Zoran Stojiljković: Srbiji tek treba da se dese građani

Zoran Stojiljković profesor je na Fakultetu političkih nauka i potpredsjednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost. Predaje političku sociologiju i političku sociologiju suvremenog društva. Autor je brojnih radova i nekoliko knjiga, kao što su “Rečnik demokratije”, “Partijski sistem Srbije”, “Konflikt i/ili dijalog”, “Srbija u lavirintima tranzicije” i “Država i korupcija”.

Član ste Agencije za borbu protiv korupcije: kako tumačite situaciju da su sve stranke dužne visoke iznose još od izbora 2012. godine? Otkuda im novac za aktualnu kampanju, mada kratku, ako su u dugovima još od onda?

U politici još uvek važi stara maksima da izbore, po pravilu, dobija onaj ko najviše troši ili najviše obećava. Cinici bi rekli ko najveštije hipnotizira savest i najumesnije laže. Iako od izbijanja planetarne krize programski koncepti nisu nevažna stvar, ipak novac i dalje ostaje pogonsko gorivo politike. U Srbiji su nakon poslednjih izbora najviše zaduženi oni koji su najviše trošili po dobijenom glasu – Ujedinjeni regioni Srbije, Liberalno-demokratska partija i nekada jedinstvena i vladajuća Demokratska stranka. No zbog činjenice da su se (parlamentarne) stranke uspešno prikopčale na državne jasle i da i u izbornoj godini više od dve trećine sredstava dotiče iz državne blagajne, niko neće ostati bez, ovoga puta nešto skromnije, kampanje. Sa izuzetkom predominantnih naprednjaka Aleksandra Vučića, niko međutim neće moći da računa na obilate priloge i blagonaklon odnos medija. Uprkos raširenim pričama o, recimo, parama Miroslava Miškovića u kampanji. Činjenica da će gotovo svi akteri koji se još pre izbora nisu uvukli pod naprednjačke skute imati problem sa cenzusom i boriti se za opstanak, nateraće izgleda mnoge političke preduzetnike koje gledamo već četvrt veka da kroz mehanizam “dobrovoljnih” partijskih poreza ovoga puta zavuku ruke u sopstvene džepove.

Klimatizovano Rimsko Carstvo 

S obzirom na vaš angažman u sindikatima, kako ocjenjujete “političku ponudu” koju stranke serviraju za predstojeće izbore? Ima li uopće tu programa i razlika među njima?

Srbija spada u red država sa plitkim, nerazvijenim političkim tržištem. Nediferenciranoj tražnji koju obrazuje velika većina siromašnih, nezaposlenih i frustriranih dugim propadanjem zemlje odgovara preobilna ponuda jednog te istog. Ponuda je naime impregnirana populističkom demagogijom i brigom za “običnog” čoveka, kao i visokofrekventnim pominjanjem solidarnosti i socijalne pravde. Istina, programske razlike postoje u luku od tržišno liberalnog LDP-a do “socijalno odgovorne” koalicije predvođene Ivicom Dačićem. U praksi, kada dođu na vlast svi se, pa i oni na levici, pretvore u federaciju interesnih grupa i lobija i krene stampedo u trci za pozicije partijskih komesara na čelu javnih preduzeća i ustanova. Politički preduzimači su na vetrometini između glasača i zahteva domaćih i međunarodnih sponzora. Ili, kao što bi rekao Ivan Krastev, sve stranke i koalicije na Balkanu uđu u vreme izbora u strasnu ljubavnu vezu sa biračima, a nakon njih u brak sa međunarodnim finansijskim organizacijama.

Umesto bilo kakvog “uputstva za upotrebu ” glasačkog listića, predlažem zaposlenima, ali i svim građankama i građanima, da pre no što odluče da li će i za koga da glasaju dobro porazmisle i potraže odgovore na pitanja ko su politički sponzori neuspešnih privatizacija. Ko je i kroz koje mehanizme omogućio “uspešnim” preduzetnicima da uruše četiri nacionalne banke sa većinskim državnim kapitalom? Kojim linijama su bez ikakve kontrole i procena deljene subvencije i razvojni krediti? Zašto najbogatiji ne plaćaju poreze u zemlji i zašto “socijalno odgovorne” vlasti u Srbiji nisu uvele progresivno oporezivanje umesto da se kroz “solidarne poreze” oporezuju i zarade od ” čitavih” 60 hiljada dinara?

Ministar privrede Saša Radulović podnio je ostavku uoči samog raspuštanja Vlade Srbije. Razlog je, kako kaže, neprihvaćanje ključnih zakona, od onog o stečaju do zakona o radu. Čini se da je tendencija svuda u regiji (ali i u EU-u) smanjiti radnička prava, čak i ispod onoga za što su se zalagali naši preci još prije više od stoljeća…

U ovoj situaciji svima nama, sa delimičnim izuzetkom državne administracije, gotovo romantično i bajkoliko zvuči poziv na ostvarenje čuvene tri osmice: osam sati rada i po osam sati odmora i slobodnog vremena, iz daleke 1886. godine. Svetom hara neoliberalna mantra o fleksibilizaciji tržišta rada. Radulović i ini su se proslavili skečom da će lakše otpuštanje automatski dovesti i do lakšeg zapošljavanja. Kao da zapošljava zakon, a ne uspešni razvojni projekti i strategije. Problem Srbije i zemalja u regionu, koje ulaze u iscrpljujuću trku bez kraja da pružanjem sve većih pogodnosti privuku strane investicije, nije prezaštićeno radništvo, već odsustvo pravila igre, slabo antimonopolsko zakonodavstvo, korumpirana administracija i “politički kapitalizam” – bogaćenje uz prisustvo i pomoć vlasti. Krajnji cilj ove logike je povratak u stanje klimatizovanog Rimskog Carstva: većina je kako-tako zbrinuta i pružene su joj gladijatorske usluge učesnika u raznim voajerskim igricama i rialiti šouima. U pozadini, stalnim fleksibilizovanjem, stvorena je klima bespoštedne konkurencije, zavisti i ukupne egzistencijalne nesigurnosti. U nedostatku relativno izvesnog i sigurnog posla, u poziciji smo da permanentno budemo dostupni potencijalnom poslodavcu i da sa vremenom pristanemo i na nepristojne ponude. Opet, bez posla nema ni kredita, ni stana, ni mogućnosti za sopstvene životne izbore.

 “Visokonaponska” korupcija 

Što su, po vama, najteži problemi srpskog društva u ovom trenutku? Osim ekonomskih – pljačkaške privatizacije i države koja joj i danas ide na ruku – stalno se govori i o problemima korupcije? Da li je aktualna vlast na čelu s Dačićem i Vučićem iole, osim zvučnog hapšenja nekolicine poput Miroslava Miškovića, nagrizla taj sistem?

Deceniju već građanke i građani Srbije kao najveće probleme nepogrešivo detektuju razorno siromaštvo i nezaposlenost, odsustvo životne perspektive, posebno za mlade i endemski raširenu korupciju. Primera radi, u decembarskom Cesidovom istraživanju korupcije nepoverenje u političke partije je doseglo istorijski maksimum: da su partije korumpirane tvrdi 80 odsto ispitanika, dakle i mnogi članovi i simpatizeri stranaka. Početno poverenje u Vučića i Vladu suočeno je sa ozbiljnim izazovima. Cena koju sada treba platiti je spremnost da se procesuiraju i “mangupi iz sopstvenih partijskih redova” i stanje u kome će se dojučerašnjim omiljenim tajkunima pridružiti i njihovi ortaci iz redova političke elite.

Koliko smo, generalno gledano, korumpirano društvo?

U poslednjih godinu-dve, i po složenim analizama rizika od korupcije i po viđenju samih građana, korupcija u Srbiji je smanjena. No i dalje smo u zoni zemalja koje karakteriše prisutna sistemska “visokonaponska”, planirana i ugovorena korupcija.

Radi se dakle o sistemskoj, političkoj korupciji, lociranoj u zonama političkih partija i institucija i njihove koruptivne razmjene i kontrole nad izbornim procesom, pravosuđem, privredom, socijalnim servisima i medijima?

Problem je što ni sami građani nisu imuni na korupciju i trgovinu uticajem i razmenu usluga. Posebno kada se radi o životno neodložnim i urgentnim dobrima, poput blagovremene i kvalitetne zdravstvene usluge ili dobijanja posla. Treba li onda da čudi raširen osećaj da je korumpiranje neka vrsta usuda i racionalnog izbora u iracionalnom okruženju?

Protesti kao opomena elitama

Imate li dojam da su protesti u Bosni i Hercegovini uplašili srpsku političku elitu? Imaju li te “narodne revolucije” uopće neku budućnost kada je o njihovim dometima riječ, u nas i u regiji?

Ne bih rekao da se radi o strahu, pre je reč o seriji otrežnjujućih upozorenja i opomena političkim elitama koje nose slovenački “ustanci” ili “buna” u BiH. Umesto svakog, nužno pretencioznog odgovora na pitanje o efektima “narodnih revolucija”, pozvaću se na pouke iz nedavne protesne istorije Srbije. U toku Miloševićeve “antibirokratske revolucije” jedan naš poznati pisac i satiričar je uzviknuo da nam se konačno desio narod. Događanje naroda, politički (zlo)upotrebljeno, završilo je kako je završilo. Građanski protesti iz devedesetih naveli su me da prerano poverujem da su nam se konačno desili osvešćeni građani i građanke. Nama tek treba da se dese građani. Benjamin Barber povlači jasnu razliku između “naroda” i “mase” sa jedne i “građana” sa druge strane. “Mase prave buku, građani prosuđuju; mase se ponašaju, građani deluju; mase se sudaraju i presecaju, građani se angažuju i doprinose. U trenutku kada mase krenu prosuđivati, delovati i doprinositi, one prestaju da budu mase i postaju građani. Jedino onda oni participiraju.” Ako su mediji kontrolisani i neslobodni, ako je pravosuđe zavisno i ako je zakonodavstvo, kojim se uređuju izbori, finansiranje političkih partija, pravosuđe, borba protiv korupcije i medijski prostor isključivo partijski monopol i kreacija, onda su izbori tek politički ritual i demokratski ukras. Građanska pobuna protiv nedemokratske vlasti podrazumeva širok spektar iskazivanja nezadovoljstva, od kritike do neposlušnosti i uključivanja u kampanje, proteste i pokrete kojima se traži da vladajuća struktura odstupi sa vlasti.

I na kraju, jeste li barem malo optimistični u pogledu neposredne budućnosti i zašto jeste ili niste?

Za opasnu boljku populizma kao sistema uzajamnog varanja u kome učestvuju vođe, ma kako se oni zvali, ali i infantilni građani nespremni da odrastu i prestanu da tragaju za vođom koji će ih osloboditi tereta odlučivanja, jedini lek su samorefleksija i demokratski aktivizam porno vežbanje demokratije

Kolika je uopće snaga Agencije za borbu protiv korupcije? Kolika je snaga intelektualaca i naučne javnosti da se stvari promijene? Muči li vas neka vrsta zaludnosti, s obzirom na to da se već najavljuju izborni rezultati koji će apsolutnu vlast donijeti Vučiću i njegovim naprednjacima? Podsjećamo vas na vašu nedavnu izjavu da Vučić računa da će na vlasti biti još (oko) šest do deset godina.

Naravno da me, kao i većinu građana Srbije, duboko frustrira osećaj da čitave dve decenije nakon velikih građanskih protesta šanse da dobijemo robusno i kuražno civilno društvo, odgovorne i kompetentne političare, uljudnost, obzirnost i sklonost ka argumentovanom dijalogu kao dominantan društveni obrazac, stoje gotovo jednako loše. No bes, kao ni beg iz javne arene, nisu adekvatan odgovor na frustracije. Odgovor jeste u upornom “treniranju i vežbanju demokratije” i uvećanju socijalnog i političkog kapitala. Jer, kao što je to dobro definisao Robert Patnam, društvo koje nema razvijenu svest o građanskoj participaciji i koje gaji podaničku političku kulturu ne može ni da očekuje efikasne političke i upravne institucije. Takvi građani, bolje reći podanici, preuzimaju ulogu “otuđenih i ciničnih molitelja”. U tom okviru, ostaje mi da i dalje delujem i verujem u građanske inicijative i socijalne mreže – u “pokret otpora” koji u poslu “nadziranja demokratije” objedinjuje nevladin sektor, sindikate, autonomne medije, akademsku zajednicu i nezavisne državne organe poput Agencije. Naravno, tek kada i oni sami dosegnu dovoljan nivo demokratskog prkosa. Tek zajedno oni mogu da omeđe, kontrolišu i usmeravaju polje politike. Nadgledanje demokratije pretpostavlja izbor političkih poslenika od strane građana, a ne političkih oligarhija, ali i pun uvid u njihove radne biografije i imovinske karte. Paralelni iskorak čini i otvaranje političkih institucija i procesa kreiranja javnih politika za građanske zakonodavne inicijative, civilnu kontrolu i nadzor, javne rasprave i praksu javnih slušanja, a ne samo za njihovu parodiju u vidu naručenih ditiramba i udvoričkih pamfleta.