Gola istina

Tea Tulić: “Kosa posvuda” (Algoritam, 2011)

Prvi roman Tee Tulić (Rijeka, 1978) idealno se uklapa u deo aktuelnog “riječkog pisma”: s knjigom “Kako svezati cipele” Nikole Petkovića deli istovetan narativ o mučnom i neizbežnom procesu umiranja jednog od roditelja koji boluje od raka, dok s hibridnom prozom Daše Drndić deli istovetno interesovanje za telo koje pati. Ipak, ciljevi su im različiti. Petkoviću je očeva smrt povod za evokaciju ličnih mikro-trauma i polemički portret autoritarnog oca, Tei Tulić je majčina neizlečiva bolest okvir i poveznica za rasute epizode porodične storije. Dok su prozni segmenti Daše Drndić bliski zdravstvenom biltenu u kome naratorka posvećeno beleži distribuciju neugodnosti koje joj vlastiti organizam pričinjava, majčina bolest u naratorki romana Tee Tulić izaziva radikalnu socioantropološku skepsu koja osvetljava naličje svih koji profitiraju na tuđoj nevolji i pojačanoj nadi: nadrilekara, bioenergetičara, farmakologa alternativne medicine, sve do crkve.

Stvarnost u srcu fikcije

Nije nepoznato da je u sva tri slučaja u literarni tekst direktno upleteno lično iskustvo. Ako se setimo Perišićevih autofabula, Jergovićevog “Oca”, Bazduljevih romana “Sjetva soli” i “April na Vlašiću”, svih knjiga Srđana Valjarevića, knjiga Bore Ćosića “Consul u Beogradu” ili “Kratko detinjstvo u Agramu”, Begbedeovog “Francuskog romana…”, vidimo da u savremenoj literaturi takav miks nije usamljeni fenomen. Nije se samo status fikcije promenio, već i naše očekivanje od nje. Pitanje da li se nešto zaista desilo nije važno, čak i kad je reč o tekstovima bliskim autobiografiji. Štaviše, dokumentarizam nije tek podloga za pripovednu fikciju, on je njen sastavni deo, često i podrazumevajuća norma post-postmodernog realizma. Žanrovske matrice i klišeji su potrošeni, kao i njihova kombinatorna reciklaža, ostala je gola faktografija, tekst o stvarnom koji je u isto vreme fikcija stvarnosti i retorika fikcije. Dakle, dilema je ne da li se zaista ono opisano u tekstu dogodilo i kome, lako je iza maske naratora prepoznati vaskrslog i isceljenog autora, nego šta znači to recepcijsko širenje fikcije na nekad rubni prostor literature, šta znači nemimikrijsko predočavanje stvarnosti koje direktno ogoljuje i autora i tekst, ne primoravajući nas pritom da ih nužno prognamo u susednu zgradu, kod hroničara, žurnalista ili esejista.

Roman “Kosa posvuda” Tee Tulić sačinjava niz kratkih i veoma kratkih priča, naslovljenih i plasiranih uglavnom na jednoj stranici. Kao takve, one mogu funkcionisati i samostalno a njihov raspored u romanu je proizvoljan. Linearnost vremena je ukinuta, prelaz od naratorkine infantilne perspektive do njene zrelije faze skokovit je i nepredvidljiv. Jedina stalna i progresivna narativna nit jeste metastaza bolesti, posredno prikazana majčinom promenom bolničkih soba. Brojne priče-poglavlja tako deluju kao svetlosni signali koji delimično osvetljavaju prošlost – celina prošlog je nenadomestiva, a celina romana je evokativni mozaik kome ciljano fali dosta kamenčića. U romanu Tee Tulić dominira gorčina sučavanja sa smrću majke iskazana tehnikom isečka, gde fragment menja ili nagoveštava celu situaciju, i neočekivanim asocijacijama.

Nimalo mekoće

Evo i dva primera. U poglavlju “Kosa u sifonu”, naratorka je devojčica čije sakupljene vlasi majka čisti iz sifona kade. Naratorki su majčine reči “Kao da imamo psa u kući!” okidač da se seti događaja kada je mimo znanja roditelja uvela psa lutalicu koji je pojeo “svu maneštru i sav kruh”. “Bio je velik i gladan, kao i tata te večeri. Stoga je morao otići.” Diskretan humor prati dvodelnu priču, gde prizor iz detinjstva predstavlja otklon od simbolike kose čije nezaustavljivo opadanje označava bolest i smrt. Poglavlje “Dom za vješanje” počiva na dva nonina komentara: “Eto, što su muški”, kada je otac razbio luster zbog naratorkinog rođenja, i “Žene se nikad ne vješaju bez veze”, kada se komšinica obesila o čiviluk. Priča se završava konstatacijom da u majčinoj bolničkoj sobi često sede u jaknama i kaputima, jer “nema kukica na zidu”. Ovde crni humor nije kontrapunkt smrti koja se širi i zadobiva oblik samoubistva iz očajanja, kompatibilnog vlastitom, uz koje se iščekuje neizbežno.

Roman “Kosa posvuda” Tee Tulić, iako prvenac, oličenje je inventivne pripovedne ekonomije i depatetizovane sugestivnosti. “Nimalo mekoće u riječi satkanoj samo od suglasnika”, finišira naratorka svoj potisnuti porodični roman obeležen smrću. Nimalo olakšanja, tek snaga sećanja u tekstu na granici fikcije.