Smena je samo dugo čekana egzekucija

Po hitnom postupku, na vanrednoj telefonskoj sednici Vlade Srbije sa mesta upravnika Narodne biblioteke Srbije (NBS) smenjen je Sreten Ugričić. Okriviše ga da podržava terorizam, jer je stavio potpis na peticiju za slobodu govora. Oni koji ga znaju sigurni su da to nema veze sa realnošću, ali mnogi verovatno nisu znali kakve je sve pritiske trpio tokom deset godina koliko je vodio NBS – “slučaj Nikolaidis” bio je samo povod za njegovu smenu.

Kako se osećate nakon svega?

Osećam se iznenađujuće dobro. Borbeno, istovremeno mirno i sa velikim olakšanjem, ali i zgađeno. Svaka od tih stvari ima razlog zašto je tako.

Stalni pritisci

Zašto mirno i zašto olakšanje?

Olakšanje jer sam deset godina bio u ambivalentnoj poziciji, u kojoj je eksplicitno ili implicitno postojala dvojnost moje javne pozicije. Nikad se nisam libio da govorim. Od prvog dana otkad sam postavljen, ponašao sam se kao da nisam državni službenik. To je na jednoj strani izazivalo čuđenje i direktnu mržnju. Bio sam stalna meta nacionalista. A čuđenje… Recimo, kad god bih u inostranstvu nešto govorio ili napisao. Nisu očekivali da projekti i ideje sa takvim standardima dolaze iz Srbije. Često su pitali kako neko kao ja može biti na čelu nacionalne ustanove, na čelu Biblioteke, jer Biblioteka je identitet, jezik, to je po definiciji najkonzervativnija od svih mogućih kulturnih ustanova u svakoj zemlji. To je vrlo teško bilo objasniti. Odgovarao sam uvek upotrebom metafore, naravno, uz ogradu da se ne poistovećujem, da zamišljam da su, recimo, Zorana Đinđića 11. marta 2003. isto pitali: Kako neko kao što ste vi može biti premijer jedne zemlje kakva je Srbija? To pitanje je bilo na mestu 11. marta, ali 12. marta dolazi odgovor. Tako je i u mom slučaju pitanje kako je moguće da neko kao ja vodi takvu ustanovu bilo legitimno. Neki dan smo dobili odgovor. Sad više nemam tu ambivalenciju javne funkcije i slobodnog pisca i zato osećam olakšanje. A miran sam jer smo zadovoljni time što sam uradio za deset godina sa najblažim saradnicima i kolektivom: potpuno smo reformisali ovu instituciju koja je bila zapuštena u svakom smislu.

Koliko je u tom periodu bilo ozbiljnih pokušaja da vas smene, da li je bilo pritisaka na Biblioteku i ako jeste, koliko je ovo samo bio povod za konačni obračun?

Bilo je eksplicitnih pokušaja. Ova kuća je bila jedina nacionalna ustanova kulture ikada podvrgnuta totalnoj reviziji koja je trajala više meseci – ispitivanja svih aspekata rada iz perspektive zakonitosti finansija, stručnih programa i standarda… Mesecima je to trajalo, sa komisijom koja je ovde puno radno vreme gledala sve papire i sve proveravala. Očigledno je bila poslata da bilo šta pronađe kao povod za smenu. Ništa nije mogla naći osim priznanja da je Biblioteka bitno unapredila rad, bibliotekarstvo, struku itd. To je bio najkonkretniji slučaj. A indirektnih pokušaja sa neprestanim kampanjama u medijima bilo je konstantno. Postoje mediji koji su imali čitave serije napisa sa vređanjem, omalovažavanjem, difamacijom, lažima, podmetanjima, na nivou najniže vrste u potpuno preslikanom maniru rubrike “Odjeci i reagovanja”, zloglasne iz Miloševićevog vremena u “Politici”. Tu su prednjačili “Pečat”, “Večernje novosti”, “Nova srpska politička misao”, neki tabloidi itd. Bio sam stalna meta i ovo je samo egzekucija.

Zašto ste bili meta?

Zato što sam se na najeksplicitniji način kao pisac i angažovani javni intelektualac borio protiv ključne ideološke matrice koja je odgovorna za unazađivanje ove države, naroda, kulture, ekonomije, politike – a to je nacionalizam. Moj najdirektniji antinacionalistički stav bio je nepodnošljiv za sve portparole i glasnogovornike nacionalističkih matrica i stavova. Za njih je bilo nepodnošljivo da neko takav kao što sam ja vodi nacionalnu ustanovu. To je stalna iritacija. Ja verujem da smo za srpsku kulturu, jezik, knjigu, baštinu i budućnost, u vidu svih ovih stvari koje smo u Biblioteci napravili, zapravo bili najpartiotskije angažovani. Bili smo nasuprot deklarativnih, retoričkih i nacionalističkih fraza.

Višepartijska diktatura

Nakon svega može se postaviti pitanje slobodnog angažmana intelektualaca koji su poslom vezani uz državne institucije. Verujete li da je ovo početak odmazde prema njima i povratak u devedesete?

Ovaj čin je direktna poruka javnosti, ne samo kulturnoj i intelektualnoj, nego ukupnoj, da mora da pazi šta priča. To je neka vrsta latentnog, neobjavljenog vanrednog stanja i po porukama koje se šalju i po načinu na koji se sprovodi – bez procedure, bez ikakvih dokazivanja, preskakanjem nadležnog ministra prilikom glasanja o mojoj smeni. To zaista podseća na neka vremena za koja smo verovali da se nikad više nakon uspostavljanja demokratije neće vratiti. Izgleda da se, nažalost, vraćaju. Zašto? To je stvar za debatu i analizu. Društvo je u stanju razorenosti, nedefinisanosti, potpune neizvesnosti, osiromašenja, nerešenih ključnih problema. Nema se odgovor na ključna pitanja i onda se, naravno, poseže za zastrašivanjem, za represijom kako bi se stvar držala pod kontrolom, a sve da bi se zataškali pravi problemi.

Forum pisaca je zatražio da se odluka ukine jer je neustavna, ali ova Vlada je usvojila mnoge odluke koje je čak i Ustavni sud osporio, pa su i dalje na snazi. Mislite li da će sad biti nekih promena?

Ne verujem da će ta inicijativa proizvesti neki realni, pravni i faktički efekat, ali je značajna simbolički, jer pokazuje da postoji otpor represiji i da društvo i javnost ne ćute i ne pristaju na sve bez reakcije. To je ipak nešto. Pozivaju se na član iz Ustava koji izričito kaže da se ne može sankcionisati niko za popisivanje bilo kakve peticije ukoliko to nije krivično delo. Ako se tako gleda, ja sam potpisao peticiju koja nije krivično delo. Prema tome, smena koja je na tome zasnovana po ovom članu bila bi neustavna. Nemam iluziju da će to na Ustavnom sudu izaći na videlo i proizvesti rezultat.

Mediji su još jednom pokazali svoju moć: vaša je smena u javnosti čak podržana, pošto su vas prozvali da kao državni službenik podržavate atentat na pretpostavljene?

Moć medija je stravična. Mediji se koriste umesto institucija i zakona i drugih demokratskih instrumenata, mediji su ti u kojima se vodi politika i u kojima se navodno rešavaju problemi. Nikakvi se problemi ne rešavaju, nego se spinuje da bi se prikrivali neuspesi, nedovršenosti, manjkavosti i nedovoljna kompetentnost za rešavanje stvarnih problema. Ta kombinacija estrade, višepartijske diktature i nacionalizma zaista je ubitačna.