Poklonu se u primedbe ne gleda

Na pročelju Skupštine Srbije i Skupštine Beograda pored srbijanske zastave zakočoperila se još jedna, sa čak 12 zvezdica. Ukinuli su jednu petokraku da bi ih vratili 12, reći će zlobnici.

Kad smo već kod zvezda, svemu je prethodila još jedna, ona koja će ubuduće stajati uz ime Kosova, a koja će zapravo biti pojašnjena fusnotom, a time su se navodno zadovoljile obe strane, Beograd i Priština, čime je otklonjena prepreka za predstavljanje Kosova na međunarodnim skupovima.

Niko nas ne može uveriti da se ta sitnica nije mogla dogovoriti tamo u decembru, kad su balvani postavljali balvane i kad su ti balvani bili jedini “naš” odgovor na ono što je dolazilo iz Prištine, ali i Brisela. Slabo bi se to održalo do danas, a kamoli do izbora, a grehota bi bilo ne upregnuti jedno briselsko “da”, izrečeno onako između dva zalogaja tokom večere šefova država, što zapravo govori o nedoumici, a na kraju i o značaju odobrene kandidature. Ali, hajde, ne budimo nakraj srca. Razlučimo još malo sadržaj kandidature.

Predsednik Srbije Boris Tadić skromno je zaključio kako “najveću zaslugu snose zapravo građani Srbije jer su oni podneli najveći teret”. Teret podneli jesu, odnosno teret još podnose i podnosiće ga, ali ne zato jer to žele, ali nije u tome suština problema. Suština je u tome što nisu baš sigurni zašto podnose taj teret. Predsednik je to pokušao objasniti rekavši da će kandidatura privući nove investicije, a to znači i nova zaposlenja.

Reklo bi se da smo poprilično ozbiljno shvatili sebe, pa je vesela družina iz Srbije potencijalnim investitorima u Briselu ukratko predstavila zemlju. Družinu su sačinjavali Emir Kusturica i njegov No Smoking Orchestra, a između ostalih i prvi policajac Srbije Ivica Dačić, koji se u zanosu latio mikrofona i šeretski otpevao pesmu Halida Bešlića “Miljacka”. Nije moglo biti bolje, nije moglo biti metaforičnije: Miloševićev šegrt uz Miloševićevog omiljenog režisera, odbeglog Sarajliju.

Izvedba u Briselu bila je izrugivanje hiljadama Sarajlija ubijenih baš Miloševićevim snajperima i granatama. No tu leži najveća vrednost njihovog nastupa, jer to je neušminkana slika Srbije. Ali dotiče li to ikoga, da li je neko izrazio svoje gađenje? Baš onoliko koliko su se gadili kad su Miljackom plutali leševi.

Kandidatura je praćena rezolucijom Odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta o napretku Srbije, gde se u čak dve trećine tačaka ukazuje na sistemske nedostatke koje treba otkloniti. Sve ukazuje na to da je Srbija status kandidata dobila kao poklon. A poklonu se u zube ne gleda, pogotovo što je to jedini adut Demokratske stranke u predizbornoj kampanji.