Stranom treneru nigde nije lako

Početkom ove košarkaške sezone, Čačanin Vladimir Androić postao je prvi srpski trener u Hrvatskoj ili, kako sam kaže, prvi srpski trener hrvatskog porijekla (otac mu je rođen u Hrvatskom zagorju). Uspješnu igračku karijeru u Borcu, Partizanu i Šibenki zamijenio je trenerskom, a sada je na čelu Košarkaškog kluba Zagreb Croatia osiguranje.

Ovdje ste poznatiji kao igrač nego kao trener. Kako je došlo do vašeg angažmana u KK-u Zagreb?

Poziv sam dobio nakon prošle Nove godine, dok sam bio u Atini kod kuma Željka Obradovića. Prijatelji i menadžeri Zagreba, pre svih bivši trener Denis Bajramović, imali su poverenja u mene i mislili da mogu to da radim. Tako sam došao na leto, prvo kao viši savetnik, to je očito bio kompromis i način da ublaže dolazak srpskog trenera. No, prelazak na poziciju prvog trenera bio je brži nego što se očekivalo. Trebalo je ipak pružiti šansu Ivici Buriću koji ih je doveo do naslova prvaka; dva poraza nisu dovoljan razlog za njegovu brzu smenu. A bilo je i dogovoreno da celu godinu budem pomoćni trener, nakon čega bi se možda otvorila pozicija glavnog trenera.

Loše dane treba preživeti

U medijima se govorilo da ste došli preko Obradovića kako biste talentiranog Darija Šarića pripremili za odlazak u Panathinaikos?

Ta priča nema realnog osnova, Željko i ja smo porodično povezani, ali to nema veze s poslom. Imao je on i boljih kombinacija za mene nego da me dovodi u Zagreb, gde nema nikakvog uticaja. Sumnjam da u tom klubu, sem Burića, ikoga poznaje. Istina, bio je lani ovde na seminaru, ali bio je i u Brazilu: konačno, on je van NBA najbolji trener u svetu. Što se Šarića tiče, ako Panatinaikos i Obradović imaju interesa za nekog igrača, onda će sigurno i da ga dovedu – doći će u klub, platiti koliko treba i uzeti ga. Čini mi se da se takvim spekulacijama moj dolazak želeo staviti u loš kontekst. Slučajno smo i Obradović i ja bili u Zagrebu kada se to pojavilo u medijima.

Ispada, međutim, da Šarić želi otići iz Zagreba zbog vas?

Šarić je iz nekih svojih interesa došao u Zagreb pre tri godine, a prve dve je proveo u Dubravi i Križevcima. Ja sam mu trener mesec dana: ako sam toliki stručnjak da mogu nekoga da tako upropastim u kratko vreme, svaka mi čast – verovatno bih onda mogao i da za  mesec dana nešto napravim od nekoga. Ne ide to tako… Šarić je i kod Burića igrao protiv Partizana oko 20 minuta. Niko nije Buriću rekao: “Nema veze što si izgubio, igrao je Šarić”,  nego su ga svi napali zbog poraza. S jedne strane, svi hoće da mladi igraju, a s druge se treneri napadaju zbog lošeg rezultata. Realno govoreći, za rezultat koji Zagreb želi nema mogućnosti, ako se u svakoj utakmici razvijaju mladi igrači. Činjenica je da je Šarić kod mene od 12 utakmica bio u njih osam i da je igrao po 15 minuta, po minutaži je bio šesti igrač. Nije igrao s Cedevitom, Radničkim, Brose Basketom i Žalgirisom, no jeste u Evroligi, nije to malo. Čak se i u njegovoj porodici pričalo da igra previše i da treba više da trenira. A mi jednostavno nemamo dovoljno vremena za takav rad, ako u toku nedelje odemo u Atinu ili Moskvu na tri-četiri dana. Nije lako iz juniorskog staža preći u seniore. Neke stvari treba sažvakati. Ima mnoštvo igrača koji su, bačeni prerano u vatru, izgoreli. Ima i onih koji su išli korak po korak, pa uspeli. A i onih koji su bili bačeni i odmah se snašli, ali takve se na prste jedne ruke može izbrojiti.

Ricky Rubio, primjerice, sa 16 je godina igrao Euroligu?

Da, ali iza njega je stajala Barcelona sa svojim sustavom koji je mogao da ga ispoštuje i izgura. Garantujem vam da bi Šarić u Panatinaikosu igrao više nego u Zagrebu, ali ne bi igrao Evroligu, kao što ni Milenko Tepić nije igrao, iako je u prvenstvu Grčke imao najveću minutažu. Obradoviću nije bitno hoće li neki klub dobiti sa 40 razlike, važno je da se igrač razvija, odrasta. No, ako klub i dalje želi gurati Šarića, meni bi to bilo najlakše. Ali postoji i drugi problem: zašto je onda dovedeno četvero ili petero igrača na Šarićevim pozicijama? Nikola Mirotić je u Realu tek ove godine dobio veću šansu i postao najbolji igrač do 20 godina. Slično je u Srbiji s Aleksandrom Cvetkovićem i Nemanjom Nedovićem, koji kod Svetislava Pešića u Zvezdi nisu ni u prvom timu, a najbolji su mladi igrači na svojim pozicijama u Evropi. I niko ne traži da se zbog toga Pešića smeni. Nije sportski kruh uvek baš tako sladak. Moraju se i loši dani preživeti.

Navijači k’o navijači

Što biste savjetovali Šariću?

Treba da trenira s prvim timom, s igračima mnogo boljim i fizički spremnijim od njega. Uporedo s time, da igra utakmice našeg mlađeg tima s prvoligaškim timovima. Dobiće i šansu u prvom timu, no ne može sve biti preko noći. U javnosti je veliko nestrpljenje, pre svega jer je Vlada Androić trener.

Jeste li locirali krugove iz kojih dolaze napadi na vas?

Ma, ne! Da vam kažem nešto: nijednom stranom treneru nigde nije lako. Obradović mi je jednom rekao da nije naučio grčki da mu ne bi palo na pamet da čita novine; u Atini neke sportske novine podržavaju Panatinaikos, druge Olimpijakos. U Realu je bio prvak Evrope, pa su ga Barcelonine novine svaki dan smenjivale. Nije to nikakvo iznenađenje i logično je da je svaki trener stranac u teškoj poziciji. Verujte, ne bi se dobro proveo ni hrvatski trener u Srbiji, kao što Slovencu Zmagi Sagadinu nije bilo lako raditi u Crvenoj zvezdi, klubu s velikom tradicijom, brojem navijača i novinara koji ih prate.

Jeste li imali kakvih problema u Hrvatskoj?

Nikada. U Zagrebu mi je izvanredno. Kada bih rekao bilo šta loše, bila bi to totalna laž. Gde god sam se pojavio, bilo je sve u redu. Čak i bolje nego u pojedinim mestima u Srbiji gde sam igrao. Kada smo nedavno igrali protiv Radničkog u Kragujevcu, bilo je puno vređanja, pa i na nacionalnom osnovu, iako sam iz te sredine. Navijača i vređanja ima posvuda. Vređali su i Sašu Đorđevića u Beogradu i druge velike sportiste koji su sve dali Partizanu. Navijači k’o navijači. Ali kada sam bio predstavljen u Beogradu, na utakmici protiv Partizana, veliki deo hale je aplaudirao.

Vaš je otac rođen u Zagorju?

Rođen je u selu Petrovoj Gori kraj Lobora. Svi po očevoj liniji su ovde, u Srbiji nemam nikoga s ovim prezimenom. Najlepše je što su mi deca, dve ćerke i sin, uspostavila bliži kontakt s rođacima, pre se praktički nisu ni poznavali. Ja sam održavao kontakt, ali su deca tek sada obišla selo u kojem je deda rođen. Srećan sam što će iza svega ostati velika ljudska priča. Nismo još bili na berbi u Zagorju, no otac dolazi svake godine da pomogne bratu. To je njegov sektor. Inače, on je vojsku služio u Pirotu, pa je kao alatničar prebačen u vojno preduzeće “Sloboda” u Čačku, gde je upoznao majku i ostao.

U Čačku ste i počeli igrati košarku?

Da, ali puno kasnije nego što se danas počinje igrati. Počeo sam službeno u Železničaru krajem osnovne, ali sam i pre nešto sitno trenirao u tom klubu. Na školsko su prvenstvu došli ljudi iz Borca i Železničara, pa sam neko vreme išao na treninge oba tima. Kada se trebalo registrovati, odlučio sam se za Železničar, koji je tada izvanredno radio s mladim igračima, a sa 20 godina potpisao za Partizan. Tada ste kao amater trebali dozvolu kluba, a Železničar je hteo da mi je da samo za susedni Borac, koji je tada trenirao legendarni Aca Nikolić. Dva meseca sam bio u Beogradu, zamalo sam morao dve godine pauzirati zbog pristupnica. Međutim, Partizan je ispao korektan i pustio me.

Nikolić najbolji trener

I Predrag Danilović je morao pauzirati kada je iz Bosne odlazio u Partizan?

Danilović je, mislim 1988, bio na sastanku iste registracione komisije kada sam ja želeo preći u Olimpiju; ni on ni ja nismo dobili dozvolu, tada se morao postići konsenzus svih republika za prelazak. Crnogorac je bio protiv mog prelaska, nemam pojma zašto.

Kako je dalje tekla vaša karijera?

U Borcu sam bio do 1984, kada sam otišao u Šibenku koju je trenirao Duda Ivković. Nakon godinu dana opet sam bio u Borcu, što je bila greška, a 1989. prešao sam u Partizan i godinu kasnije završio karijeru. Nakon jednogodišnje pauze, 1991, Pino Đerđa je trebao plejmejkera, pa sam opet otišao u Šibenku: mesec dana sam trenirao, ali je počinjao rat i maltene sam zadnjim avionom iz Splita otišao u Beograd, a to je i zvanično bio kraj moje karijere.

Kada ste postali trener?

Treniranjem sam počeo da se bavim odmah nakon igračke karijere, prvo u Borcu, s tadašnjim trenerom prvog tima Ratkom Joksićem, koji mi je jedan od najboljih prijatelja u životu. Nakon dve godine postao sam prvi trener kluba, a potom prešao u Mašinac iz Kraljeva i uveo ga u prvu ligu. Onda sam se vratio u Čačak, gde smo uporedo s Borcem formirali Mladost, klub za mlađe kategorije. Potom sam godinu bio na Kipru, pa opet u Mladosti, gde smo s mlađim igračima dogurali do druge lige među seniorima, dok smo u Srbiji u juniorskim kategorijama uvek bili među pet-šest najboljih. Odonud sam otišao u Rusiju, u Lokomotivu iz Rostova, kao pomoćni trener prve ekipe i trener mladog tima. Onda opet Kruševac, pa sada Zagreb.

Tko je najbolji trener na području bivše Jugoslavije?

Mislim da je najbolji trener koji je hodao ovom zemljom Aca Nikolić. Tu su i Mirko Novosel i Ranko Žeravica, ali bih Aci Nikoliću ipak dao prednost. Novosel je imao svojih kvaliteta u organizaciji i odnosu prema igračima, u čemu je bio puno fleksibilniji od Nikolića, pa su ga igrači možda više voleli. Žeravica je bio jako tvrd, ali je postigao vrhunske rezultate. Aca Nikolić je uzeo ponešto i od jednoga i od drugoga. On je bio avangarda i vodilja svim današnjim velikim trenerima.

Poluspakovani koferi

Što je ostalo od nekadašnje jugoslavenske košarkaške škole, nekada iste za Srbiju i Hrvatsku? Rezultatski, srpska je košarka uspješnija od hrvatske?

U jednom je momentu Hrvatska bila bolja, u drugom Srbija. Da se američkom drim timu suprotstavila jugoslovenska reprezentacija, bila bi to najbolja ekipa izvan NBA u historiji košarke. Nismo imali sreće da to vidimo. Hrvatska se s Tonijem Kukočem, Dinom Rađom i Draženom Petrovićem tada izvanredno suprotstavila veći deo utakmice. Dobrih igrača je bilo svagde, ali Srbija je veća zemlja, pa je normalno da izađe igrač više. Reprezentacije su sličnih kvaliteta. Pitanje je trenutka kako će koja ekipa da bude raspoložena i posložena. Mislim da u Srbiji ima više trenera koji važe i u evropskim okvirima, u Hrvatskoj je manje onih iza kojih je veliki rezultat.

Statistike kažu da ste vi dvanaesti Zagrebov trener u devet sezona?

To nije malo, nego puno previše. Zagreb time ne radi dobru stvar, trebalo bi da imaju  više strpljenja, pre svega u odabiru trenera. Treba dobro znati koga se dovodi. Olako se odlučuju za promenu trenera i još lakše za novo ime. Ovde računam i sebe. Prošle im se sezone to isplatilo. Mladen Erjavec je osvojio Kup, pa je smenjen. Došao je Burić i osvojio prvenstvo. Ali klub koji pretenduje da bude ozbiljan mora pažljivo odabrati i stati iza trenera, pa i otrpjeti neke lošije rezultate. Partizan je pre desetak godina bio vrlo nezadovoljan rezultatima koje je postizao Dule Vujošević, ni navijači nisu bili zadovoljni, ali su izdržali i Dule je postao jedan od najboljih trenera u Evropi. Kada se imenuje trener, svi moraju stati iza njega. Igrači takođe moraju znati da ga ne mogu smeniti.

Osjećate li se i vi tako na klupi Zagreba? Jedan ste od rijetkih koji se usudio reći nešto protiv uprave kluba…

Ne osećam se tako, premda su mi rekli da imam punu podršku kluba, na čemu sam im zahvalio, ali to nigde ne osećam. Na svaku utakmicu idem kao da mi je zadnja.

Koferi su, dakle, uvijek spremni?

Moka Slavnić još je davno rekao da treneru koferi stalno moraju biti poluspakovani. I to nije specifikum samo u Hrvatskoj. Ali, ozbiljni timovi to ne rade.

Rat ste proveli u Čačku? Kako danas gledate na to vrijeme?

Kako mogu da gledam kada sam iz mešovitog braka, otac mi je Hrvat, a majka Srpkinja?! Da se mene pitalo, sigurno se ne bi desilo to što se desilo. Mnoge pametne ljude nije se pitalo, u nesreću su nas odveli neki drugi. Do ovoga šta danas imamo moglo se doći bez ispaljenog metka i izgubljenih života. To je stravična greška rukovodstava, pre svega – i tu sam dosta kritičan – našeg srpskog, koje je bilo na lošem tragu ostvarivanja nekih svojih želja. Premda nikada nisam bio politički aktivan niti me to interesovalo, uvek sam bio opozicija takvoj srpskoj vlasti, iako ne umanjujem odgovornost hrvatskog, bosanskog i drugih rukovodstava. Bilo je predloga da se formira konfederacija i drugih mogućnosti da se nastavi zajednički život, odvojeno ali skupa. Da smo tako nastavili, odavno bismo bili u Evropskoj uniji i sve bi bilo bolje, da ne pominjem ljude koji su izgubili živote i kuće. To vreme ne treba zaboraviti samo zato da se ne bi ponovilo.

Od čega ste živjeli, u košarci se nekada nije zarađivao velik novac?

Zarađeno sam uložio u lokal u kojem smo radili ili ga iznajmljivali. Nekih se godina živelo u izobilju, ali bilo je i onih kada je bilo vrlo teško. Nisam nikada imao neke velike pare, ali nije bilo ni najgore. Čini mi se da su najteže godine bile ove zadnje. Porodica mi je velika, hvala bogu, a i supruga i ja smo vaspitavani da možemo da živimo na hlebu i vodi. Tako smo i decu naučili.