Vladimir Cucić: Opstruira se povratak u gradove

Foto: Jovica Drobnjak

– Od više od 618.000 ljudi koji su došli u Srbiju, u šta je uračunato i 80.000 državljana Srbije ili Crne Gore koji su živeli u drugim republikama ali su se vratili, trenutačno je u izbegličkom statusu oko 57.000 njih, uz više od 200.000 interno raseljenih lica sa Kosova. Nastavlja se i trend opadanja broja kolektivnih centara: od nekadašnjih 700 priznatih kolektivnih centara, sa više od 60.000 ljudi u njima, ostala su 23 centra sa nekih 1.800 ljudi, od toga oko 400 izbeglica. Postoje i neformalni kolektivni centri, u kojima ima između hiljadu i dve hiljade lica, većinom raseljenih sa Kosova. Izbeglice danas uglavnom žive u područjima u koja su došli, a najviše na području Beograda, Vojvodine i nešto u Mačvi; u tim zonama živi ih više od 70 odsto. Ljudi se teško pokreću, pa ako se neko nije pokrenuo u prvih godinu-dve, najčešće prema okružnoj varoši, onda je i ostao gde je stigao. Broj izbeglica u velikim gradovima u unutrašnjosti opada, pa ih u onima poput Kruševca, Kragujevca ili Niša ne živi više od po hiljadu do hiljadu i po – kaže o broju izbjeglica u Srbiji i broju kolektivnih centara.

Svi teško dolaze do hleba

Koliko se izbjeglica u posljednjih godinu-dvije vratilo u Hrvatsku i BiH, koliko ih je otišlo dalje, a koliko ih je reintegrirano u Srbiji?

Poslednjih godinu-dve procesi su skoro zamrli, pa se u Hrvatsku vratilo svega nekoliko stotina izbeglica. Podaci hrvatskih vlasti govore o ukupno 120.000 izbeglica, podaci UNHCR-a o šezdesetak hiljada, a naši da je broj održivih povrataka znatno skromniji. Uza sve, vrlo je malo urbanih povrataka. Velik broj ljudi napustio je gradove, no sada smatramo uspešnim da se primerice u dva sela oko Pakraca ili u Otišić vraća po nekoliko desetina ljudi, zaboravljajući da su Srbi u Hrvatskoj živeli u gradovima barem u podjednakoj meri kao i Hrvati. Povratak u gradove se opstruira. Razumem da nema para, ali ako se budžet reže dva ili tri odsto, a stavke vezane uz povratak po 30, 35 ili 40 odsto, to je jasnu poruka; možemo deklarativno da se zalažemo za bilo šta, ali se naše namere vide u tome kako ćemo da trošimo pare kojima raspolažemo.

Broj ljudi koji su otišli u treće zemlje nije preterano visok. Ukupno je iz cele Srbije u tim najstrašnijim vremenima i za sankcija otišlo oko 53.000 ljudi, uglavnom iz mešovitih brakova ili nacionalnih grupa koje se nisu poklapale sa većinom u Srbiji.

A što je s ljudima koji su se reintegrirali?

U odgovoru bih prvo da se vratim u decembar 2008., kada je u Ženevi tadašnji zamenik premijera Jovan Krkobabić izjavu šefa UNHCR-a Antonija Gutereša da je Srbija jedna od pet svetskih zemalja sa produženom izbegličkom krizom komentarisao tvrdnjom da se to odnosi na ceo region; u svim sporazumima između država regiona povratak je bio jedna od tačaka, druge su bile nestali, konvalidacija radnog staža i penzija… Svaka deseta osoba koju danas srećemo u Srbiji došla je ovamo prinudno, odnosno odnekud je proterana, a jedina dobrovoljna komponenta u tome je da je za svoje utočište odabrala Srbiju, a ne neku drugu zemlju. Srbija je podelila između 250.000 i 300.000 državljanstava, mnogo više nego drugi koji su, recimo kao Hrvatska, imali drugačije principe, pa ih davali samo onima koji su emigrirali pre sto godina i slično. Kod ljudi koji su ostali u Srbiji i nisu se vratili nema bitne razlike u tome imaju li ličnu kartu ili izbegličku legitimaciju – i jednima i drugima teško je doći do hleba. Zakon o izbeglicama je izjednačio prava bivših i sadašnjih izbeglica: svima su otvorena zaposlenja u svim državnim službama, a to šta ste uzeli državljanstvo Srbije ne znači da nemate prava da konkurišete za programe povratka ili stalno zbrinjavanje preko programa reintegracije.

Sada radimo kao kolektiv

Što je učinjeno s novcem za programe integracije izbjeglica, ponajprije onim osiguranim 2012. godine na donatorskoj konferenciji u Sarajevu?

Svaka zemlja u regionu ima svoje probleme. U Srbiji imamo brojne programe pomoći, pa od 2008. svakog dana stambeno obezbeđujemo po pet porodica. Hrvatski programi su stali zbog ulaska u EU, BiH je imala ozbiljne programe jer su problemi bili veliki. Svi smo dosta očekivali od konferencije, ali za sada ništa od toga. Za navedene porodice sredstva obezbeđujemo preko budžeta i iz IPA-fondova. Da nije EU-a, teško bismo rešavali stvari, no novac za značajnije rešavanje povratka tek se očekuje… Dobro je ipak šta smo od 2008. počeli da se sastajemo. Kako je to definisao moj kolega Stanko Janić iz hrvatskog Ministarstva regionalnog razvoja, pre smo se sretali jednom godišnje u Ženevi i pričali posredstvom nevladinih organizacija, a sada se srećemo svake dve nedelje i radimo kao kolektiv.

Koliko izborni procesi i promjene vlasti u općinama i gradovima utiču na pomoć izbjeglicama?

Moja vlada, iako tehnička, odobrila je polugodišnja podsticajna sredstva, nekih 350 miliona dinara ili nešto više od tri miliona evra, a očekujemo odobrenje za još neka. Neki procesi, poput brige o izbeglima, ne staju ni za predizbornih aktivnosti. Činjenica je da tehnička vlada pokazuje opredeljenost za rešavanje problema izbeglih, kao i to da su i ova i prošla, iako prilično različite po sastavu, imale vrlo slične stavove prema toj kategoriji stanovnika; to dokazuje da postoji konsenzus stranaka, kao i kontinuitet u radu.

Koliko državne vlasti Srbije i pokrajinske vlasti Vojvodine imaju prostora za pomaganje povratnicima i povratničkim područjima i u kolikoj su im mjeri institucije Srba u Hrvatskoj, ponajprije SNV, dobar suradnik u tome? 

Fond za pomoć povratnicima Srbije i Pokrajinski fond Vojvodine dobro sarađuju. Imamo programe za pomoć povratnicima u vidu podele sadnica, traktora, motokultivatora i bele tehnike, kao i druge programe podsticaja. SNV i ZVO su kao partneri u pomaganju povratnicima vrlo jasno prepoznati od strane države, pa saradnja sa njima traje godinama. Žao mi je jedino šta je politika u Hrvatskoj napravila podele među tim organizacijama.