Klasici, Guča, Exit i Amy

Uvek se pitam zbog čega je kultura u ovim krajevima na tako niskim granama, ali kada čujem aktuelne političare da govore o kulturi, obično povodom nekih jubileja, na manifestacijama, ili rezimirajući proteklu godinu kao što je to nedavno bio slučaj, uverim se da tajna i nije toliko skrivena. Naravno, izjava političara je previše, uglavnom nerealnih obećanja i pogrešnih, štelovanih analiza, ali kultura u njihovoj opservaciji postaje još mizernija. Na nju ne bi trebalo potrošiti ni dinara, kad ionako ne donosi pehare i medalje. Zato kvalitetna kultura u Srbiji i živi u undergroundu, počev od muzike preko književnosti sve do likovnih umetnosti i teatra. Film, sam po sebi, ne može da živi bez velikih sredstava i upliva države, ali dva ostvarenja Milutina Petrovića pobijaju i to pravilo (Zemlja istine, ljubavi i slobode; Jug-jugoistok). On je snimio možda najbolji film na samom kraju devedesetih, i to u sopstvenom aranžmanu, sa minimalnim budžetom. Slično je i sa debitantskim ostvarenjem Nikole Ležaića Tilva Roš. (U tom smislu, izvrsna filmska produkcija susedne Rumunije može biti više nego uzorna.)

Političari vole kulturu ukoliko postiže nešto na međunarodnim festivalima. Tek tada ta ostvarenja postaju etikete kojima će početi da maše politička “elita”, pokazujući kako je bogata produkcija države koju ona vodi, i ne samo bogata već – liderska.

Imamo funkciju!

Postoji jedna rubrika u dnevnom listu Danas, koja jednog dana može poslužiti kao odličan predložak za antropološku studiju. Reč je o rubici “Šta čitate, gledate, slušate?” Odgovori političara uglavnom idu u jednom smeru: ka klasicima. Svakako se svi sete perioda maltretiranja lektirom iz srednje škole i većina poseže za Dostojevskim. Pod parolom “vraćamo se klasičnim vrednostima”, oni šalju poruku da ih se savremena kultura mnogo ne dotiče, a zapravo se radi o tome da o njoj pojma nemaju, osim ako nisu čuli u Drugom dnevniku. Ne tiče ih se ni klasika, razume se, ali ipak može dobro da posluži kao štit od novinarske znatiželje. Malo je nezgodnije kada ih na kraju godine pitaju da iznesu svoje mišljenje o kulturnoj produkciji protekle sezone, a oni pritom nisu otišli ni na jednu predstavu (bar na Glembajeve za koje je Kokan Mladenović podigao toliku kampanju da je postalo nobles otići na Krležu u Atelje 212) ili na Šišanje Stevana Filipovića (čija je projekcija organizovana specijalno za poslanike, ali se niko osim Slavice Đukić Dejanović i nekolicine njenih sledbenika nije pojavio).

Takođe, Narodna biblioteka Srbije je u jednom trenutku svim članovima parlamenta podelila besplatne godišnje članske karte, ali za tih godinu dana se niko od poslanika nije pojavio u biblioteci. Stiče se utisak da usluge biblioteke njima nisu potrebne i da znanje koje se tu deponuje i distribuira nema veze sa rešavanjem problema u stvarnosti. Ako niko drugi, onda je trebalo da pregovarač za Kosovo Borko Stefanović i ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović budu najagilniji korisnici fondova NBS, jer bez poznavanja studija o kosovskom problemu bar stotinak godina unazad, ne može se razgovarati ni o čemu, pa ni o Jarinju. Knjige Dimitrija Tucovića, Branislava Nušića, Petrita Imamija ili Ane Di Lelio o Kosovu ostaju zauvek u bibliotečkim trezorima, kao nepotrebno štivo. To je veoma loš znak. Isto važi i za problem Evropske unije i evropskih integracija. Literatura takođe ostaje netaknuta. Bibliotekari u parlamentarnim bibliotekama, koji svakog dana imaju ogromne porudžbine knjiga od poslanika, sigurno ne bi mogli da shvate takav odnos političara prema znanju i kulturi.

Rođenje Sonje Savić

Sada dolazimo i do momenta kada političari treba da izdvoje kulturni događaj godine u Srbiji tokom 2011. Anketirani su sledeći političari: Gordana Čomić iz DS-a, Balint Pastor iz Saveza vojvođanskih Mađara, Željko Ivanji iz Ujedinjenih regiona (tj. G17), Aleksandar Jugović iz SPO-a, Dejan Radenković iz SPS-a, Velimir Ilić iz Nove Srbije i Nenad Prokić iz LDP-a. Odgovori ovih političara pre svega govore o tome da se prema kulturi odnose lokalpatriotski i naravno – partijski. Zapravo, ako je neko iz Novog Sada on mora istaći Exit (Čomić), ako je iz Čačka – Guču (Velimir Ilić), ako je Mađar, onda je to jubilej Franca Lista. Vrhunac lokalpatriotizma, ipak, iskazaće predstavnik SPS-a (inače sa Kosova) koji će istaći značaj kulturno-sportske manifestacije “Vidovdanske igre” koja se u Velikom Ropotovu organizuje još od davne 2001. Nenad Prokić je za kulturni događaj godine izabrao stranačku platformu “Preokret”. Ozbiljniji šum na vezama pojaviće se kod predstavnika G17 i SPO, jer je za Željka Ivanjija događaj sezone bio beogradski koncert Amy Winehouse, uz obrazloženje da je “imao tu čast da prisustvuje koncertu jedne genijalne umetnice koja je nažalost tragično okončala svoj život”. Publika na tom koncertu, međutim, umalo nije kamenovala slavnu pevačicu pokazujući svako odsustvo razumevanja krize kroz koju je ona tada prolazila. Ovako, sećanje na koncert Amy Winehouse u Beogradu, ostaće posetiocima pa i predstavniku G17 kao suvenir koji je retroaktivno preoznačen tragičnom svetlošću kraja jedne izuzetne umetnice.

No, vrhunac somnabulnog shvatanja kulture može se pronaći u odgovoru Aleksandra Jugovića koji je pored masovne histerije usled Andrićevih jubileja istakao i jubilej 50 godina od rođenja nedavno preminule glumice Sonje Savić. Takođe, Jugović je istakao i to da je na vest o Nobelovoj nagradi za Dobricu Ćosića istupio iz Udruženja književnika Srbije. Bio je to svakako veliki gubitak za UKS i (ne)nagrađenog Ćosića, ali sam čin istupanja iz Udruženja tokom 2011, mogao bi se dovesti u rang nečijeg iščlanjenja iz NSDAP 1956. (da je u tom trenutku još uvek postojala). “Sve osim Exita i Guče”, rekao je Velimir Ilić agenciji Tanjug koja je sprovela ovu anketu: “Ostalo je u senci ovih događaja, bledo, ništa naročito”. Sve ovo treba imati na umu kada se na sledećim izborima budemo odlučivali za ocenu rada političara, jer sve je u njihovom radu bilo tako – više nego bledo. Da ne kažem, nevidljivo.