Ivana Đurić Paunović: Ožiljci skrivaju priče

Izdavačka kuća Geopoetika objavila je knjigu Ivane Đurić Paunović “Čudnoliki svet: američki hronotopi Pola Ostera”, studiju koja se, pored ostalog, detaljno bavi motivima nestajanja, rukopisa i granice u delu poznatog pisca. Ivana Đurić Paunović predaje na Odseku za anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. U žiži njenog naučnog i prevodilačkog interesovanja je savremena američka i engleska proza.

Na početku svoje knjige o Polu Osteru citirate Srđana Valjarevića: “Znam koliko sam u svemu krt, tanak, lomljiv. Sopstvena zamućenost me je naterala da kroz ispruženu ruku po hartiji poređam slova preko kojih kao cevkom iz bare mogu da dišem, hvatam vazduh. I tek onda počeo sam da učim.” Zašto Valjarević?

Zato što govori o neophodnom uslovu postojanja, o onome što je pisanje i za Pola Ostera. Pisanje kao disanje, kao jedini način da se izađe na kraj sa svetom i sa samim sobom. Ta beskompromisnost, odsustvo svesti o sudu drugih, samo ogoljeno, suvo pisanje “naživo”, mislim da je to zajednička odlika Ostera i Valjarevića. Oster u svojim delima često i rado tematizuje pisanje kao aktivnost, zapitan je nad prirodom autorstva, čak i nad fizičkim aspektima pisanja, pisci ili ljudi koji pišu omiljeni su mu glavni junaci…

Iskustvo pobunjenih 1960-ih

Kažete da se Oster pojavio na književnoj sceni krajem sedamdesetih, kada je revolucionarni duh šezdesetih bio na zalasku, ali ne i sasvim rasejan. Pominjete kako je politička klima osamdesetih, “u velikoj meri reakcionarna i antiintelektualna”, dala ton tom periodu. U “Misisipi rivjuu”, Dž. D. Belami označio je talas kao izliv književnog republikanizma. Kako mu je Oster odoleo?

Prilično lako i iz više razloga: najpre zbog toga što je iza sebe imao iskustvo poznih, pobunjenih šezdesetih, kada je, u svojim ranim dvadesetim, kao student na Kolambiji spoznao postojanje mnogih lica svoje države, pa tako i onog opresivnog, kao i zato što je sledio sopstveni instinkt i izraz u književnosti, dok je posmatrao kako američka književnost prolazi kroz ekstreme postmodernističkog eksperimenta, pa kroz vraćanje konzervativizmu i po ko zna koji put naglas izrečenu potragu za verodostojnim glasom koji bi na “pravi” način odražavao američku stvarnosti.

Koliko je važan bio njegov boravak u Francuskoj?

Njegov nauk iz ovog perioda presudno je bio utvrđen boravkom u Francuskoj početkom sedamdesetih, jer pogled sa distance često zna da bude otrežnjujući, i čini se da je takav efekat imao i na Ostera. Naravno da su najvrednija dela američkih pisaca između pedesetih i osamdesetih ostala ona koja su imala najveći “stepen trenja” s dominantnim pogledom na svet i zvaničnim verzijama američkih stvarnosti, i koja su se na različite načine bavila potresima u sistemu vrednosti. Najprodavanija dela reganovskih osamdesetih nudila su utehu i učvršćivanje poljuljane vere u sistem, ali najkvalitetnija dela te dekade, ona koja su ostala, slikala su Ameriku (i svet) uz tek toliki otklon da više nikada ne prestanemo da se pitamo. Oster se, pominjući svoje književne uzore, najradije vraća u 19. vek u američkoj književnosti, ali to ne znači da ga nisu dotakli Selindžer, Nabokov, Keruak, Elison, Barouz ili nešto kasnije Apdajk, Karver, Bart, Pinčon, Doktorov, DeLilo…

Jedan književni magazin ponudio je deset ključnih reči za Osterovo delo: Amerika, pad, granica, otac, Bruklin, soba, slučajnost, nasleđe, zid, čovek bez Boga. Da li biste dodali neku?

Možda još samo telo. Osterovi najnoviji naslovi, “Zimski dnevnik” i “Izveštaj iz unutrašnjosti”, primat daju telu koje pamti, koje je pametnije i “vidovitije” od uma. Ono predstavlja vrstu teksta, autentičnog zapisa koji teško da može da prevari. Možda se čini pomalo čudno što se pisac u sedmoj deceniji života okreće svojoj pojavnosti, zapremini koju zauzima ili je zauzimao u različitim prostorima, no to postaje manje neobično kada shvatimo da su nabori kože, tkiva, ožiljci i belezi na telu oznake, “materijalni istorijski izvori” koji pričaju priču, podsetnici koje uvek nosimo sa sobom. A za Ostera je priča vrhunac i cilj svakog pisanja.

Beskrajni prostor priče

Kako biste ukratko opisali Osterovu Ameriku?

Najkraće sam je opisala u naslovu svoje knjige, kao čudnoliki svet, pod uticajem autora, naravno. Jer on je doživljava s blagom začuđenošću, verovatno zato što je dobro poznaje. Amerika za Ostera ima beskrajnu moć da čoveka začudi, zbog onoga što vidi, zbog emocija koje može da izazove i zbog nadahnuća koje podstiče. Strog je i pravičan prema njoj jer je već pomenutih šezdesetih skinuo ružičaste naočare kojima se gleda obećana zemlja jednakih mogućnosti za sve, i zato do čitalaca i dopire jedna objektivizovana slika građena od mnoštva različitih glasova, percepcija i doživljaja, onoga što Doktorov naziva “demokratičnošću opažanja”, a taj pluralitet čitaocima daje makar iluziju verodostojnosti.

Čini se da pisac neprestano otkriva Ameriku…

Amerika je beskrajni prostor priče, mitologizovan i ideologizovan do krajnjih granica, proizvod koji se prodaje od 17. veka do danas, u raznim pakovanjima, za koji ne postoji loša reklama. Osteru je ona mera za svet, logično, i uporedo s otkrivanjem sebe on otkriva i nju, i obrnuto. Za pretke američkog Jevrejina čiji su koreni u Poljskoj, ona je bila prilika za bolji život, što ne znači da pisac, kao njihov potomak, neizostavno prema njoj gaji beskrajnu zahvalnost. Osterova Amerika je fikcija koja zna da razbistri pogled na svet, što je verovatno jedan od ciljeva svake dobre literature.

Da li su teroristički napadi od 11. septembra uticali na Osterovu prozu?

Višestruko su uticali, rekla bih. Ne samo zato što je Oster stanovnik Njujorka, što je Njujork jedan od glavnih junaka skoro svih njegovih proza, nego i zato što je pisac neko ko po vokaciji treba naglas da gradi i promišlja tu stvarnost, a ona je takva da čovek pred njom ostaje nem. Nemoguće je da takav jedan događaj ne ostavi trag na sve i na svemu, pa se tako i u Osterovoj prozi nalaze manje ili više eksplicitni osvrti, a jedan od najupečatljivijih jeste scena iz “Bruklinske revije ludosti”, sa samog kraja romana, koja je toliko neočekivana da čitaocu treba vremena da povrati dah; ne bih je kvarila prepričavanjem.

Treba reći da glasno iznosi svoje stavove?

Pol Oster je od 2001. do danas vrlo aktivan i otvoren u kritici svega što doživljava kao pogrešno i loše u politici ne samo svoje zemlje, nego i na globalnom nivou, i tu ćutanje i suzdržanost, u poziciji na kojoj se nalazi, za njega ne postoje kao mogućnost. Možda je i to promena podstaknuta 11. septembrom: davanje doprinosa svetu u kome se tako nešto neće ponoviti, jer je i sam pokušaj da se doprinese vredan truda.