Život njim samim
Aleksandar Hemon: Knjiga mojih života (Buybook, Sarajevo, 2013)
I da njegovu knjigu BBC nije uvrstio među deset najboljih u 2013., a jeste, i to na trećem mestu, bilo bi razloga pozabaviti se nefikcionalnom knjigom Aleksandra Hemona koju je prevela Irena Žlof. Reč je o skupu 15 literarnih kolumni ili anegdotalnih eseja koje je, sem jednog, objavljivao od 2000. do 2012. u magazinima, najviše, šest njih, u “The New Yorkeru”. Pisani različitim povodima, najčešće za američku publiku, u zbiru se nude kao nelinearna autobiografija, s tim da se delovi slagalice ponegde tematski preklapaju i prožimaju. Srećom, informativni naboj ovih kolumni je nizak; namera nije bila nedovoljno upućenima vikipedijski objasniti neke kulturno-istorijske fenomene: kako se živelo u SFRJ, kako je bilo u ratu u BiH 1990-ih, kako je tekla Hemonova emigrantska storija u SAD-u i slično. Budući većinom pisani a posteriori, ponekad sa distancom dužom od dve decenije, rekapitulativna perspektiva je u prvi plan izvela pre enigmatične dileme nego zaokružene fabule, recimo: o hibridnom egzilantskom identitetu ili pojmu dvodomosti, iako je svaka kolumna lična priča fragmentarno sastavljena od sećanja, podataka i analitičkih stavova.
Autobiografski kontekst, pa i diskurs knjiga ove vrste, često autore nagoni na samohvalisavost, sentimentalnost, zauzimanje političkih stavova ili testamentarno ispoljavanje zahvalnosti. Hemon je samosvestan autor, ne i narcisoidan; on je oštar i prek analitičar, sasvim s onu stranu razneženosti i patetike, ali i bez sklonosti ka poetizaciji prošlog ili nostalgičnoj evokaciji. (Pre)oštar prema sebi, predočava jurenje slatke ptice mladosti kao period opsesivnog urbanog dokoličarenja ili radikalnog neoavangardizma koji je ostao na nivou manifesta, kom kontekstu pripada i “naci žur” u stanu Isidore Bjelice, na kome Hemon aktivno učestvuje u “ulozi” ukrajinskog kolaboranta. Sa druge strane, infantilnost zabluda ili energija opskurne provokacije, poput žurke koja je osvetlila jedno represivno društvo u opadanju, Hemonu nije povod za ironijsku mistifikaciju ili podsmeh samom sebi.
Neobeležena a podrazumevana tragika koja drži biografske krhotine knjige zrači obavezujućom ozbiljnošću kojoj autor ne dozvoljava da sklizne u tužbalicu niti da se razvodni u komičku persiflažu; tek se kratko ošinu jetkom osudom srpski vinovnici ratnog zla i sarajevske opsade.
U kratkom tekstu o Nikoli Koljeviću, gde nije suspregnut odnos poštovanja, Hemon sebi zamera što nije prepoznao trenutak kada su kod njegovog profesora isplivale na površinu “genocidne sklonosti”, zamerivši mu najviše to što ga je naterao da “izrežem i iskorijenim taj dragocjeni dio sebe koji je vjerovao da možeš uzmaći od istorije i sakriti se od zla u okrilju umjetnosti”. Ova rečenica otkriva Hemonov neuspešni samoozleđujući pokušaj da iz sebe odstrani svaki zasad koji je posejao onaj ko je raspirivao i opravdavao zlo, tako što će hirurški odstraniti i svako estetsko uverenje koji je učeni pokrovitelj zločina zastupao. Takav radikalni samoegzorcizam koincidira sa traumom odlaska i neraščinjenom dilemom da li je trebalo vratiti se u rodni grad koji je ubrzo zahvatila odmazda srpskih granata i snajperskih hitaca ili ostati daleko van toga i preživljavati drugu vrstu patnje. Otuda i grub pristup tumačenju “Gorskog vijenca” ili uverenje o postojanju “bogate tradicije srpskog fašizma”.
Ako izuzmemo završni tekst “Akvarijum”, koji surovo iskreno i taksativno iscrpno govori o borbi sa opakim oboljenjem i gubitku deteta, dakle o iskustvu sa kojim čitalac bez takvog iskustva može tek nemušto saosećati, meni su upečatljivi tekstovi o flanerskom “vođenju ljubavi s gradovima”, Sarajevom i Čikagom, kao i tekst na granici autoironije, o subverzivnoj artističkoj grupi koju floberovski definiše ono što je htela da učini a nije ni pokušala.