Hanibal ante portas
Ivan Sršen: Harmatan (Durieux, 2013)
Prvi roman Ivana Sršena dobio je naziv po afričkom vetru koji je “suv i topao i koji sa severoistoka duva od novembra do marta, noseći pesak i prašinu iz Sahare na područje Zapadne Afrike”. Reklo bi se da je taj severoistočni vetar, koji saobraća na afričkom kontinentu, ne toliko metafora koliko vrsta sarkastične metonimija za same Afrikance, nevoljne hiketide ili ilegalne imigrante, koji nastupaju poput vetra koji nosi prljavštinu, upada u oči i otežava disanje, zaposedajući i “zagađujući” “čist i nevin” evropski prostor. Postojbina ljudskih prava i sloboda, koncepta države blagostanja i socijalne pomoći, Evropa je prema imigrantima zla maćeha i neosvojiva, neprelazna tvrđava koja se štiti strogom antiimigracionom politikom i obalskom stražom, koja će pre pustiti da se nesrećnici utope nego nađu u nekom prihvatnom centru, da bi, ubrzo potom, bili deportovani nazad, u zemlju iz koje su utekli zbog građanskog rata, torture ili siromaštva.
Celokupnu fabulu “Harmatana” Sršen je smestio u jedan nemački ženski zatvor u kome su po spratovima, kao u nekoj nevoljnoj Nojevoj barci, smeštene stvarne i slučajne prestupnice, razmeštene po etno-kulturnom principu: iz Afrike, sa Balkana i nemačke prestupnice. Prezent naracije je konvencionalni zatvorski narativ koji podseća na grozomorne američke filmove, gde stvarnu vlast ne predstavlja zatvorska uprava, već vlada zakon jačeg ili bolje organizovanog. Uobičajenim tehnikama flešbekova i snova zatvorski narativ je usložen uvođenjem nigerijskog mizanscena koji objašnjava zašto je i kako Uhunoma Ahano pobegla iz Nigerije i došla do Nemačke, gde je uhvaćena bez dokumenata i poslata u zatvor. To su i najupečatljiviji delovi ovog romana: scene sa gradske tržnice gde se naživo kolju goveda i prodaje sveže meso putem neke rudimentarne licitacije, prizori dece koja prodaju svežu vodu u kesicama, scena kada Uhunominu sestru siluje stric i posebno razvijena scena kada Uhunoma, poput desetine hiljada drugih Nigerijaca, hodočasti na pogrebu Fele Kutija, uličnog muzičara i borca za prava obespravljenih.
Scene u zatvoru, posebno psihološko profilisanje junakinja, njihovi dijalozi i postupci, odišu stripovskom imaginacijom, plošni su, neuverljivi, sa nemotivisanim obrtima, gde se olako i prebrzo likovi poveravaju jedan drugom, razotkrivajući svoje teške tajne i intrige. Teško je prihvatiti postavku da zatvorski kapelan, prikazan kao silovateljski nastrojeni sveštenik, tako lako i nekažnjivo maltretira zatvorenice, odnosno da tako lako nemačka policija prihvata jednu podmetnutu informaciju po kojoj je Uhunoma zapravo šef krijumčarenja devojaka za lanac prostitucije u nekoliko nemačkih gradova. Olako se ispoljava solidarnost između pripadnica različitih kultura i uspostavljaju prisne, pa i ljubavne veze među njima. Skoro kao u nekoj tinejdž drami, gde su grubo i ogoljeno suprotstavljeni dihotomni parovi protagonista: oklevetani i nevini protiv nasilnika, cinkaroša i bezdušnih manipulatora. Otuda umesto efekta uznemirujuće groze i tragičke besperspektivnosti imigranata prepuštenih sebi i nikome potrebnih, osuđenih na glavinjanje po bespuću evropskog raja koji ih smatra suvišnim i opasnim uljezima – dobili smo priču koja govori ali ne deluje, pokušava da sve to predoči ali ostaje na nivou skice, da bi tek u nekoj od nigerijskih epizoda delovala efektno posredujući teskobnu i žalosnu afričku stvarnost.
“Harmatan” je tako kombinacija žanrovske i omladinske proze, angažovane i kulturno predusretljive, početničke i avanturističke. Ova proza se lako može zamisliti kao predložak za scenario, možda i visokobudžetnog filma koji, doduše, ne bi imao pretenziju na estetsku samosvojnost, već bi predočavao dramatiku borbe za opstanak onih sa dna egzistencijalne lestvice.