić, danas 91-godišnjak, koji je u 75 godina aktivnog bavljenja fotografijom recku stavio i pored imena kao što su Sofija Loren, Karlo Ponti, Mira Sanjina, Mira Stupica, Fidel Kastro, Luj Armstrong, Če Gevara, Leonid Brežnjev…