Surf iznad crnog talasa
Igor Marojević: Beograđanke (Laguna, 2014)
“Recentna produkcija” ume da obraduje, naravno, ako vas prethodno ne odbije dizajn naslovne strane, prepun jednoobraznih nakarminisanih ženskih usana i preporuka knjizi analfabetskog bestseler pisca Dejana Stojiljkovića. A, u stvari, različitost je ta odlika koja povezuje junakinje Igora Marojevića koje u “ja-formi” govore svoje priče, različitost koja se ispoljava u generacijskoj pripadnosti, profesionalnom izboru, kraju Beograda gde žive i rade, emigrantskom iskustvu (Minhen, Barselona, London), bračnom statusu, načinu života koji vode, te time i odevanja i šminke koju koriste, kada i ako je koriste. No kako smo za nekoliko meseci došli do trećeg izdanja knjige, možda je dizajn urodio plodom, možda je proradio mamac “ženskih sudbina”, a možda i atipičan narativ, ostvaren s onu stranu trač egzotike, sladunjavih obrta ili potresnih ispovesti.
Raspon životne dobi naratorki kreće se od osmog razreda osnovne škole do pozno sredovečnog bračnog razdoblja, opterećenog razvodom i parnicom oko imovine. Po tome koliko Marojević podrobno i informisano prikazuje poslovne obaveze i prepreke, mobing i iznuđenu promenu posla, prodaju stanova i preseljenja, cene nekretnina i smanjenje plate, ova proza pojmu realizam vraća punoću u jednom gotovo balzakovskom tržišno-ekonomskom smislu, što ne predstavlja njen eksterni dekor već sastavni deo i važan faktor svakodnevice i sudbina likova.
Ovu prozu ističe vešto nijansiranje zapleta i junakinje između žanrovskih heroina i pravolinijskih tragičkih protagonistkinja. Priče uspostavljaju složenu vedrinu putem vitalističke adaptacije likova na nepovoljne životne okolnosti: devojka koja je izgubila posao osnažiće vezu sa partnerom i saradnikom na knjizi primenjene filozofije; razvedenoj i prevarenoj ženi, zlostavljanoj od sudije ljubavnika, otvara se budućnost na gradskoj periferiji, a singl ženi s kraja 30-ih, opterećenoj agorafobijom, perspektiva zbližavanja sa osobom koju je upoznala preko društvenih mreža. Čak je i preljubu moguće prevazići obnavljanjem veze s mužem, pod pretnjom finansijske neprilike u stranoj zemlji i mogućnosti da dete završi u domu. Svaka od ovih storija je nedovršena i otvorena, jednako za stresni koliko i umirujući okretaj zavrtnja sudbine.
Priča “Igrica” se dotiče teme vršnjačkog nasilja među tinejdžerima. Naratorka je devojčica koja učestvuje u maltretiranju drugarice iz razreda romske nacionalnosti tako što snima svoje dve drugarice dok je obnažuju. Povod za nasilje je to što je zlostavljana drugarica, iako loš đak, postala bolja u računarskoj igrici, zbog čega su počeli da im se podsmevaju u razredu. Priča lišena moralizma posredno otkriva moralnu i emocionalnu ravnodušnost mlade generacije, ali i društva koje svoju obestemeljenost skriva iza floskula o toleranciji. Priča “Poslednji Filipsov model” ima naratorku koja je takođe ograničeno svesna toga kako je drugi doživljavaju. Ona će svoju ozlojeđenost zbog neuzvraćenih simpatija najbliže drugarice iz kvarta ispoljiti kroz nasilje nad vlasnikom firme kad napadne njenu drugaricu. U novim pričama Igora Marojevića ima dosta likova psihopata i nasilnika. Posezanje za nasiljem javlja se kao situaciona reakcija, karakterna crta patološke ljubomore i revanšizma ili kao divlji impuls za koji nije jasno da li mu je uzrok samo psihološki ili i kulturološki.
Svet Marojevićevih priča nije veselo mesto i obećana zemlja, prepun je patoloških likova i prekarijatske fleksigurnosti, ali to nije ni svet osuđen na beznadežnu potčinjenost, ekonomsku i emocionalnu, koji bi bio sasvim lišen mogućnosti da se bračne veze obnove a ljubavne ojačaju i prodube.