Godišnje oko 30 ličnih karti na ćirilici

Iako je Ustavnim zakonom o pravima nacionalnih manjina omogućeno da manjine svoj maternji jezik i pismo imaju i na ličnim kartama, malo je onih koji se odlučuju da to pravo iskoriste. Tokom prošle godine na području Policijske uprave vukovarsko-sremske, gde živi najveći broj pripadnika srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj, izdane su svega 33 dvojezične lične karte, od čega 29 u policijskoj stanici u Vukovaru, a četiri u Vinkovcima. Kako je kazala Gordana Vučić, načelnica Odjela upravnih, inspekcijskih i poslova zaštite i spašavanja ove PU, podaci su približno jednaki i za prethodne godine, a kreću se od 20 do 30 izdanih ličnih dokumenata.

Srđan Sekulić iz Pačetina je prvu dvojezičnu ličnu kartu dobio 2004. godine kada mu je u policiji objašnjeno da kao pripadnik srpske nacionalne manjine na to ima pravo. Istu takvu je zatražio i prošle godine kada je prethodnoj istekla važnost.

Stanimirović kritikuje kolege

– Razlog tome je želja za očuvanjem identiteta, čiji su stubovi jezik i pismo. Kada već imamo to pravo po Ustavnom zakonu, ja sam ga iskoristio. Nije u pitanju nikakvo provociranje drugih – ističe ovaj student teologije i predsednik udruženja “Ćirilica”. Sekulić smatra da time nije dodatno obeležen jer se po njegovom imenu, prezimenu i adresi “već zna ko je i odakle je”.

Jedan broj pripadnika srpske nacionalne manjine ne zna za to pravo, a deo onih koji znaju ne koriste ga pravdajući se strahom da će time nekoga isprovocirati.

– Suština svega je zapravo da smo podložni uticajima drugih, lako se prilagođavamo tuđem, a često odbacujemo svoje – mišljenja je Sekulić koji, iako je imao neprilika, od svog prava ne odustaje. Ispričao nam je kako su on i njegova sestra 1998. godine zbog ćiriličnih potpisa u pasošima vraćeni sa graničnog prelaza Lipovac-Bajakovo. Požalio se tada OESS-u, ali i odustao od svega na insistiranje svojih roditelja jer je tada bio maloletan.

Pronaći nekoga sa takvom ličnom kartom gotovo da je ravno traženju igle u plastu sena, ne samo među građanima već i među političarima. Jedan od retkih predstavnika srpske zajednice koji je to pravo iskoristio je Vojislav Stanimirović, predsednik SDSS-a.

– Ja sam to uradio pre pet godina. Ljudi su tada imali nekakav strah jer su u policiji morali da se izjašnjavaju kao Srbi i da čak donesu neki dokument da to dokažu, ako nacionalnost nije bila navedena u izvodu iz matične knjige rođenih. Ja sam doneo radnu knjižicu – ispričao nam je Stanimirović.

– Naši političari su verovatno zbog nekog komoditeta, konformizma i ne želeći da se eksponiraju na takav način jednostavno vadili obične lične karte. Mislim da to nije dobro jer političko rukovodstvo Srba, gde ubrajam i naše predstavnike u kulturnom i naučnom životu, mora biti primer drugima. Ako mi to ne možemo uraditi, kako onda možemo uticati na pripadnike naše zajednice? – kaže predsednik SDSS-a, dodajući da može na prste jedne ruke nabrojati funkcionere srpske nacionalnosti koji imaju dvojezične lične karte.

– Preporučio bih i njima i našim sunarodnicima da se ugledaju na druge manjine, Talijane, Mađare, Čehe i druge – preko 90 odsto njih ima dvojezične iskaznice, dok je taj procenat kod Srba manji od pet. Koliko budemo držali do svog imena, jezika, vere i pisma, toliko ćemo i postojati – smatra Stanimirović. Kaže da posedovati dvojezičnu ličnu kartu u početku nije prijatno jer se službenici na raznim javnim mestima čude ćirilici, ali se s vremenom navikavaju, prihvaćaju to kao normalnu stvar i više ne reaguju.

– Što nas više bude imalo dvojezične lične karte, to će one brže postati normalna pojava, zasnovana na zakonu i niko toga ne treba da se stidi ili plaši – zaključuje šef SDSS-a.

Hendikep ili prednost?

Predsednik županijskog Veća srpske nacionalne manjine Miodrag Nedeljković prilikom podnošenja zahteva za dvojezičnu ličnu kartu imao je problema. Tvrdi da je i pored iskazane želje da dobije dvojezičnu na kraju podigao ličnu kartu na latinici. Na njegovo negodovanje, službenica je odgovorila da nije čula njegov zahtev. Sam posle nije preduzeo ništa.

– Moja je greška. Trebao sam insistirati da se to ispravi – kaže Nedeljković. Ne slaže se s onima koji kažu da zbog ćirilice mogu doživeti samo neugodnosti. Smatra da ako neko hoće zbog toga diskriminisati Srbe, neće pomoći skrivanje iza latinice jer “pisalo latinicom ili ćirilicom zna se ko je ko”.

– Lična karta na ćirilici više je hendikep nego prednost. Privatno držim do svog nacionalnog identiteta, ali mi je život lakši bez dvojezične lične karte. Ćirilicu čuvam na drugi način – kazao nam je jedan prosvetni radnik.

– Ljudi ne uzimaju dvojezične lične karte jer bi se osećali obeleženima. Nikada ne znaš na koga ćeš naleteti i kome će zasmetati tvoja nacionalna pripadnost – kaže 57-godišnji Mladen Mijatović iz Borova, koji misli da će još puno godina proći dok ćirilica ne bude prihvaćena u hrvatskom društvu.