Tajlandski đuvegija
Goran Gocić: Tai (Geopoetika, 2013)
U ovoj godini obeležiće se osam decenija postojanja NIN-ove nagrade, od 1954. kada ju je za roman “Koreni” dobio nedavno preminuli Dobrica Ćosić, tada 33-godišnjak, ostavivši iza sebe i remek-delo Ive Andrića “Prokleta avlija”. Pripremajući se za ovaj jubilej, nedeljnik NIN je napravio hokejašku izmenu na klupi žirija. Umesto očajnih Vase Pavkovića, Milete Aćimovića Ivkova i Ljiljane Šop, miropomazani su Božo Koprivica, Mihajlo Pantić i Jasmina Vrbavac, dvojica povratnika i neaktivnih kritičara i jedna benigna TV kritičarka. Period od 2009. do 2013. možda je jedan od najgorih u savremenoj srpskoj književnosti (izuzev 2011. i romana Slobodana Tišme), delom zbog posustale produkcije, a dobrim delom i zbog očajnog žirija. Igrom slučaja, klupu žirija su napustili oni članovi koji su glasali za prošlogodišnjeg dobitnika, roman “Tai” Gorana Gocića. Govori li to nešto i o laureatu?
Goran Gocić (Užice, 1962) slobodni je novinar i filmski kritičar, scenarista dva dokumentarna filma i autor studija o Endiju Vorholu i Emiru Kusturici. “Tai” mu nije samo prvi roman, već prvo književno delo uopšte koje je napisao. To ne bi bilo sporno da nije reč o pretencioznom i ispraznom štivu koje u isto vreme pokušava da bude suptilna ljubavna storija, kulturološki bedeker, venac kratkih eseja i egzistencijalna drama čoveka od pola veka koji se nije skrasio, pa luta svetom, ne našavši životnu mudrost ni bračnu partnerku, o srodnoj duši da i ne govorimo. Da je reč o putopisnom dnevniku, prošaranom mejl prepiskom sa prijateljem, razočaranim cinikom, koji naratoru podastire statističke podatke o Tajlandu i njegovoj kulturi, sva ova sila na silu uguranih citata i refleksija bila bi iole podnošljivija, jer knjiga (valjda) ne bi dopala šaka NIN-ovom žiriju.
U korenu (priklonimo se većini) romana “Tai” leži tek krhka anegdota: Gocić (lik, autor, oboje?) boravio je na Tajlandu, zaljubio se na prvi pogled u devojku koju je video u taksi čamcu, ona se bavi prostitucijom, zbližio se s njom, u njemu se javlja poriv da je spase, kasni na avion za Beograd pa provodi nedelju dana u njenom selu, ona odbija da napusti svoj posao i porodicu i pođe s njim – di end. Ali to ne može biti sve – knjiga ima oko 300 strana, sa dosta poglavlja koja su organizovana u tri celine: 2. lice, Kun; 3. lice, Kao; 1. lice, Pom (dvojezičnost je začinjena tajlandskim alfabetom koji ovde izostaje zbog našeg softverskog indo-evrocentrizma). Umesto pripovedanja, dobili smo autorovo esejističko soliranje i bedekerske mejlove naratorovog prijatelja Gosa ili Gospodara, kako glasi njegov mejl nadimak. Ni to ne bi bilo tako strašno da tekst ne pati od analitičke trivijalnosti, logoreje i stilske rogobatnosti, oličene u narcisoidnom gomilanju reči ili pojačavanju već pojačanih poređenja (“bio je nervozan kao nenahranjeni, nepotkovani i neistimareni pastuv u teranju”).
“Ja sam nju osmatrao kao mornar pučinu; ona je mene pogledalo onako, sasvim”, veli petrarkistički uzneti narator na početku romana, pošto ju je fatalno šmeknuo u čamcu. Ako neko zna kako mornar osmatra pučinu (zabrinuto – gomilaju se oblaci, vedro – voli da plovi, ravnodušno – poslovna rutina…), eto druge krupne teme za seminarski rad – šta znači kad te neko pogleda onako, i još sasvim (onako)? I još dva uzgredna misaona dometa, sada s kraja knjige: “Verovatno tako mnogi zlikovci razmišljaju – ako nema načina da popravim svet, gledaću da ga pokvarim, da ga uništim” (ako zlikovci uopšte razmišljaju o onome što čine, zašto bi: a) hteli da poprave svet, b) hteli da unište svet, izgleda u naletu revanšizma, kao ojađeni ljubavnici. Neki mnogo specifični zlikovci.) Drugi sasvim originalan, hantingtonovski uvid: “Zapad se ne nosi uspešno s pitanjima srca, duše, našim sve akutnijim duhovnim manjkom.” Sada je jasno otkud Gocićeva studija o Kusturici, državnom feudalcu i antiglobalisti. Inače, te stereotipne špenglerovske skaske o bezdušnom Zapadu i mnogodušnom Istoku, u Srbiji su odvajkada na ceni, bilo u ortodoksnoj bilo u plitko-levičarskoj verziji – evo jedne i u travel-budističkoj.
Istina, moglo bi se u Gocićevoj knjizi govoriti o kontrastu i međusobnoj nadopuni budizma i filozofske racionalnosti Montenja i Lajbnica, koje narator često citira, odnosno o ciničkom skepticizmu naratorovog prijatelja kao kontrapunktu naratorovog sentimentalnog i erotskog idealizma, ali sve to bi bilo nezasluženo ozbiljno za jednu nadobudnu a usputnu prozu, početnički izgubljenu u prevodu na jezik književnosti.