Mirjana Karanović: Ne pristajem na život u strahu

Ime Mirjane Karanović našlo se na nedavno objavljenom spisku “srbomrzaca” koji je objavila neofašistička organizacija Naši, ali za razgovor sa ovom poznatom glumicom, naravno, uvek ima više povoda.

Kad pričamo o vama, neizbežno je spomenuti vaše veze sa Sarajevom i kolegama u tom gradu. Kako danas iz Srbije gledate na tragediju Sarajeva i Sarajlija?

Ljudi u Srbiji misle da je to prošlo i da se time više ne treba baviti. Postoji ogroman otpor prema razgovoru ili pričama o devedesetima. Ako se obratimo fondovima sa idejom da se napravi nešto sa tom tematikom, kazaće da je dosta tih priča o ratu i da idemo da radimo nešto drugo. Kad sam prvi put otišla u Sarajevo, 2001. godine, to me najviše zanimalo: imala sam strašan respekt prema ljudima koji su izdržali opsadu i koji nisu hteli da prve priče koje će mi ispričati budu priče iz opsade – otvarali su se tek pošto smo se bolje upoznali, ali i tada na kašičicu. Za mene je to priča za koju bih volela da je ljudi dele jedni sa drugima, jer to nije pitanje ideologije, politike ili toga ko je u pravu, ko je kriv, ko je prvi počeo, nego je bitno da shvatiš kako se ljudsko biće tada osećalo. Mislim da smo zaboravili, opterećeni svojim mukama, da je muka onih “drugih” isto ljudska muka i da to šta neko živi u nekom drugom gradu ne znači da sme da te ne bude briga. Moramo da krenemo da delimo te priče kako je kome bilo, ali sa saosećanjem, jer to smo naglo izgubili i užasno mi je krivo zbog toga. Mislim da nas tek čeka suočavanje, ali ne kao do sada, nego sa tim ljudskim sagledavanjem.

Pobeđuje život, a ne mržnja

Koja je uloga umetnosti, koliko su se te teme koristile i koliko su ispucane u prazno jer nisu dovele do ponovnog otkrivanja saosećanja? Mada, nekad nije ni do zanata: konkretno, znamo da film “Grbavica”, u kojem i vi igrate, nikad nije prikazan u Srbiji?

I danas zapravo postoji jedna krajnje negativna percepcija tog filma i priče, i to vrlo tendenciozno; negativna je bez ikakve želje da se razume šta je taj film hteo da kaže i to me veoma zbunilo – bila sam apsolutno sigurna u tu ljudsku poruku koju film daje na kraju. Filmska priča završava time da je moguće nastaviti život bez obzira na to šta su se ružne stvari dogodile, da je moguće to prihvatiti, jer je to suština. Ta žena koju sam igrala i to dete koje je rođeno nakon užasnog silovanja… ona to dete nije odbacila, nego ga je prihvatila i zavolela. To je dete njenog neprijatelja i to je užasno bolno: ta istina koja se otkrila prouzrokovala je veliki bol, veliki šok, ali su i jedna i druga uspele to da prebole, prežive i taj kraj filma daje mogućnost da njih dve sa tom strašnom istinom mogu da žive dalje. Život pobeđuje, a ne mržnja. Rane ne moraju uvek da proizvedu večnu bol. Bol je moguće pobediti pomoću ljubavi. To je ono šta taj film poručuje i sigurna sam da je svako drugo tumačenje namerno izvrtanje, ružna upotreba filma u neke dnevnopolitičke svrhe. Sve u umetnosti šta se bavi tim vremenom u opasnosti je da bude zloupotrebljeno. U teatru je to, čini mi se, bezbolnije jer ne privlači toliku pažnju dežurnih hejtera.

Da li su se te teme onda večno ispucale i kod fondova?

To samo znači da će scenaristi i reditelji morati da se potrude da to budu kvalitetne priče, a ne da misle da će sama tema automatski da garantuje atraktivnost. Ratne teme nisu više atraktivne same po sebi.

Da li je u tom smislu atraktivan način na koji Oliver Frljić radi predstave? Privuče pažnju gde god da radi, posebno onu negativnu…

To svakako jeste jedan od načina. Reakcije su negativne jer je potrebno vreme za uspostavljanje pokidanih veza između ljudi i gradova. Ljudi se boje da čačkaju po emocijama, pogotovo po tako bolnim emocijama, i onda se sve to dočekuje sa velikom nervozom. Od pozorišta očekujem upravo to, da pokreće emocije, a onda te emocije nateraju publiku na razmišljanje. Kao u mnogim stvarima, sve počinje od pojedinaca, od nekih ljudi koji sebi zadaju neki cilj i koji su spremni da se upuste u avanturu da budu prvi, da pokrenu neke stvari. Kad sam 2001. otišla u Sarajevo, bila sam među prvima, među prvima sam pokrenula saradnju između pozorišta. Svakog meseca sam išla u Sarajevo, moj partner je dolazio u Beograd, a onda je i Dino Mustafić počeo da režira u Beogradu. Danas je ta saradnja postala nešto najnormalnije. Ponosna sam na to šta sam bila među prvima.

Zbog toga, ali i javno iznošenih stavova o pravima LGBT populacije, završili ste na spisku “srbomrzaca”?

Nisam time ni iznenađena ni potresena jer ovo nije prvi put da se tako nešto desilo, a tada sam bila uznemirena. Ne mogu previše da mislim o tome. Ne mogu da svoj život merim prema tom strahu. Ne pristajem da živim u strahu od toga šta bi moglo da nam se desi. To je baš bedno, kukavički: nemati muda da odbranite suprotan stav, da odbranite svoje mišljenje, nego prozivate nekoga zbog stavova i razmišljanja. Niko ne treba da odgovara zbog svojih stavova, mišljenja. Oni su tim spiskom pozvali na linč i nasilje, a to nije u redu. Bila sam kod tužioca; ti advokati pokušavaju to da predstave kao nekakvo mišljenje. To nije mišljenje, to je poziv na obračun, fizički obračun.

Politika na sporednom koloseku

Koliko smo zapravo spremni koristiti demokratske mogućnosti? Nije li lakše zanemariti ih, reći da su to proizvodi neprijatelja i zagalamiti, pa možda i opet zapucati?

Uvek je lakše zagalamiti i reći da je neko drugi kriv, ali nije to neki balkanski specijalitet. Lakše je prihvatiti crno-belu sliku, pogotovo ako si mali i iskompleksiran i isfrustriran. Odlučila sam da se ne borim sa tim klišeiziranim viđenjima sveta, sa tim spiskovima, ne želim da gubim svoj život boreći se protiv njih. Hoću da ga posvetim pronalaženju dobrih ljudi u Beogradu, Zagrebu, kamo god da odem. Ako pronađem 20 takvih, pa oni krenu da se povezuju, dobro ću da utrošim svoj život. Još ako uspem da sa njima kreiram nešto dobro, predstavu ili film, biće to divno. U Sarajevu sam kao kod kuće, nije to više samo posao. To su prijatelji sa kojima ću i raditi nešto, ali to nije neophodno da bismo se družili. Osećam da imam neki veći životni prostor nego devedesetih i onda mi je lakše kad prelazim granice. Prihvatila sam te granice, a mislim da će za mog života i one nestati u EU-u, srušiće te kućice i idemo dalje, onda ću moći da radim u Hrvatskoj bez dozvole. Taj EU ima mnogo svojih mana i ne ponašaju se svi baš najbolje. Ima tu puno i birokratije i loših odluka i ta ljudska prava nisu baš nešto šta svi poštuju na isti način. Demokratija je kod nas dovela Miloševića na vlast, ali to nije razlog da se od nje odustane. Mnogi ljudi misle da će sa dolaskom demokratije sve biti rešeno, no ništa se neće promeniti ako se ljudi ne promene, niko ti ništa neće doneti. I ja sam mislila da će sve automatski da bude dobro kad Milošević ode. Sad vidim da to nije tako. To nije pitanje mog ličnog razočarenja. Previše sam očekivala od drugih, kao da će neki nevidljivi bog demokratije sa nekim činima sve nas dovesti u red, a to se nije dogodilo. Dogodilo se nešto drugo. Oni u koje sam verovala to su izneverili i sad su na vlasti neki koje sam duboko prezirala, ali to više nije pitanje emocija. Nemam ja šta više da volim ili mrzim ove na vlasti. Uvek sam imala emotivan odnos prema politici, a sada je došlo vreme da imam racionalan odnos prema tome šta se dešava. Nemamo šta da ih volimo ili ne, nego da vidimo šta će da urade, a ljubav da ostavimo za prijatelje, rodbinu. Politika je otišla na sporedni kolosek u mom životu i shvatila sam da mnogo snažniji trag mogu da ostvarim kroz ovo čime se bavim. Shvatila sam da mogu i više nego šta sam mislila da mogu, pa sam se ohrabrila i da napišem neki scenario i da počnem i da režiram.

Šta vas je kočilo? I koju temu obrađujete?

Bila sam užasno kritična prema sebi. Taj film će biti priča koja govori o prošlosti, ali na jedan krajnje intiman način: šta radiš kad saznaš da je neko koga voliš zapravo ubica. Kad sam shvatila da možda niko neće napisati takav scenario, a volela bih da igram u takvom filmu, odlučila sam da ga sama napišem. Za mene je to događaj života jer sam bila ubeđena da ne umem da pišem. Prevazišla sam tu blokadu. Prva osoba kojoj sam dala da to pročita, još nije ni bio scenario, bio je Mirko Kovač. Kad mi je on rekao da je to odlično, da nastavim na radim na tome – on nije mogao jer je radio neki scenario sa Zrinkom Ogrestom – to me dodatno ohrabrilo, pa sam našla Stevana Filipovića i sa njim krenula da gradim dalje.

Danas je novac mera stvari

Uza sav angažman na filmu i u pozorištu, predajete i glumu na beogradskoj Akademiji umetnosti. Koliko vaši stavovi nalaze put do studenata, koliko je prisutan generacijski jaz?

Najprisutniji je kad vidim kako funkcionišu u društvu. To u čemu oni žive i u čemu sam ja živela u njihovim godinama dva su potpuno različita sveta: svet u kom sam ja živela bio je svet nekakve stabilnosti, života oslobođenog frustracije, panike, straha od budućnosti, u kom su se autoriteti uglavnom poštovali, nije bilo šanse da zakasniš na čas. Danas moram da pristanem na to da je drugačiji i to me koji put izbezumi, ne mogu to da prihvatim, ali onda vidim da je to borba sa vetrenjačama. Ne mogu da budem pukovnik koji će da disciplinuje studente da bi postali vojska koja će da sluša na času, pa pristajem na svašta samo zato da bi oni mogli biti kreativni. Tu osećam taj jaz. Oni žive u drugom vremenu, ali se isto suočavaju sa sopstvenom moći i nemoći da nešto urade. To je ista vrsta problema i tu znam kako da usmeravam. Onda im kroz to govorim o onome šta okružuje glumu, u smislu odnosa sa ljudima, šta je moralno, šta je nemoralno, kakvi su producenti, kako da se ponašaju, kako da imaju stav, kako da se bore za sebe, da nemaju nekih prevelikih iluzija da će neko da dođe da im zakuca na vrata i dade im ulogu života, da ne misle da samo njih čekaju i da treba da traže svoj prostor. Ne bih im bila u koži, užasan je taj teret, emotivni, psihološki, koji oni danas nose – novac je preuzeo primat nad politikom i postao mera stvari. Kad sam bila mlada, duhovne su vrednosti bile više na ceni.

Koliko je ispravno preispitivati samo količinu novca koji se izdvaja za kulturu? Da li je sve samo u tome, postoji li ikakav drugi cilj?

Važnije je pitanje kako se koristi taj novac. Mogu da prihvatim da je besparica, ali onda se moramo pitati šta su prioriteti, šta će država svojim sredstvima da podržava. Mora da se razgraniči u kojoj meri nešto može da bude komercijalno. Uvek se postavlja pitanje zašto država daje pare glumcima. Ne, država daje pare gledaocima – ljudi ne mogu da plate 20 evra pozorišnu kartu, zato je država subvencioniše. Ne pomaže se slikar, nego postojanje likovne umetnosti. Mnogo gora stvar od količine para je cela atmosfera da mi uzimamo pare, a ništa ne radimo. Onda se to pretvori u laž. Ta ista država izdržava neke gubitaše, neke fabrike, održava socijalni mir tako šta ulaže u propale firme. O tome se mnogo manje priča nego o tome da glumci igraju po četiri-pet predstava i pritom su još prinuđeni snimati reklame. Cela atmosfera je histerična u odnosu na umetnost. Broj ljudi koji bi trebalo da prihoduju od tih fondova je užasno mali. I ne vidim da postoji neki viši državni cilj kad je kultura u pitanju: volela bih da mi neko kaže da je cilj da je ukinu. Ovako je to ni tamo ni vamo.

Mladobosance je nosila ideja jugoslavenstva

Spomenuli ste Dina Mustafića. Poslednje šta je režirao u Beogradu predstava je po tekstu Biljane Srbljanović “Mali mi je ovaj grob”; vi igrate u predstavi po tekstu Milene Marković i u režiji Ive Milošević “Zmajeubice – junački kabare”. Tema predstava je zajednička – Mlada Bosna, Gavrilo Princip, atentat… Možete li ih uporediti?

To su dva potpuno različita teksta i ne mogu se upoređivati. Biljana se bavi dušom tih četvoro mladih ljudi, kao i Apisom, a Milenin tekst se bavi okolnostima iz kojih su izrasli mladobosanci, porodičnim i društvenim okolnostima koje su ih učinile takvima kakvi su bili, odnosno onime šta je bilo i šta su bili pre atentata. Biljana nastavlja sa time šta je bilo posle, njen tekst se bavi emocijama i psihologijom, a Milenin tekst je kao kabare, u kojem igram desetak uloga. To je predstava potpuno drugog tipa.

Kazali ste da je potrebno još vremena da se na jedan drugačiji, humaniji način pozabavimo devedesetima; kad svedočimo polemikama koje se vode o ulozi Mlade Bosne i Gavrila Principa, čini se da nam ni stotinu godina neće biti dovoljno?

Za mene to nije predmet polemike. Imam jasan odnos prema tome, ali svako vreme ima svoje kriterijume. Mislim da su mladobosanci radili u skladu sa vremenom u kom su živeli. Danas postoji više načina da se izboriš za slobodu, ne kažem da su uvek efikasni, često to i nisu, ali se otvaraju kao mogućnost. Podrška ljudi, međunarodne zajednice, dijalozi, pregovori… sve to tada nije postojalo. Bio si prepušten sam sebi, teroru koji nisi mogao da sprečiš, nisi imao kome da se žališ, nikakvih humanitarnih organizacija nije bilo. Osloboditi se tih okova i tog terora za te je mlade ljude bilo pitanje osnovne ljudske slobode. Gavrilo Princip se nikako ne može posmatrati kao terorista, ali besmisleno je posmatrati ga kao nacionalnog srpskog heroja, jer ih je nosila ideja ujedinjenja, jugoslavenstva. Da li su oni bili ove ili one vere ili nacije, u tom trenutku nije bilo nešto šta ih je određivalo, nego želja da se oslobode svi narodi koji su živeli pod Austro-Ugarskom Monarhijom.