Ko je ubio Slavka Ćuruviju?
Pomirbena Srbija Miloševićevih socijalista i Tadićevih demokrata krov je za opstanak brojnih “uslužnih” delatnosti i delatnika iz perioda pre 5. oktobra. Neki su ostali na pozicijama na kojima su bili, a neki i avanzovali. Predsednica Vrhovnog kasacionog suda i Vrhovnog saveta sudstva Nata Mesarović, pre 13 godina bila je sudija Okružnog suda u Beogradu. Samo mesec dana pre nego što je ubijen, Slavko Ćuruvija, zajedno sa kolegama Srđanom Jankovićem i Zoranom Lukovićem, bio je osuđen na pet meseci zatvora za “širenje lažnih vesti”. Odluku je doneo sudija Prvog opštinskog suda Krsto Bobot, a naša junakinja recimo da je potpisala presudu, iako se to zbog ubistva nikad formalno nije desilo.
Pismo Kacinu
Spomenuta trojka jeste osuđena, ali tužilaštvo se požalilo na visinu, a branitelji na presude. Pre nego su u Okružnom sudu stigli da potpišu bilo šta, Ćuruvija je već bio bivši, a to kao olakšavajuću okolnost, u podsećanju na “Slobodnoj Evropi”, vrhovna sutkinja i navodi. Kako Ćuruvije više nije bilo, tako je i postupak protiv njega obustavljen. Tu nesreću nisu imali Janković, Luković i Dragan Novaković, koji su uz potpis Nate Mesarović završili u zatvoru.
Sa takvim sudstvom, nije ni čudo da se Jovo Ćuruvija, Slavkov brat, odlučio na očajnički potez. Poslao je pismo Jelku Kacinu, izvestiocu Evropskog parlamenta za Srbiju i zamolio za pomoć jer su vlasti nezainteresovane da rasvetle slučaj.
Evo nekih detalja iz pisma: “Tortura zlikovačkog režima Slobodana Miloševića počela je 1998. godine donošenjem Zakona o informisanju, takozvanim Šešeljevim zakonom, u vreme ministrovanja Aleksandra Vučića. Tortura je pojačana posle govora moga brata pred Helsinškom komisijom, u američkom Kongresu 10. decembra 1998.
Slavko Ćuruvija je bio oštar kritičar Miloševićevog režima, u kome je današnji ministar policije Ivica Dačić bio glasnogovornik zločinca Miloševića. Energično se suprotstavljao njegovoj politici na Balkanu i u Srbiji. Na jednoj od njegovih poslednjih konferencija za novinare, 10. marta 1999. godine, pozvao je tadašnju saveznu i republičku Skupštinu da smene Slobodana Miloševića, predsednika SRJ i republičku Vladu, a građane Srbije da, u demonstracijama, traže hitno raspisivanje parlamentarnih izbora.
Zločinački režim Slobodana Miloševića je odgovorio ritualnim ubistvom na pravoslavni Uskrs 11. aprila 1999. godine. Na opšte zgražavanje porodice kao i srpske javnosti, mnoga lica koja su učestvovala u pripremi ubistva moga brata danas se nalaze u državnim preduzećima i ustanovama, a neki od njih su i napredovali.”
Pogled u Brisel
Jovo Ćuruvija dalje moli Kacina da izvesti evropske institucije da sve do današnjih dana ubistvo nije rasvetljeno, niti je pokrenut bilo kakav sudski postupak, te da izvrši pritisak na vlasti u Srbiji da sprovedu temeljitu i ozbiljnu istragu kako bi da sve učesnike u ovom zločinu (podstrekače, pomagače, organizatore i ubice) izvele pred lice pravde. Ćuruvija navodi i koliko se puta do sada (33) pismeno obraćao molbom za razgovor institucijama i pojedincima, ali odgovora i dalje nema, pa kao jedinu nadu vidi pritisak Brisela.
Izvan pisma Jovo Ćuruvija nije propustio da spomene da tajne službe i ljudi iz Miloševićevog vremena i dalje imaju kontrolu nad politikom Srbije. Ako mu ne verujete, Nata Mesarović će vam pomoći otkloniti sumnje, a ukoliko ni to ne uspe, tu su Ivica Dačić i njegova “prevaspitna palica”. Pa da vidimo te neverne Tome.