Sve za Evropu i Metohiju
Parlamentarni i lokalni izbori u Srbiji su okončani, ostao je još samo drugi krug predsedničkih izbora za koji se ne treba previše brinuti, jer će u svakom slučaju pobediti evropsko lice Srbije sa Kosovom u gepeku. No to ostavljam analitičarima koji su, kao i političari nakon izbora, svi odreda zadovoljni svojim prognozama. Pokušaću da ukratko rezimiram status kulture u mreži političkih koncepata koje su partije sa najvećim brojem osvojenih glasova, pre svega SNS i DS, predočile javnosti, neposredno ili posredno, što je bio mnogo češći oblik najavljivanja kulturne politike. Moram priznati da je takav zahvat prilično težak, jer gotovo nijedna partija nije jasno iznela svoj program koji bi se ticao te najmizernije oblasti, koja po pravilu, u postizbornoj trgovini dospeva u ruke onih koji ne znaju šta bi radili s njom.
Dragan Kojadinović je čuvao voštanog Dražu i maštao o tome da nadgradi Narodnu biblioteku i na spratu otvori hotel sa striptiz-barom, Voja Brajović nije stigao da se uživi u ulogu ministra kulture, Nebojša Bradić je previše slušao “gospođu ministarku” – Zorana Hamovića, dok je Branislav Lečić mislio da “ustanička” beseda sama po sebi završava posao.
Oteta pobeda
Svaka stranka generiše svoju kulturnu politiku iz neke platforme, bilo da je reč o programskim tekstovima intelektualaca-saputnika partijskog života, bilo da je u pitanju iskustvo partijskih kadrova, uglavnom iskustvo rada u sferama koje se na bilo koji način mogu tretirati kao poslovi u kulturi. Trenutno najjača stranka u Srbiji, koju predvodi Tomislav Nikolić, jedan od predsedničkih kandidata u drugom krugu izbora, može se pohvaliti i intelektualnom genezom i iskustvom. Naravno, ukoliko shvatimo kulturu u širem smislu. Dojučerašnji saborci Vojislava Šešelja imaju bogato iskustvo u paramilitarnom životu Srbije, kao i u izdavaštvu. Te dve stvari su stopljene u delovanju ex-radikala. Ono što je ovlašćena radikalska štamparija “Etiketa” iz Boleča odštampala meri se na tone. Najveći deo produkcije otpada na produkciju Vojislava Šešelja, ali ni ostali funkcioneri nisu izostajali. Naslovi Tomislava Nikolića su sledeći: “Ni pobeda ni poraz” (2004), “Sve za Kosovo i Metohiju” (2004), “NATO Skupština” (2004), “Oteta pobeda” (2003), “Kroz medijski mrak” (2002). Kamen temeljac kulturne i ratne politike radikala bio je Lazo M. Kostić, privrženik statistike i Hitlerovih ideja. Radikali su mu objavili opsežna “Sabrana dela” 2000. godine: “Hrvatsko varvarstvo”, “Katolički Srbi”, “O srpskom imenu” itd.
Konvertitstvo jednog dela radikala dovelo je njihovu ultranacionalističku politiku do šizofrene situacije, koju su pre toga patentirali DS eksperti pod geslom Sve za Evropu i Kosovo. Kultura se u takvom konceptu uglavnom tretira kao identitarna matrica za generisanje nacionalne kohezije. Na toj relaciji danas treba tražiti razlike između demokrata i naprednjaka. Po logici stvari, trebalo bi da program demokrata bude bliži evropskom polu, a naprednjački kosovskom, ali to odavno već nije tako. Bojim se da se na toj skali dogodio fenomen susretanja i to u desnoj zoni, ka kojoj je skretao DS i iz koje se pomicao SNS. Danas su njihovi ideološki registri toliko približeni da reči Borisa Tadića, koji se trudi da markira tu gotovo nevidljivu razliku (“vrednosnu i karakternu”), ne kazuju ništa osim da su, eto, tu gde jesu.
Salijeri i Mocart
S druge strane, demokrati su jedan emancipatorski kulturno-politički projekat doveli do tačke spajanja s naprednjacima. Kako se to dogodilo? I koja platforma stoji iza koncepta shvatanja kulture u visokim forumima DS-a? Da li je u pitanju književno-politička etika jednog Borislava Pekića, suosnivača Demokratske stranke i političkog protivnika Vojislava Šešelja na prvim višepartijskim izborima? Svakako da nije. Da li je to Đinđićevo anarho-liberalno nasleđe? Nipošto. Radi se o participaciji s pogubnom politikom Dobrice Ćosića, s jedne strane, i marketinškom pakovanju Srđana Šapera i njegovog McCanna, s druge. U takvoj simbiozi, novo lice DS-a postalo je nalik na “najuspešnijeg menadžera u srpskoj kulturi” Ivana Tasovca, direktora Beogradske filharmonije, čiji predsednik UO-a je upravo Šaper. Moglo bi se reći da je Tasovac paradigma kulturne politike kakvu vodi DS. Replika Novaka Đokovića, ali onog nesportskog, zabavnijeg dela u kome uživaju milioni. On je omiljen u beogradskoj čaršiji, “provokativan”, na njegov bunt se gleda kao na hir razmaženog deteta iz dobre kuće. On je stalni gost tabloida, član žirija u “Talentu”, zapravo apolitični birokrata u kulturi koji menadžmentom nadoknađuje sadržaje. Takav koncept kulturnog delatnika predstavlja savršen poligon za simulaciju dinamične kulture urbanog Beograda. Njemu je sve dozvoljeno jer njegovi zahtevi ne zadiru u koncepte dominantne politike, već je, naprotiv, ojačavaju.
Mogao bi Srđan Šaper da bude ponosan na sebe, baš kao i na okončane izbore. Ono što se dogodilo sa njegovom nekadašnjom grupom Idoli, koja je pre tačno trideset godina snimila album “Odbrana i poslednji dani” (naslov preuzet od Pekića), koji je kasnije proglašen za najbolji rok album YU roka, govori i o njegovom uticaju na profil kulturne politike Demokratske stranke, čiji je on funkcioner. Šaper i Nebojša Krstić, kao salijerijevski deo Idola, stvorili su ambijent za cvetanje njihovog biznisa, dok je kulturna scena pretvorena u neprestano šminkanje turbo-folka (jer to narod voli), tabloidni senzacionalizam “Pressa” i “Blica”, i kreiranje imidža predsednika koji se razume u talente, traktor “John Deere” i Republiku Srpsku.
Na kraju krajeva, sličnost između Šaperovih vrhunskih brendova, direktora Beogradske filharmonije i predsednika Srbije, je frapantna. Privlače idolopoklonike a ne nude ništa. Takva “umetnost” pakovanja je Srđana Šapera dovela na sam vrh moći. Ko ne radi s njim, može kao Mocart iz Idola – Vlada Divljan, da se povuče u Beč i nastavi da komponuje. To ionako ovde nikome ne treba. A svojim kvalitetom strašno razočarava Šapera i Krstića, tj. Tasovca i Tadića.