Vladimir Arsenić: Takmičenje u književnosti uzaludan je posao

Foto: Davor Konjikušić

Na posljednjoj ovogodišnjoj tribini u Močvari, u ciklusu pod naslovom “Novi pisci u Močvari” a u moderaturi Roberta Perišića, gostovao je Vladimir Arsenić, zrenjaninski književni kritičar. U njegovoj biografskoj bilješci obično se navodi i da je jedan od pokretača književnog časopisa “Ulaznica” koji od 2007. izlazi u Zrenjaninu, da je redovni kritičar internetskog portala e-novine i suradnik portala booksa.hr. Povremeno piše za Think Tank, Beton, Quorum i Peščanik.

Imate pregled nad regionalnom produkcijom, kako se to kaže. Bi li se moglo reći da se literatura u doba krize u tematskom smislu promijenila? I da na neki način reflektira to što nam se događa?

Teško je reći, uzorak je mali. Naime, još se nije pojavio dovoljan broj značajnih dela koja se bave pitanjem krize, e da bismo mogli govoriti o refleksiji krize u književnosti. Još smo uvek u pričama o našoj zajedničkoj, dakako kriznoj jugoslovenskoj prošlosti, odnosno duboko smo nogama u balkanskom blatu. Pogledajte samo romane koji su dobili važne nagrade, kako u Hrvatskoj tako i u ostalim zemljama regiona. Glavne teme su i dalje odnosi između zločinaca i žrtava, antifašista i fašista, ustaša, četnika, partizana. To je ono što i dalje zaokuplja postjugoslovenske pisce. Ipak, ima naznaka da se stvari pokreću. Jedan od znakova jeste i relativno veliki broj distopijskih i postapokaliptičkih romana koji se pojavljuju na ovim prostorima. Andrej Nikolaidis, Josip Mlakić, Luka Bekavac, Srđan Srdić, Maša Kolanović, Svetislav Basara, Sreten Ugričić, Daša Drndić samo su neka od značajnih imena koja pišu na BHSC jeziku i bave se određenim aspektima krize, koja se opet prelama kroz naše kolektivne identitete i traume, još u velikoj meri povezane sa devedesetima. S druge strane, te su dve krize na ovim prostorima jasno povezane, pa bi se moglo reći da govoreći o ratovima i svim nevoljama koje su se dešavale devedesetih, pisci na indirektan način govore i o krizi kapitalizma koja potresa svet. U našim balkanocentričnim shvatanjima moguće je čak stići do zaključka da je kriza počela raspadom Jugoslavije, ali ne bih išao tako daleko. Pored toga, ne treba zaboraviti da je književnost relativno spor medij, pa se pravi odgovori mogu očekivati tek za neku godinu.

Ne poznajem tzv. objektivni pristup

Kada pišete kritiku, činite li to s određenog svjetonazorskog ili ideološkog stajališta? Investirate li u kritiku određenu angažiranost političkog ili aktivističkog tipa, odnosno zauzimate li strane na angažiraniji način? Ili je kritičaru oportunije da se krije iza tzv. objektivnog pristupa?

Uvek pišem sa određenog svetonazorskog odnosno ideološkog stanovišta koje je, volim da mislim, levičarsko i/ili socijalističko. Sve i da hoću drugačije, ne ide mi od ruke. Ja ne poznajem taj takozvani objektivni pristup književnom delu. Pokazano je više puta da je čak i ono što nazivamo formalnom kritikom nedvosmisleno ideološki obojeno. S druge strane, ideološki stavovi pisaca i njihovih narativa reflektuju se u formalnim obeležjima konkretnih tekstova, i to je relativno lako pokazati. Ono što mene izuzetno zanima u trenucima kada čitam, razmišljam o pročitanom i/ili pišem, jeste kako se određena ideologija ili svetonazor prelama kroz tekst. Ona ne mora nužno da se podudara sa autorovom, na koncu njegov ili njen pogled na svet me i ne zanima, ali tekst gradi određenu identitetsku politiku i to je ono za čim tragam i o čemu smatram da kritika treba da piše.

Što današnji kritičar dominantno radi, hvali ili kudi? Pripadamo li možda premalim sredinama da bismo imali kritičare potpuno neovisne od grupašenja, pripadništva i sl.? Dakle je li tzv. negativna kritika rijetkost?

Teško pitanje. Pre svega, postoji hroničan nedostatak književne kritike kao takve. To je žanr, zajedno sa drugim novinskim kritikama i/ili recenzijama koji polako izumire, mahom zbog korporativne prirode naših medija. Kritika se postepeno preselila na internet. Portali kao što su booksa, knjigomat, književnost.org, e-novine, sic!, proletter i drugi sada su jedino mesto gde možete koliko-toliko pratiti recentnu produkciju kroz oči nekog od kritičara. To je u velikoj meri oslobodilo kritiku potrebe da bude isključivo pozitivna. Ipak, u pisanim medijima u kojima ona i dalje opstaje postoji jaka tendencija da kritika bude afirmativna. Mi jesmo strahovito male književne sredine, odnosno da budem sasvim precizan, vrlo mala književna sredina i nije moguće ostati nezavisan. Ukoliko se krećete na sceni, a svako to na ovaj ili onaj način čini, vama neizbežno sleduje jedna vrsta nalepnice da pripadate ovom ili onom krugu, da ste bliski sa ovima ili onima. Od toga, nažalost, nije moguće pobeći. Ipak, postoji čitav niz kritičara koji se mahom na ta tagovanja ne obaziru i rade po sopstvenom uverenju, što i jeste najvažnije. Naravno, postoji i taj problem da su pisci/spisateljice sujetne osobe i da teško shvataju da knjiga koja je objavljena više ne pripada samo njima i da svako ima pravo da je pročita na sebi svojstven način. Ne postoji jedino ispravno tumačenje, svako je jednako važno i relevantno, ako je argumentacija zasnovana na tekstu i nije ad hominem.

Polemike, bockanje, ispipavanje…

Ne znamo smije li se postaviti pitanje na ovakav sportski način, ali ipak, je li bolja srpska ili hrvatska književnost u ovom trenutku? Nemojte samo reći da dobrih ima i ovdje i ondje!

Hvatate me u zamku sa ovim “nemojte samo reći…” jer ovakve sudove ne bi trebalo da dajem, ni ja ni bilo ko drugi. Naime, lako je navesti jasne individualne primere za dobru književnost na svakom mestu i gotovo u svako vreme. Takmičenje u književnosti je uzaludan posao, ali ako me već terate da budem krajnje otvoren i zahtevate od mene sud koji po svojoj prirodi mora biti trenutan i proizvoljan, rekao bih da je današnja hrvatska književnost u proseku nešto malo kvalitetnija. Postoji nekoliko razloga za to. Naime, izdavačka scena je u Hrvatskoj za nijansu sređenija, postoje renomirani izdavači koji opet upošljavaju manje ili više kvalitetne urednike, što je u Srbiji retkost, iako se čini da je broj izdavača znatno veći. Društvena klima po pitanju statusa pisanja i pisaca blagonaklonija je u Hrvatskoj zahvaljujući akciji “Pravo na profesiju”. Postoji niz književnih radionica na kojima se može ponešto o pisanju i naučiti. Mladi ljudi koji počinju da pišu ulaze u svet književnosti naoružani verom da od toga neke koristi, neposredne, može da bude. U Srbiji je situacija po tom pitanju značajno lošija, ali ne mogu reći da ne postoji niz kvalitetnih pisaca i spisateljica koji dižu nivo i očekivanja od onih koji bi trebalo da nastupe posle ili zajedno sa njima.

Bi li kritika po svojoj funkciji trebala biti i polemička i postoje li neke recentne polemike koje bi bile značajne za spomenuti?

Književna kritika i treba da bude polemički intonirana, provokativna. Polemike koje postoje na sceni uvek su korisne za samu književnost ako su iskrene i, kako se to kaže, fundamentalne, odnosno ako propituju naše shvatanje literature i ulogu i mesto koje ona zauzima u društvu. Postoji uvek jedna grupa mlađih ljudi koja se pojavi i traži da iskaže svoj stav. Mogu se ja sa njima slagati ili ne, ali njihov posao i jeste u tome da bockaju, da ispipavaju, da traže svoje mesto u, ne zaboravimo, strahovito malom književnom polju. Trenutno je takva grupa okupljena oko sarajevskog časopisa Sic! i njihov zahtev za dekonstrukcijom određenih književnih i književno-kritičkih manira je važan. Mislim da pitanja koja oni postavljaju imaju težinu i važnost, te čak i kada se sa njima ne slažem, ja im skidam kapu na snazi argumentacije i istrajnosti da pored svih nipodaštavanja, nastave sa dekonstrukcijom naših književnih prilika. Odjeci njihovog rada čuju se u čitavoj postjugoslovenskoj književnosti i to je sjajno. Oni su na jedan način nastavak one zdrave i agresivne kritičarske struje koju je zastupao beogradski Beton, a kojoj i sam pripadam na izvestan način, bez obzira na to što su naša polazišta različita. Nedavni istovremeni “napad” Mirnesa Sokolovića, jednog od urednika Sic!-a, na Dejana Ilića i Slobodana Vladušića, dva važna činioca u književnom polju koja lično ni u ludilu ne bih mogao da izjednačim, svedoči da ne postoji strah od autoriteta i to je dobro. Koliko je on u pravu, to je drugo pitanje. Lično smatram da nije jer knjiga Dejana Ilića radi važan posao dekonstrukcije nacionalističkog identiteta u književnosti koji je bio okvir za ono što se devedesetih dešavalo u stvarnosti, za razliku od Vladušićevih tekstova koji su obični šrafovi, nešto istina ulickaniji, u toj istoj mašineriji, ali to ne znači da Sokolovićev “napad” nije dostojan poštovanja. Pitanje je samo koliko će on izazvati smislenih reakcija.

Neka istorija sudi!

Doprinosi li pisanje kritičara tome da se neka djela nakon toga kanoniziraju kao nezaobilazna. Je li se vama tako nešto dogodilo?

Trebalo bi da doprinosi, ali nisam siguran da mi se to odista dogodilo. Naime, za kanonizaciju je potrebno vreme, ali čini mi se da sam bio među onima koji su prepoznali vrednosti nekih dela koja će jednog dana svakako ući u kanon. Ako treba da istaknem neke autore, onda su tu svakako Srđan Srdić, Luka Bekavac, romani “Neznanom junaku” Sretena Ugričića, “Sedam strahova” Selvedina Avdića, novi zaokret i formalni eksperiment Zvonka Karanovića, poezija Marka Pogačara, romani Daše Drndić, priče Nevena Ušumovića i Romana Simića Bodrožića, ali i mnogi drugi. Ima knjiga za koje prosto osećate da su velike na nekom čak intuitivnom nivou i zaslužuju neuporedivo više pažnje nego što vam prostor novinske književne kritike dopušta. S druge strane, voleo bih da sam mogao više da pomognem u promociji nekih autora i autorki i njihovih knjiga, koji su iz različitih razloga ostali na margini, poput Envera Krivca ili Dragana Aleksića, Žarka Radakovića ili Mire Otašević, ali želeo bih da mislim da sam pojedine autore i autorke obradovao svojim čitanjem. Na koncu, istorija književnosti će suditi kako o njima tako i o meni. S tim nemam nikakvih problema.