Puriša Đorđević: Kod Čedomira Jovanovića osećam energiju za boljitak

Mladomir Puriša Đorđević rođen je 1924. u Čačku. Napravio je više od šezdeset što igranih, što dokumentarnih filmova i napisao deset knjiga. Pobrao je obilje nagrada za režiju i scenario, od Pule, preko Venecije, Moskve i Praga do Rija de Žaneira. Smatra da je njegov najplodniji stvaralački period bio tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih, kada su nastala četiri njegova velika filma, tetralogija “Devojka”, “San”, “Jutro” i “Podne”, a onda i “Biciklisti” i “Kros kantri”. Za Nijemce je snimio zapažen film “Kako su obnavljani klaviri”.

Filmski junaci Puriše Đorđevića su metafore jednog originalnog autorskog mikrokosmosa, kroz koje nam otkriva bitne stvari o svijetu u kome živimo. Njegovi junaci snivaju na javi ili je java u snu njihova pozornica. Puriša Đorđević i danas je svjež, živahan i radoznao kao dijete.

Šta je odredilo vaš život?

Teško pitanje, jer kroz ove godine mnogo se toga dešavalo, kako onoga što je proizvod plana i svesnog rada, tako i teških slučajnosti, događaja koje čovek ne može predvideti niti znati kuda mu mogu usmeriti život. Ipak, izdvajam dve stvari koje su u kritičnom periodu moje mladosti bile presudne. To su rat i fudbal.

Fudbalski put u partizane

Kako rat i fudbal, da li pojedinačno ili povezano?

Duga je priča, pa da krenem redom. Kao đak sedmog razreda čačanske gimnazije igrao sam fudbal u podmlatku Borca i očekivalo se da vrlo brzo zaigram za prvi tim. Došao je rat i sa fudbalom se moralo stati. Moj uzor je bio tada najbolji igrač Borca, Aleksandar Knežević Patak. Nemci su stigli u Čačak, a uz njih su bili ljotićevci i nedićevci. Moram pomenuti da sam odlično znao nemački, jer nam ga je predavala jedna sjajna i lepa profesorka iz Novog Sada, Nada Mamuzić. Nisam znao da je Aca Patak skojevac. Negde krajem septembra 1941. počinje borba za Čačak, uspostavlja se Užička republika i Aca Patak preuzima komandu nad čačanskom železničkom stanicom. Pozvao me u svoju četu u kojoj su bili sve igrači Borca i ja sam se, naravno, odazvao tom pozivu. Moj zadatak je bio da kontrolišem red u vozu koji je svakodnevno vozio od Čačka do Užica. Tačno 1. novembra četnici, koji su mesec dana bili sa nama, napuštaju položaje oko Kraljeva gde su se Nemci povukli i pokušavaju zauzeti Čačak. Nismo im to dali i trajale su borbe. Sa još jednim Borčevim igračem, Zlatićem, kog smo zvali Šuster Miš, izveo sam jedne noći akciju u kojoj smo iz grada trebali dovesti majstora Vaclava, Čeha koji je ranije radio u vojnom remontu, da nam opravi top. To smo uspešno izveli i sam sam se sebi činio važnim. No Nemci zajedno sa četnicima ulaze u Čačak 29. novembra. Mi se povlačimo prema Zlatiboru i tamo pada odluka da se oni mlađi koji se nisu puno isticali vrate u grad. Moj otac je pre rata bio opštinski načelnik i računalo se da bih ja mogao da se vratim. U Čačak sam se vratio sa jednim starijim čovekom koji je na Zlatibor došao po svoje konje, što smo ih dva dana pre uzeli. Došli smo noću i on me je, da se ne bih izlagao opasnostima, do jutra smestio u podrum hotela “Evropa”, zapravo podrum kupleraja, gde su se sa prostitutkama već zabavljali nemački oficiri i četnički prvaci.

Šta se potom dešavalo?

Ujutru sam izišao iz podruma i otišao kući. Narednog dana, kada sam izašao iz kuće, nabasao sam na neku nesreću, jednog ljotićevca, Srećko Haos smo ga zvali. Bio je narednik. Uhapsio me i odredio mi 25 batina, a onda me prebacio na preki sud kojim je upravljao neki Milan Valjevac. Doveli su me u sobu u kojoj su bili Spaso Janković, predratni geometar koji je dobro poznavao mog oca, i momak koga smo zvali Jevrica. Spaso mi je rekao da je to soba iz koje se ide na streljanje, a Jevrica mi dao svoj sat, za slučaj da se spasem, jer je bio uveren da on nema nikakvih izgleda. Mene je spasila okolnost da je preko puta moje kuće živeo pop Bulić, komandant ljotićevaca za zapadnu Srbiju. Moja majka ga je srela i klečeći zamolila da me spasi. To je pomoglo, kao i činjenica da sam bio maloletan, pa sam završio u omladinskom radnom logoru, gde sam boravio sve do oslobođenja Čačka 3. decembra 1944., odakle odlazim u partizane.

Protiv Informbiroa i Staljina 

Vratimo se još fudbalu…

Verovatno ne bih otišao u četu Ace Patka da nije bilo fudbalskog razloga i ko zna kako bi se stvari dalje odvijale. Već 1945. nastavio sam fudbalsku karijeru u prvom timu. Išlo mi je dobro. Igrao sam halfa. Na utakmici 1946., kada smo dobili Crvenu zvezdu 2:1, igrao sam baš dobro. Onda smo negde u zimu otišli u Niš i ja sam igrao katastrofalno, dao autogol i razočaran odlučio napustiti fudbal. Otišao sam u Beograd i upisao istoriju umetnosti. Ranije sam sarađivao sa “Čačanskim glasom” i imao neke zapažene tekstove, pa sam počeo saradnju sa “Politikom”. Šalju me na prugu Brčko – Banovići i otuda sam slao zanimljive skice, kratke i vrlo neobične. To je zapazio neko iz “Filmskih novosti”, pa odlazim tamo. Tako se približavam filmu. Dotle sam mislio da sam bliže literaturi. Dobijam priliku da već u maju 1948. snimim prvi dokumentarac. Bio je to film protiv Informbiroa i Staljina.

Rekli ste da ste bili bliže literaturi nego filmu?

Veliki uticaj na mene imao je moj profesor iz Čačka, Dragi Petrović, kome su se sviđali moji pismeni radovi, pa me je snabdevao knjigama. Tako sam veoma rano otkrio Čehova, Remarka i Gogolja. Potom sam čitao Stendala. Kasnije i Maksima Gorkog, zatim Nemca Ernesta Tolera koji je sjajno pisao protiv fašizma. Od filmova u lokalnom, čačanskom bioskopu gledao sam rado Volta Diznija, kasnije francuske filmove Renea Klerka, a na mene je ostavio jak utisak američki film “Kraljica Kristina” sa Gretom Garbo u glavnoj ulozi.

Kada stupate na veliku filmsku scenu?

Potrajalo je to. Moram pomenuti čoveka od koga sam mnogo naučio. To je Slavko Vorkapić, koji je u Beograd došao iz Holivuda, gde je godinama radio kao afirmisani montažer i bio poznato ime. Pod njegovim uticajem snimam kratki film “Pazi, ne tumbaj” kog 1953. nije pustila cenzura i završio je u bunkeru. Zbog džeza. Potom snimam film “Dva zrna grožđa” koji 1954. ide na Pulski festival i tamo prolazi katastrofalno. Kritika ga je proglasila najgorim filmom u konkurenciji. Sve novine u bivšoj Jugoslaviji toliko su ga napadale da sam postao veoma poznat. Tada ostajem bez posla, stana nisam imao i praktično sam bio beskućnik. Spasao me je kelner, Dragi Vranešević Glavonja, koji me pustio da spavam u njegovoj dvorišnoj kućici, gde je živeo sa ženom. Umivanje i toalet su bili nasred dvorišta, i tako živim sledećih pet godina. Iako danas mogu teško sračunati kako sam proveo taj period, dogodilo se da sam se zapravo temeljno pripremao za sledeći film. Zaljubio sam se u Jelenu Žigon, glumicu, koja mi je obećala da ćemo zajedno čekati novu godinu. Dok sam čekao, napisao sam ljubavnu priču iz rata – “Devojka”. Jelena nije došla, ali sam imao priču i tako počinje moj uspešan opus. Rade Marković je u to vreme ima privatnu dramsku družinu koja je “Devojku” igrala po celoj Jugoslaviji, a Olivera Marković u Sarajevu dobija prvu nagradu za najbolju žensku ulogu. Kasnije na isti tekst snimam film. Dolazim u Pulu i dobijam sjajne kritike. Od 1965. počinje moj najplodniji period. Već 1966. pravim “San”, pa 1967. “Jutro”, a 1968. “Podne”. Slede filmovi “Biciklisti” 1969. i “Kros kantri” 1970. Dobijam nagrade kuda god odem. Svako ima neki svoj trenutak kada je u kreativnom naponu.

Zabrana bez zabrane

Da li ste snimali za strane produkcije?

Usledio je poziv iz Nemačke. Bora Ćosić je imao priču “Kako su obnavljani klaviri” i nešto joj je falilo da bi se napravio dobar film. Na nemački poziv ja sam seo i na pola strane dao dodatak. Radilo se o klavirštimeru nakon rata, koga jedan par iz nove klase poziva da im štimuje klavir. Kada su ga pitali da li je u toku rata to isto radio za Nemce, a on potvrdio, mlada revolucionarka mu puca u glavu. Intervenisao sam tako što sam ubacio detalj sa klavirom koji eksplodira kada god taj par želi da klavir dovede u red. U filmu je tako u vazduh otišlo 13 klavira. Jako je dobro prošao, a sećam se da su mi kasnije Nemci uplatili oko 6.000 maraka kao deo moje zarade od prihoda koje je film ostvario. Dobijam tada poziv od Amerikanaca i u Parizu boravim tri meseca pregovarajući oko ugovora, ali nisu prihvatili film po tekstu Marsela Prusta. To valjda kod njih ne prolazi.

Šta je bilo sa filmom “Pavle Pavlović”?

To je posebna priča. Okupio sam sjajnu ekipu. Glumili su Bekim Fehmiu, Milena Dravić, Ljuba Tadić i još nekoliko sjajnih glumačkih imena. Priča se ticala novobogataša iz sedamdesetih godina. Pavle Pavlović je bio radnik koji kritikuje direktora, a preko njega i čitav sistem. Ostaje bez posla i biva šikaniran. Opisaću zadnju scenu. Novobogataši odluče da ga ubiju. Vidi se samo puščana cev. Hitac se ne čuje. Bekim Fehmiu hvata se za grudi i vidi na rukama krv. Živ je i srce mu kuca. Počinju titraji njegovog tela koji se prenose dalje, najpre na jedan beogradski kvart, a potom na lica ljudi na ulici i u tom ritmu film završava. Zanimljivo je da film nikada nije prikazan mada nije bio formalno zabranjen. Navodno, nije zanimao ni vlast ni prikazivače. Pre dve godine prikazan je u beogradskom Domu omladine i ljudi su mislili da je sniman u ovo vreme, toliko im je priča delovala aktuelno.

Snimili ste više biografskih filmova. Šta biste od toga izdvojili?

Radio sam biografske filmove o Miloradu Paviću i Aci Popoviću, velikanima naše kulture. Drag mi je biografski film o Toninu Gueri, školskom drugu Felinija. Upravo po njegovom romanu “Amarkord” Felini snima taj veliki film. On je i pisac scenarija za Vitorija de Siku i Antonionija. Njegov poziv da o njemu pravim dokumentarac došao je nakon mog filma “Kros kantri”. Film o Toninu Gueri snimio sam 1990. Snimanje je počelo u Moskvi. Tamo se zaljubio u jednu Ruskinju i počeo saradnju sa Tarkovskim.

Najavili ste i biografski film o Čedomiru Jovanoviću, predsjedniku LDP-a. Šta vas je na to motivisalo?

Čedomira Jovanovića poznajem već neko vreme. Imao sam priliku pročitati njegovu knjigu, koju sam obradio u vrlo zanimljiv scenario. On je čovek koji ima harizmu, a ja intuitivno osećam kod ljudi energiju za boljitak. Šteta je što nema više vremena da taj film konačno napravimo, ali se nadam da bismo narednih meseci to mogli privesti kraju.

Uz Hrvatsku me veže obilje uspomena

Kakva su vaša sjećanja na saradnju i druženje sa filmskim i umjetničkim ličnostima iz Hrvatske?

Uz Hrvatsku me veže obilje uspomena. Od Pule, preko Briona, gde sam bio Titov gost na Vangi, zatim Zagreba, do nezaobilaznog Dubrovnika. Provodio sam tamo puno vremena. U Zagrebu sam imao sreću upoznati izdavača Zlatka Crnkovića koji je objavio moj roman “Lola Beograda”. Moji dragi prijatelji su Vatroslav Mimica, Šime Šimatović i Branko Bauer. Izuzetno sam voleo i danas volim divnu Božidarku Frajt. Najlepše me uspomene i velika ljubav vežu uz Dubrovnik.