Osveta za 5. oktobar
Po deveti put u svojoj mladoj demokratiji građani Srbije dobili su ono šta su izabrali – 250 narodnih poslanika i, naravno, predsednika. Postoji ona stara narodna uzrečica “Spolja gladac, a iznutra jadac”, kojom bi se dao opisati i parlamentarni život.
Crveni tepih, špalir mundira, himna – sve su to novosti u odnosu na neke stare sazive parlamenta. Himnu, istina, gotovo niko nije pevao, ali parlament nema Sinišu Mihajlovića da propiše takvo pravilo. Glavnu reč imao je najstariji poslanik Zaharije Trnavčević, a tako će biti sve dok se ne formira skupštinska većina.
Deveti saziv još nije konačan, jer je sigurno da će se deo trenutnih poslanika povući na ministarske funkcije kad za to dođe vreme, ali već sad bi se mogla napraviti mala analiza. U novi saziv parlamenta ušlo je 11 koalicija, odnosno 36 partija, što je za 14 više nego u prethodnom. Tek nešto više od trećine (81) su žene – sa tim srbijanski parlament nema nekih problema, baš kao ni sa ostalim formalnostima.
Nakon određene pauze, u parlament se vratilo i nekoliko “poznanika”. Uz naprednjake u parlament je ušla i jedna porodica na koju se pomalo već zaboravilo. Reč je o familiji Karić koja se slavodobitno vratila nakon što se država pokušala obračunati sa nekadašnjim vlasnicima Mobtela i njihovim pater familiasom Bogoljubom Karićem. Čast porodice će ubuduće braniti njegov brat Dragomir i žena Milanka.
Novost u ovom sazivu svakako je Ružica Đinđić, supruga Zorana Đinđića, a za pravo onima koji tvrde da je rezultat ovih izbora povratak u devedesete, pored brojnih socijalista i naprednjaka, odnosno bivših radikala, daje i Siniša Kovačević, jedan od omiljenih dramaturga iz doba Mire i Slobe, koji sada predstavlja retrogradnu politiku Vojislava Koštunice.
Dan konstituisanja Skupštine mogao bi se shvatiti i kao neka vrsta osvete za 5. oktobar, jer Miloševićevi socijalisti nikad brojniji nisu bili, a predsednik je četnički vojvoda i kum Vojislava Šešelja. Osim toga, nekoliko hiljada građana se okupilo ispred parlamentarnog zdanja kako bi pozdravili novog predsednika, ali pre svega, stiče se utisak, kako bi se obračunali sa njegovim prethodnikom.
U SNS-u su negirali da su oni pozvali pristalice, već ističu da su sami došli, ali to i nije toliko bitno. Sam taj čin dolaska pred Skupštinu samo daje boju izjavama Tomislava Nikolića koji je poprilično uzburkao javnost u regionu rekavši prvo novinaru FAZ-a da je Vukovar bio srpski grad, a zatim da genocid u Srebrenici ne zaslužuje da bude okarakterisan kao genocid.
U neku ruku, takvo Nikolićevo ponašanje je manje štetno od Tadićevog ili je, u najboljem slučaju, manje licemerno. Slično je i sa sastavom Skupštine Srbije, i zapravo najpribližnija slika Srbije danas bio bi saziv sa nedostajućim Bogoljubom Karićem, sa Mirom Marković i, što da ne, Markom Miloševićem. Ali i za to ima vremena.