Dejan Anastasijević: Građani su najzreliji deo srpske političke scene

Postizborna Srbija, apsolutna pobeda Aleksandra Vučića, ostavke čelnika pojedinih stranaka, ali i godinama nerešena ubistva i napadi na novinare, među kojima i na njega, bili su povod za razgovor sa Dejanom Anastasijevićem, dugogodišnjim novinarom Vremena, a sada i dopisnikom agencije Tanjug iz Brisela.

Desetak dana nakon izbora, prvi vidljivi rezultati su ostavke, tj. odlasci Mlađana Dinkića sa čela Ujedinjenih regiona Srbije (URS) i Vojislava Koštunice sa čela Demokratske stranke Srbije (DSS). Da li je to iznenađujuće, s obzirom na to da u Srbiji praksa ostavke nikad nije zaživela u punoj meri?

Ni za jednog od pomenute dvojice ne bih se opkladio da se sutra ili prekosutra neće vratiti u politiku. Dok bi Koštunica još i mogao da se vrati akademskoj karijeri, Dinkić ništa u životu nije radio osim šta se bavio politikom, ako se izuzme da je jedno vreme bio docent na fakultetu. Sa srpske političke scene, kad se neko jednom na nju popne, jako teško silazi i to je jedan od razloga zašto ona izgleda kao šta izgleda.

Uvek su im drugi krivi 

Kad govorimo o liderima stranaka, često ih stavljamo u kontekst potrebe plebsa da ima jakog vođu. Koliko su stranke zaista poistovećene sa svojim liderima i obrnuto? I koliko je to problematično?

Nije problem šta stranke imaju jakog vođu, nego šta su vođe nezamenljivi. Angela Merkel čvrstom rukom vlada CDU-om, Fransoa Oland francuskim socijalistima itd., ali da neko od njih dvoje sutra izgubi izbore, bili bi zamenjeni drugim liderima. U Srbiji je moguće izgubiti izbore nekoliko puta zaredom, pa opet ostati na čelu stranke. Demokratska stranka je donekle izuzetak, ali samo donekle, jer je svaka promena rukovodstva kasnije vodila u stvaranje novih stranaka od strane onih koji su ostali u manjini, od Koštunice, preko Čedomira Jovanovića do Borisa Tadića. Tu je jedini izuzetak Dragoljub Mićunović, koji je bio predsednik stranke i nije se otcepio, ali on je izuzetak koji potvrđuje pravilo.

U čemu je onda problem?

Treba imati u vidu da je višepartijski sistem kod nas ipak relativno mlad i da se razvijao u nenormalnim uslovima devedesetih, tokom rata i sankcija. Demokratija je kao onaj engleski travnjak koji treba šišati, pleviti i zalivati jedno dvesta godina da bi ličio na nešto. Nama možda ne treba dvesta godina, ali ako bi barem nekoliko generacija poživelo u miru i kakvom-takvom prosperitetu, stvari bi sele na svoje mesto. To Srbija u svojoj istoriji nikad nije imala, osim za vreme SFRJ, ali tada nije imala višepartijski sistem.

Kako vidite situaciju u Liberalno-demokratskoj partiji (LDP), gde se iz stranačkog rukovodstva povlače kadrovi, ali ne i lider Čedomir Jovanović?

To je primer te nezamenjivosti i nesmenjivosti koje sam pomenuo.

Kada će lideri polagati račune za sve obećano, a neurađeno?

Oni plaćaju račune na izborima. Kad stranka ispadne iz vlasti, ostaje bez izvora prihoda i mogućnosti da nagrađuje lojalnost radnim mestima i povlasticama u biznisu. Tipičan primer je DSS, koji je do 2000. imao vrlo skroman broj članova, pa je – pošto je Koštunica dospeo na vlast – za kratko vreme jako narastao, a sad je otprilike opet na nivou na kojem je bio pre 15 godina, kada je, kao i danas, bio vanparlamentarna stranka.

Očekujete li ikakve kadrovske promene na čelu Demokratske stranke? Kako izgleda putanja te stranke od ubistva Zorana Đinđića nadalje: gledajući izbore, jasna je njena silazna linija? Da li je problem samo u onima koji su rukovodili strankom ili je on mnogo dublji?

Problem DS-a je to šta je predugo bio na vlasti i za to vreme izgubio ideološke principe i kontakt sa pristalicama, “sa bazom”, kako se nekad govorilo. Oni su sada u situaciji da ponovno moraju da definišu svoj identitet, svoju ulogu na političkoj sceni, a zatim i da povrate kredibilitet birača. To je bolno i za to su potrebne godine, ali ako to ne urade, biće trajno marginalizovani.

Nakon izbornog poraza Borisa Tadića i DS-a 2012. godine, mnogima se njegov povratak na političku scenu činio kao loš vic. Da li ste ijednog trenutka stekli utisak da su Tadić i njegov naslednik Dragan Đilas shvatili gde su razlozi gubitka izbora, i onih pre dve godine, a pogotovo ovih sada?

Taj loš vic traje od prvih višestranačkih izbora, ali to nije vic o Tadiću ili Đilasu, nego manir stranačkih lidera da su im za neuspehe uvek krivi svi, samo ne oni. Prvo su skloni da okrive saradnike da su ih izdali, pa sponzore da im nisu dovoljno dali za kampanju, pa medije da ih nisu dovoljno mazili, pa na kraju glasače, šta je vrhunac apsurda. Došlo je dotle da je čak i Žarko Korać, za koga se nikako ne može reći da je arogantan tip, za rezultate izbora okrivio celu Srbiju koja, navodno, nije dovoljno zrela i uporno bira demagoge i čvrstorukaše.

Svi su se sa svakim kresnuli 

Da ukinemo onda pravo na glasanje?

Stojim na suprotnom stanovištu, tvrdim da su građani, tj. glasači, najzdraviji deo naše političke scene. Izjasnili su se protiv Miloševića kad su shvatili da nudi samo nove razdore i ratove, izjasnili su se protiv Koštunice kad je hteo da ih povede u međunarodnu izolaciju, protiv Tadića kad im je dosadilo da slušaju prazna obećanja i da ih stalno plaše da će im nebo pasti na glavu ako Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić dođu na vlast… Ako se osete izneverenima, ti će glasači sutra da se izjasne i protiv naprednjaka. Sada bi neko mogao da me podseti koliko je puta Milošević dobio izbore, ali njegov predug opstanak na vlasti može se objasniti ne samo nenormalnim okolnostima, koje je on stalno izazivao obećavajući mir i prosperitet, nego i manama opozicije, koje su postale još transparentnije kad je konačno došla na vlast. U međuvremenu je glasačko telo sazrelo, ali politički lideri, izgleda, nisu.

Kad govorimo o postizbornim kombinatorikama, nakon famozne Deklaracije o pomirenju DS-a i Socijalističke partije Srbije ništa nas ne bi trebalo iznenaditi. Ima li ijedna kombinacija, u sadašnjem odnosu, koja bi za vas zaista bila iznenađujuća?

Ne, ništa me ne bi iznenadilo. Naša politička scena je kao žurka koja je ušla u treći dan, niko više ne zna da li je pijan ili mamuran i svi su se sa svakim kresnuli u nekom trenutku. Skoro sve šta je bilo, popilo se, pojelo i popušilo, jedna te ista plejlista od pet-šest pesama vrti se do u beskraj, ali nikom se ne ide napolje, u kišni dan.

Da li se hapšenje Darka Šarića, dva dana nakon izbora, može dovesti u vezu sa formiranjem nove Vlade? Mislite li da je hapšenje tempirano da ne bude previše providno u toku kampanje?

Mnogo toga je neprozirno u vezi sa tim slučajem, a najmanje tajming hapšenja. Da su ga uhapsili mesec dana ranije ili kasnije, opet bi neko pitao – a zašto baš sada. Problem je u tome šta gotovo sve šta smo dosad saznali o Šariću dolazi iz nekih priča iz tabloida, iz neimenovanih izvora. Vrte se priče o CIA-i, DEA-i, kolumbijskim kartelima, privatizacijama, političarima ovima i onima… Činjenica je da je optužnica protiv Šarića podignuta za vreme prethodne vlasti, a da će mu se suditi za vreme nove. To će suđenje biti prilika da vidimo šta je od onoga šta se dosad povlačilo po medijima pravno dokazivo, a šta nije.

I od Milorada Ulemeka Legije očekivalo se da će otkriti mnogo toga. I sada su očekivanja slična. Koliko je realno da će Šarić otkriti mutno dno po kom Srbija pliva?

Ulemek je do kraja suđenja tvrdio da je nevin za ono za šta je optužen, a kako vidim i Šarić se tako izjasnio. Ako bi priznao da je podmićivao političare i policajce, morao bi da objasni od čega su ga štitili, tj. da prizna da je trgovac drogom. Ne verujem da će se to dogoditi, ali očekujem da sebe predstavi kao žrtvu političke zavere.

Ubice sa službenim značkama

Ulemek je označen kao jedan od ključnih svedoka prilikom istrage o ubistvu Slavka Ćuruvije: verujete li da će se u ovom, a i u slučaju otkrivanja političke pozadine ubistva Zorana Đinđića, zaista doći do kraja?

Kad je reč o Ćuruviji, mislim da su ozbiljne šanse da se to reši. Ili barem mnogo veće nego ranije, mada nisam ubeđen da je Legijino svedočenje ključno. Ustvari, nadam se da nije, jer je njegov kredibilitet kao svedoka prilično nizak posle onih nesuvislih priča sa suđenja za ubistvo Đinđića. Ako tužilac nema bolje svedoke i čvrsće dokaze, imaće problem na sudu. Kad je reč o političkoj pozadini ubistva Đinđića, tu sam daleko skeptičniji i moram da priznam da mi se ne sviđa taj termin “istraga političke pozadine”. Ako se pronađu dokazi da je u atentat bilo uključeno više ljudi nego šta je osuđeno u tom procesu, onda te ljude treba goniti, ali zbog konkretnih krivičnih dela, ne zbog nekakve politike. Ključ je u tome šta su u organizaciji atentata učestvovali poprilični delovi tajne policije, a ni posle ubistva nije došlo do ozbiljnog preispitivanja i reformisanja te službe, kao što se to, uostalom, nije desilo ni posle pada Miloševića. Metke u Đinđića i Ivana Stambolića ispalili su ljudi sa službenim značkama DB-a, odnosno BIA-e, službene značke imali su i atentatori na Vuka Draškovića, imali su ovi koji su sada okrivljeni za ubistvo Ćuruvije, a niko da kaže: “Stani malo, da vidimo kakva je to služba kad radi takve stvari!” Nekako uvek ispada da tamo rade sve neki fini ljudi, profesionalci, ali se, eto, par mangupa otrglo kontroli. Dosad se nijedna postpetooktobarska vlast nije usudila da podigne taj kamen, možda zato šta naslućuju kakvi se akrepi kriju pod njim.

S obzirom na to da ste i vi bili meta napada, kad vam je na prozor bačena bomba, da li vas razvoj događaja u slučaju Ćuruvija ohrabruje? Očekujete li da bi se i bacač bombe na vaš prozor mogao naći pred sudom?

Koliko znam, slučaj bombaškog napada na mene i porodicu, koji se desio pre ravno sedam godina, zamrznut je u predistražnoj fazi i niko se time više ne bavi. To me ne čudi jer bi, prema informacijama do kojih sam došao, razrešenje tog slučaja moglo da bude neprijatno za neke ljude i iz bivše i iz sadašnje vlasti. Lično, ne očekujem da oni koji su to učinili ikad dođu pred sud.

Krim je za Srbiju problem iz pakla

Krizu u Ukrajini Srbija prati sa posebnim zanimanjem, pre svega zbog Kosova. Koliko uopšte ima sličnosti između Krima i Kosova, ali i stanja u Ukrajini sa situacijom u Jugoslaviji na početku devedesetih?

Kosovski problem je oduvek bio izvor kontaminacije u srpskoj politici, prvo i poslednje utočište nitkova. Sada je postao i izvor kontaminacije u međunarodnoj politici, jer ga u ukrajinskoj krizi zloupotrebljavaju obe strane. Niti je Krim isto šta i Kosovo, kao šta tvrdi Putin, niti je Putin novi Milošević, kao šta kažu neki na Zapadu. Istorijske analogije su uvek opasne, naročito kad se potežu u kriznoj situaciji, za jednokratnu upotrebu. Srbija je u nebranom grožđu: ako podrži otcepljenje Krima, gubi glavni argument zašto Kosovo ne treba da bude nezavisno. Sa druge strane, ako podrži teritorijalni integritet Ukrajine i osudi Rusiju, suprotstavlja se jedinoj stalnoj članici Saveta bezbednosti koja je podržava oko istog tog Kosova. Sa spoljnopolitičkog gledišta, to je problem iz pakla.

Kako da se izbegne taj pakao?

Na kraju će Beograd i Priština morati da nađu trajno rešenje za Kosovo, koje se već nazire – nažalost, više zahvaljujući naporima međunarodne zajednice nego iskrenom voljom subjekata dijaloga. U suprotnom će Kosovo nastaviti da iskače kao čupavac iz kutije, pa i onde gde se najmanje očekuje.