Pljačke kroz sistemske rupe

Samo dve godine po izlasku iz zatvora, gde je izdržao kaznu za pokušaj ubistva četvorice policajaca, Milan Lazarević je zaključio da je krajnje vreme da i on nešto zaradi od privatizacije u Srbiji. Pretpostavljajući da mu kriminalna prošlost neće biti problem, bacio je oko na fabriku Mašinoservis, u svom rodnom Valjevu. Pokazalo se da je bio u pravu: Agencija za privatizaciju Republike Srbije dala mu je odobrenje u novembru 2005.

Za razliku od drugih komunističkih zemalja koje su ulazile u EU, Srbija je s velikim zakašnjenjem uvodila kontrole koje bi sprečile da kriminalci profitiraju od prodaje državnih preduzeća. Odsustvo državne kontrole stvorilo je savršeno okruženje za bujanje kriminala, uključujući i nezakonito izvlačenje kapitala i pranje novca. Razmere zloupotreba bile su takve da je Srbija morala da poništi čak 629 od ukupno 2.281 privatizacije stoga što su novi vlasnici obustavljali proizvodnju, rasprodavali sredstva i uskraćivali plate, pa je na hiljade radnika ostalo bez posla.

U sistemu i dalje postoje rupe koje kriminalcima omogućuju da profitiraju od prodaje. Lazarević, koji je uspeo da pribavi saglasnost države za kupovinu Mašinoservisa, u međuvremenu je ponovno dospeo u zatvor zbog iznude i reketiranja. Optužen je da je naručio ubistvo konkurenta u svetu podzemlja, a tu su i optužnice za utaju poreza, prevaru osiguravajućeg društva i prisvajanje državnog novca.

Samo budale pričaju

Pre dvadesetak godina, Mašinoservis je bila uspešna fabrika u državnom vlasništvu, s oko 130 zaposlenih u Valjevu i predstavništvima širom bivše SFRJ. Danas je fabrička zgrada napuštena i ruinirana; na papiru i dalje ima 12 zaposlenih, ali svi tvrde da poslednjih devet godina nisu radili i primali platu. Šezdesetogodišnji Milivoj Savić jedini je bivši radnik koji se usudio progovoriti; celo vreme intervjua njegova je supruga ljutito komentarisala da samo budale pričaju.

Mada ljude iz ovog kraja na sam pomen Lazarevićeva imena obuzima strah, Savić, znan i kao Bosanac, kaže da mu je razgovor s novinarima poslednja šansa. Delimično paralizovan posle moždanog udara, nesposoban je da radi a nema uslova za penziju, jer je Mašinoservis obustavio i uplatu doprinosa. Kaže da je već od prvog Lazarevićeva dolaska bilo jasno da nema nameru da investira i oporavi fabriku. Umesto toga, izašao je pred zaposlene i rekao im da mogu da idu kući, da će ih pozvati ako bude nekog posla. Međutim, brzo je rasprodao sve mašine. Savić ga je u očajanju otišao zamoliti da mu uplaćuje bar penzijske doprinose.

– Kako hoćeš da te molim, kao oca, boga, šefa, pitao sam ga. Odgovorio je da imam godina koliko i njegov otac, da to poštuje i da ne brinem… ali novac nije uplatio – kaže Savić.

Lazarević je fabriku kupio u septembru 2004., pošto je prethodnom vlasniku Vladanu Kruniću isplatio u gotovini 13.000 evra. Dobio je propisno punomoćje kojim je stekao kontrolu nad preduzećem dok Agencija za privatizaciju i zvanično ne odobri prodaju. Agencija je saglasnost izdala 15. novembra 2005. Fabrika je prvobitno privatizovana u decembru 2002., kada je prodata Kruniću za oko 40.000 evra. Dok je Krunić još bio vlasnik, inspektori Agencije u dva su izveštaja, iz oktobra 2003. i juna 2004., kritikovali način upravljanja fabrikom; u oba se navodi da radnici nisu primali platu još od privatizacije, da je proizvodnja obustavljena i da će možda biti potrebno da se preduzeće vrati pod kontrolu države. Inspektori su ponovo posetili fabriku pet meseci kasnije, kada je već bila u Lazarevićevom vlasništvu, ali radnici su tada odbili da se požale na bilo šta osim na neisplatu plata.

Krunić tvrdi da je Lazarević najvažnije mašine, vredne oko 10.000 evra, prodao već u prvih nekoliko meseci po preuzimanju fabrike. Navodno je prodao i jednu od fabričkih zgrada za 41.000 evra; u poreskoj upravi tvrde da prodaju nije prijavio da bi izbegao plaćanje poreza, zbog čega su podigli optužnicu. BIRN je došao do dokumenata koji pokazuju da je Lazarević stavio fabrički plac pod hipoteku, ali nije utvrđeno i koliko je novca time pribavio. Ove optužbe nije direktno komentarisao, ali je njegov advokat Miodrag Đuričić za BIRN izjavio da “nema dokaza protiv njegova klijenta”, kao i da su problemi s proizvodnjom i administracijom bili prisutni i pre nego što je Lazarević postao vlasnik.

Lažni dokumenti i kupci

Slučaj Mašinoservisa nije jedinstven: država je prodala nekoliko hiljada malih preduzeća, a iz mnogih se nezakonito izvlačio kapitala i druge vrednosti, zbog čega je mnogo ljudi ostalo bez posla. Očekuje se da će nakon novog udara globalne recesije stopa nezaposlenosti u Srbiji premašiti onu od 20 odsto iz 2010.

Privatizacija još nije završena; prema podacima Agencije, za prodaju je ostalo još 435 preduzeća. Mada se od 2008. od kupaca traži da dostave potvrde policije i suda da nisu pod istragom i osuđivani, kriminalci i dalje pronalaze načine da prevare sistem: neki koriste zastupnike bez kriminalne prošlosti, mnogi dostavljaju ponude preko of-šor kompanija, a neki jednostavno falsifikuju dokumente.

– Kako ja mogu da znam da je dokument krivotvoren? To je krivično delo; neko drugi bi to morao da ispita – kaže Dušan Belanović, direktor Centra za komunikaciju pri Agenciji za privatizaciju. Upitan zašto dokumente ne daju policiji na proveru, odgovara da Agencija nema dovoljno ljudi za to.

Takođe, država ne može da utvrdi tačno poreklo novca koji se koristi za kupovinu preko of-šor kompanija. Darka Šarića, trenutno u bekstvu, srpske su vlasti 2010. osumnjičile da je organizovao međunarodnu mrežu koja je u Evropu prokrijumčarila oko 3,5 tone kokaina i kroz proces privatizacije oprala oko 30 miliona evra. Dokumenti pokazuju da je Šarić uspevao da kupuje preduzeća u Srbiji preko of-šor kompanija registrovanih u državi Delaver u SAD-u.

Pošto Agencija za privatizaciju nije pokušavala da utvrdi poreklo novca of-šor kompanija, Šarić je mogao da opere milione nezakonito stečenih evra.

U više se navrata pokazalo koliko je važna provera potencijalnih kupaca; takav je propust omogućio Zoranu Ćopiću da posle 2005. kupi više od 15 kompanija u Srbiji i BIH-u, uprkos tome što mu je u isto vreme suđeno zbog šverca cigareta. Postupak je otvoren 2004. i još traje. Ćopić je u aprilu uhapšen u Bosni, gde je optužen za pranje novca, i uskoro bi trebalo da bude izveden pred sud. Krajem 2010. srpska ga je policija optužila za nezakonito uzimanje hipoteka i izvlačenje kapitala iz nekih preduzeća.

Pritisak Svetske banke

Suština problema je u loše sastavljenim zakonima o privatizaciji i njihovoj nedoslednoj primeni.

– Privatizacija je opterećena nedorečenim propisima, slabostima, nedostacima i rupama – kaže Vladimir Goati, stručnjak za politiku i ekonomiju te direktor organizacije Transparentnost Srbija.

– Prodate su desetine preduzeća, a da prethodno nisu stvoreni uslovi kojima se vlasnik obavezuje da odgovorno postupa s kompanijom i uposlenicima – dodaje Goati.

Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, sličnog je mišljenja.

– To je omogućilo tajkunima i kriminalcima da dođu u posed ogromne imovine – kaže, dodavši da je najveći nedostatak što ne postoji spoljašnja kontrola procesa privatizacije.

– Agencija za privatizaciju je državno telo oslobođeno svake odgovornosti. Oni kreiraju, sprovode i kontrolišu proces privatizacije, a njih ne kontroliše niko – govori Verica Barać.

Branko Pavlović, bivši direktor Agencije, kaže da je nedostatak zakona i to što je kupcima omogućeno da plate u šest rata, što im daje dovoljno vremena da rasprodaju imovinu i pre okončanja kupovine.

– Kada jednom izvuku kapital, ne pada im napamet da isplate ostatak cene. Država je onda primorana da uzme nazad bezvrednu ljušturu – kaže.

Pavlović je na mestu direktora Agencije za privatizaciju proveo samo četiri meseca, od aprila do jula 2004. Onamo ga je postavio Dragan Maršićanin, tada ministar privrede. Pavlović tvrdi da je smenjen zato što je pokušao da reformiše način upravljanja Agencijom i suprotstavi se kriminalu; kaže da se od trenutka imenovanja našao pod pritiskom “političara, međunarodnih organizacija i domaćih tajkuna”. Razni sumnjivi biznismeni pokušavali su da dopru do njega preko posrednika.

– Tajkuni pronađu nekoga ko vas poznaje i onda vam taj predloži da skupa izađete na večeru. Ja bih odgovarao da na večeru ne mogu, ali da možemo da zakažemo sastanak u Agenciji – priča. Tvrdi da je zajedno s ministrom koji ga je imenovao smenjen čim je pokušao da obustavi sumnjivu privatizaciju s elementima korupcije. Danas radi kao advokat i savetnik manjinskih deoničara u kompanijama koje su u procesu privatizacije.

Verica Barać i Pavlović kažu da je zakone odobrila Svetska banka i tvrde da je upravo odatle, po idejama liberalne ekonomije, izvršen pritisak da se ubrza proces privatizacije, bez obzira na imovinu ili poreklo novca. Čovek koji je sastavio Zakon o privatizaciji iz 2001., Aleksandar Vlahović, nije odgovorio na naše brojne zahteve za intervjom.

Poljska nije žurila

Nije bolje ni u drugim balkanskim državama, gde je privatizacija shvaćena kao savršena prilika za sumnjive poslove. U Crnoj Gori je gotovo nemoguće proceniti nivo korupcije jer detalje svake prodaje država obavije velom tajne. Podgorica je proces privatizacije započela 1997. i oko 85 odsto preduzeća sada je u privatnom vlasništvu. Nevladine organizacije tvrde da je bilo puno ozbiljnih slučajeva korupcije na visokom nivou.

Sasvim je drugačije u Poljskoj, gde se nije toliko žurilo s privatizacijom. U dve tranzicijske decenije, Varšava je razvijala sistem fokusiran na iskorenjivanje korupcije i organizovanoga kriminala.

– Pet odsto poljskih kompanija još nije našlo kupca – kaže Ireneuš Jablonski, ekonomski stručnjak iz Instituta Adam Smit.

Kžištof Valenčak, zamenik ministra u Ministarstvu finansija koje je nadležno za privatizaciju, priznaje da se proces odvijao sporo i da su ulagali velike napore u pronalaženje solidnih kupaca.

– Kada prodajemo neku kompaniju, posećujemo i po petnaestak zemalja. Imamo li bilo kakvih sumnji u pogledu legitimnosti investitora, odmah ih diskvalifikujem – kaže i dodaje da su of-šor kompanije već neko vreme isključene iz privatizacije, jer nije moguće ustanoviti poreklo njihova novca. Ministarstvo je pod stalnim nadzorom različitih agencija, uključujući i moćni Centralni biro za borbu protiv korupcije (CBA), koji izveštaje podnosi direktno premijeru.

– Po tome smo jedinstvena agencija u EU-u, jedino mi možemo da operišemo kao policija i koristimo mere tajnih službi – kaže Pavel Vojtunik, direktor CBA-a.

EU traži istragu

I dok su Poljaci od početka verovali da je suzbijanje kriminala u privatizaciji od presudne važnosti za državu i privredu, Beograd je privatizacijski proces počeo da preispituje tek pod pritiskom Evropske unije. EU je lani u junu zahtevala da Srbija preispita 20 privatizacija uz koje se vežu nepravilnosti ili afere. Da bi zasladila tu gorku pilulu, EU je Vladi Srbije donirala 2,2 miliona evra za efikasnije suzbijanje pranja novca.

Vensan Dežer, ambasador EU-a u Srbiji, primećuje da su zemlje u tranziciji izloženije riziku od pranja novca kroz proces privatizacije i da je to naročito zabrinjavajuće na Balkanu.

– Tri do pet odsto bruto domaćeg proizvoda u Srbiji potiče od pranja novca, a time su ugroženi neometano funkcionisanje privrede i čitavo duštvo – kaže Dežer.

Mada se sada mnogi kunu u rešenost Srbije da se suprotstavi kriminalizaciji procesa privatizacije, ima i onih koji nisu uvereni u spremnost da se nešto zaista preduzme. Verica Barać uopšte nije impresionirana i smatra da ni pritisci EU-a neće pomoći da se nešto promeni.

– Savet je ukazao na više problematičnih privatizacija i dostavio dokumentaciju Tužilaštvu, ali dosad nije pokrenuta nijedna istraga – kaže.

Lazarević, kome je država odobrila da postane vlasnik Mašinoservisa, zaradio je hiljade evra rasprodajući sredstva fabrike i dajući zemlju pod hipoteku. Danas sedi u zatvoru i čeka podizanje optužnica za brojna krivična dela, no i dalje je zvanični vlasnik preduzeća čiji se bivši radnici snalaze kako znaju i umeju da bi sastavili kraj s krajem.

* Stevan Dojčinović je novinar iz Beograda. Ovaj je članak nastao u okviru projekta Balkan Fellowship for Journalistic Excellence, koji je rezultat inicijative Robert Bosch Stiftunga i ERSTE Foundationa, u saradnji s Balkan Investigative Reporting Networkom.

Privatizacija u Srbiji u brojkama (izvor: Agencija za privatizaciju)