Mladi teže levici, uvek i svuda

Dana 24. 08. 2009. g, u ul. Francuska br. 33, po prethodnom dogovoru, okr. Trivunac Ratibor, okr. Kurepa Tadej i okr. Vulović Ivan i okr. Dojkić Sanja, kao pripadnici i članovi Anarho-sindikalističke inicijative (ASI), i okr. Savić Ivan i okr. Mitrović Nikola kao simpatizeri ASI-ja u nameri da naškode državi Grčkoj, preduzeli su opšte opasnu radnju bacanjem molotovljevih koktela na Grčku ambasadu, a sprejom crvene boje ispisali su grafit “A” kao simbol njihove organizacije, u cilju podrške grčkom državljaninu Teodisu Iliopunosu koji je štrajkovao glađu u Grčkoj, izražavajući tako protest prema Ustavnom poretku i Vladi Grčke, na šta ih je sa umišljajem podstrekao okr. Trivunac Ratibor…

Tako glasi početak optužnice protiv navedene “beogradske šestorke”, kako su već dobili nadimak, a završava time da su svi optuženi za delo međunarodnog terorizma. Početak suđenja zakazan je za 17. februar. Dakle, gotovo šest meseci “beogradska šestorka” nalazi se u zatvoru, prvo zbog sporog istražnog postupka koji je trajao dva meseca, a zatim i zbog optužnice koja šestorku stavlja rame uz rame sa Osamom bin Ladenom, čak i sa Ratkom Mladićem jer se međunarodni terorizam nalazi u odeljku Krivičnog zakona tik uz genocid i ratne zločine. Srbija se lako latila međunarodnog terorizma, dok o genocidu ne želi ni da priča.

O odnosu Srbije prema “beogradskoj šestorki” za “Novosti” govori Srđa Popović, advokat optuženog Ratibora Trivunca.

Levica, desnica, centralno

Prokomentarišite nam za početak optužnicu protiv “beogradske šestorke” za delo međunarodnog terorizma?

– Optužnica je skandalozna i naduvana van svake proporcije, kao da je reč o pripadnicima Al Kaide. Celom događaju je dat značaj kojeg nema. To je budalaština. Država je uvidela da to može da ispadne neprijatan događaj i shvatila da optužnica ne može da opstane. Mislim da su i ljudi koji su stali u njihovu odbranu neadekvatno reagovali, pa se ceo slučaj proglašava napadom na levicu. To su sve deca, devojka ima 19 godina. Dati značaj njihovom postupku i glupoj reakciji države ne čini nikom uslugu. Mi smo jedna sredina koja je navikla da reaguje histerično u svim slojevima, pa se stvara neka eksplozivna atmosfera, a vrlo brzo po pravilu sve potone u zaborav. Ovo nije proces na kojem se može prelamati politika. Jednostavno, diže se odijum protiv huligana i desničara, pa je po komunističkom sistemu trebalo naći nešto i na levoj strani, da se očuva izgled zlatne sredine, neutralnosti, koja je omiljena pozicija Borisa Tadića. Ako već hoćete ceo slučaj da stavimo u neki kontekst, jasno je da živimo u vrlo nepravednom društvu i da su mladi ljudi vrlo osetljivi na to, uvek i svuda. Uvek i svuda mladi teže levici. Pošto su novi u toj igri, oni nepravdu doživljavaju dramatično i to je dobra stvar. Dobro je da još uvek ima mladih ljudi koje nepravde peku. Ne postoji ideja ne samo klasne, nego i ljudske solidarnosti. Crkni kad nisi sposoban da napraviš milione, šta da plačemo za tobom?! Mislim da to kod ovog uzrasta ljudi, ovakvog psihološkog profila, jeste povod za ogorčenje i iskrene emocije.

Akcenat u optužnici je, između ostalog, i na tome da su optuženi članovi ASI-ja, kao da je to već samo po sebi zločin?

– To je značajno napomenuti. Ta organizacija nema nikakve veze sa onim šta su oni radili. Samo su pozvali na podršku čoveku koji štrajkuje glađu. O načinu davanje podrške nije ništa rečeno. To je ugledna međunarodna organizacija, koja je registrovana i u Srbiji. Nikad nije imala probleme sa vlašću, poštovanjem zakona, niti je pozivala ikoga da se bavi terorizmom. Ovde želi da se stvori utisak da je to neka teroristička, anarhistička banda. Omladina je, verovatno samo zato da prida značaj podršci, odlučila da napravi malo vatrometa. Sredstva sa kojim su pokušali to da urade nisu teroristička. Njima nije moguće izazvati smrt ljudi, štetu velikog obima, ugrožavanje sigurnost većeg obima, kao što je bio slučaj prilikom rušenja kula u Njujorku. Kakav je to terorizam kad pazite da se slučajno ne desi da od flaše benzina neko ne strada, pa je jedna bačena u zid ambasade a druga na trotoar?! To šta je bilo na zgradi, čovek je ugasio rukom.

Ne znam zašto mi sebi pravimo probleme koji uopšte ne postoje. Pođimo sa stanovišta države koja želi da čuva red, mir i stabilnost. Zašto tako histerično reaguje na takvu budalaštinu i stvara u društvu veliku polemiku? Postoji prekršaj pod koji je to moglo da se podvede i savršeno da se uklopi, ali ne. Oni podižu optužnicu za međunarodni terorizam. Slažem se da ne može tek tako da se pali benzin na ulici, ali optužnica je budalaština. Možda neko od njih i ima neka ozbiljna politička uverenja, mada sumnjam. To je za njih bila romantična avantura, revolucionarna, što je u skladu sa godinama.

Da li bismo taj prekršaj mogli da uporedimo sa onim kad su razbijane i paljene ambasade u Boegradu (američka, hrvatska, slovenačka…), što je bilo i organizovanije i šteta je bila drastično veća?

– Jeste. A ja tu samo vidim tendenciju koja je postojala u komunizmu: jedan mora da odgovara za hrvatski nacionalizam, pa mora jedan i za srpski. Moraju neki monarhisti, ali i neki trockisti, pa se to stalno tako održava. Kao svi su ekstremi isti, samo naša zlatna sredina valja.

Postoji značajniji problem – zbog “budalaštine” u zatvoru je trenutno šestero mladih ljudi, od kojih je devojka jedva punoletna, što može bitno da utiče na njihove dalje živote. I psihički stabilnije osobe teško bi izdržale to vreme sa najokorelijim kriminalcima.

– Naravno. To je skandalozno, ali to pokazuje kako jedna glupost vodi ka drugoj. Kod ovakve optužbe, gde su predviđene kazne zatvora od tri do 15 godina, pritvor je obavezan. Pogrešno su kvalifikovali jedno delo, pa je držanje u pritvoru mladih ljudi obavezno. Sad tu više nema priče, mora da se menja kvalifikacija. Apsolutno sam siguran da će ona i biti promenjena. Glupost je suviše velika čak i za naše pravosuđe, ali eto kako jedna stvar povlači drugu. Jedan od njih je izjavljivao da je policija od njega pokušala da iznudi priznanje da je nabavljao neke bombe. Odupro se tome. Kaže da su mu stavili kaiš oko vrata i pomoću pendreka ga zavrtali i tražili da prizna. Zašto? Zbog čega? Ne mogu to da razumem.

I Tadić je bio u Padinjaku

Da li mislite da je politika umešala svoje prste, ne samo zbog te Tadićeve omiljene zlatne sredine, već i zbog činjenice da je u pitanu bila ambasada Grčke, države prijatelja Srbije koja nije priznala nezavisnost Kosova? Znamo da je Srbija jedina zemlja u Evropi koja zarad toga nije čak osudila ni kršenje ljudskih prava u Iranu.

– Sasvim je jasno da tu ima istine. Ako napadnete američku ili hrvatsku ambasadu, to ima drugi prizvuk nego kad napadnete bratsku grčku. Onda se govorilo da je to normalan gnev i frustracija prema onima su nam otimali Kosovo, koji su nas bombardovali, i da su još dobro prošli. Ali ne možete baš uz svaku banalnu životnu činjenicu da upisujete taj ogroman politički koordinatni sistem. Nije sve politički motivisano u životu, nije tačno da se naši životi odvijaju samo u tom prostoru. Ljudi koji se bave politikom steknu deformaciju i misle da je sve u kontekstu podrške ili napada na njih. Kaže Ceca Lukić (autorka “Peščanika”) da je to davljenje u plićaku. Jeste. Nema tih velikih tema, raščišćene su i sad se davimo u plićaku.

Delo međunarodnog terorizma nalazi se u istom odeljku KZ-a kao i ono genocida i ratnih zločina. Država je ovo okarakterisala kao međunarodni terorizam, a srebrenički pokolj ne može ili ne želi okarakterisati kao genocid?

– Sada i vi to stavljate u veliki kontekst. Međutim, to pokazuje da su sva merila izgubljena. Svi se povode za emocijom i u stanju su sve da kažu kako bi je odbranili. Ali jeste, to je stvarno tako kako kažete.

Setio sam se jednog detalja. Početkom osamdesetih branio sam tadašnju devojku Borisa Tadića zbog toga što se na javnom skupu pojavila sa amblemom Solidarnosti Leha Valese. Tim povodom su i ona i Tadić proveli u Padinjaku (zatvor u Padinskoj skeli) dva meseca. Zar se on ne seća tog doba, šta su radili i koliko su zapravo bili opasni? Zar ne prepoznaje u ovoj deci i te šezdesetosmaške godine i ondašnju omladinu koja je bila inspirisana idejom ravnopravnosti zbog neravnomernog bogaćenja i emocije je isto iznosila na javni način? Zar se on toga ne seća? Seća li se koliko smo svi mislili da je reakcija bila neadekvatna nakon što su završili u Padinjaku? On iz svog iskustva razume šta se sa ovom decom dešava. Iskreno, mislim da možemo da očekujemo da budu osuđeni i da ih Tadić sutradan pomiluje.

Srbija u analima svetskog pravosuđa

Mogao bi da se pozove na taj slučaj i tako pridobije malo simpatija javnosti?

– E, to ne znam. I oni su bili pozitivni i strašno simpatični. A da li su njihova politička uverenja bila zasnovana na nečem čvrstom? Ceo pokret iz 1968. bio je moralni revolt zbog nepravednog društva, isto kao i sad. Ovi sebe zovu anarhistima, a oni su se zvali marksistima ili trockistima, kako god. Moraju da imaju neko ime. To je bio normalan, spontani proboj života tih mladih ljudi koji vide oko sebe nepravdu. Žele i moraju da reaguju.

Kad smo već kod rezolucije, kako vi vidite ova višemesečna naklapanja o Srebrenici i donošenju rezolucije?

– To je u sklopu Tadićeve evropske priče. On zna da je dobio izbore na tome. Kandidatura je podneta, a EU preporučuje donošenje rezolucije. Mi smo pozvani da je donesemo mnogo više nego EU i ne možemo sad da se pravimo ludi. Jasno mi je da će glasati za rezoluciju koju Srbija ima snage da sastavi. Ni do sada nisu činili nešto da objasne svetu da li je bilo genocida, šta je sa Mladićem itd. Samo pričaju da treba da okončaju saradnju sa Hagom, a ništa zbog čega to moraju. To je prazan gest koji je morao da se učini, sa stanovišta DS-a. Sada se vidi ono što se i ranije videlo iz aviona – da o svemu postoje dva stanovišta. Stalno se poteže priča kako mi nismo osuđeni za izvršenje genocida. Nismo, ali smo proglašeni odgovornima po Konvenciji o genocidu i pošto je to bi prvi takav slučaj, ostajemo u analima svetskog pravosuđa kao jedina zemlja koja je proglašena odgovornom za kršenje Konvencije o genocidu. Ali, to su slabi argumenti za ono o čemu se ovde radi.

Pred tim istim sudom gde je Srbija proglašena odgovornom za nesprečavanje genocida u Srebrenici tuže se sada Hrvatska i Srbija. Ako Srbija nije osuđena za genocid u Srebrenici, kakve su šanse Hrvatske, a kakve Srbije, koja je čak potegnula pitanje Jasenovca, iako se dobro zna da je Konvencija o genocidu donesena tek posle rata?

– Hrvatska tužba nema nikakve šanse i to se dobro zna. Nije to neka velika mudrost. Onda se pitate otkud toliko uzbuđenja oko toga. Zato što će ponovo da se razmatraju neprijatne stvari. Opet bi se objašnjavalo kako se raspadala Jugoslavija, ko je odgovoran, ko je prvi počeo, ko je bio glavni akter. To ova država ne voli. Ona želi da to ostavi po strani, jer sada je sve u redu i zašto da ponovo potežemo ta pitanja? Prva ideja je protivtužba. Ti si podneo tužbu, pa mogu i ja. I sad se odjedanput poteže Jasenovac, što je blesavo, jer to delo nije postojalo u doba kad se to dešavao i to je neotklonjiva formalna prepreka. To nije ni pravni rezon, to je više igranje prema javnosti. Oni nas da tuže, a šta su nam radili! Ipak se brukate, skupljate tim i pišete tužbu, a znate da su obe tužbe bezvezne. To je neko prilično infantilno naganjanje i sticanje kratkoročnih političkih poena, i to u jednoj populaciji koja je opterećena osećanjem krivice. Negde duboko znaju ljudi i šta je Milošević radio i zašto su ga birali. Teško je to. To osećanje krivice ne treba podcenjivati, onda je negacija uvek histerična. Nismo, nismo, nismo… I tu je problem sa Srebrenicom. Posle Srebrenice negiranje je postalo nemoguće. Da nije toga bilo, ostalo bi izmuljali, pričali bi neku priču, ali sa ovim se ne može. U takvoj situaciji je najlakše priznati odgovornost i reći da ti je žao. Ali ne, mi to ne radimo.

Pa Milošević je tako učio – Srbija se saginjati neće!

– Da, a Vojislav Koštunica nam čuva dostojanstvo. Nisi izgubio dostojanstvo kad si izvršio genocid, nego kad to treba da priznaš.