Potrebna nam je borbena demokratija

Ustavni sud Srbije nedavno je zabranio delovanje klerofašističke organizacije “Obraz”. Koliko je značajna ta odluka Ustavnog suda, a koliko je reč o šminki koja neće suštinski rešiti problem delovanja sličnih organizacija?

Na odluku su najviše reagovali politikolozi, sociolozi i kriminolozi koji ne postavljaju pitanje prava, kao ni istorijskog iskustva. Demokratija mora da se brani i u tom pogledu sva najvažnija iskustva imamo iz Vajmarske Nemačke, gde su u ime slobode izražavanja i okupljanja delovale ne samo Nacionalsocijalistička partija, nego i mnoge druge opasne grupe. Tu se pokazalo da je demokratija pred naletom tako organizovanih snaga, a u atmosferi socijalnog nezadovoljstva i krize, bila nesposobna da se brani. Pritom su dolazile do izražaja i predrasude raznih vrsta. Otuda potiče ona čuvena izreka da policija uvek žmuri na desno oko. To se i kod nas može videti. I našoj policiji i sudovima niskog ranga mnogo više smetaju levičarske organizacije, a mnogo manje oni koji su desno, koji im izgledaju bliže vlastitim shvatanjima o spasavanju nacije, porodice itd. To se u Beogradu najbolje moglo videti po grupici anarhista, koji su jedini ozbiljno presedeli u istražnom zatvoru bez sudske presude zato što su u protestu zbog sudbine svog kolege u Grčkoj na grčku ambasadu bacili jedan paradni, neupotrebljivi Molotovljev koktel. Proveli su više od šest meseci u zatvoru, što je više nego što je iko iz desničarskih organizacija posle presude stvarno preležao u zatvoru.

I Pinoče je branio porodicu

Treba li onda potceniti ovu odluku?

To rade tzv. nepravnici, koji smatraju da se zabranom ne postiže da takve grupacije nestanu. Zabrane mogu da budu atraktivne, da privuku pažnju publike, da podstaknu njihove istomišljenike i, naravno, njih je lako izigrati time što se zabranjena organizacija preimenuje i ponovo registruje sa istim ciljevima. Ali to nije nikakav pravni argument da sud to ne treba da radi. Sud treba da poštuje Ustav i zakone, a takve organizacije ne smeju da deluju. Naš sud se do sada na neki način ustručavao da to učini, ne toliko što je poštovao mišljenje kriminologa da će da se obnove, nego zbog toga što je smatrao da nema dovoljno one misteriozne stvari koja se zove politička volja da se one uklone, smatrajući da ne bi ni postojale da nemaju ozbiljnu podršku ne samo među stanovništvom, nego i od nekih moćnih institucija. Ako pogledate te aktivne organizacije, uvek je karakteristično gde su bile njihove prve adrese. Simptomatično je da za vreme Miloševića ni jedna nije nastala. Njihovo nezadovoljstvo je nastalo posle 2000. godine. “Obraz” je, koliko znam, jedno vreme stanovao u Domu armije, a “Dveri” u Patrijaršiji. Ne treba biti veliki mudrac i znati odakle stiže duhovna podrška takvim organizacijama, a možemo se zapitati, jer delovanje tih organizacija nije jeftino, odakle im stiže i materijalna podrška. Moja teorija je da Ustavni sud mora da radi svoj posao i ne sme da pravi izuzetke. Zadatak je suda da bude deo onoga što Nemci, poučeni vajmarskim iskustvom, nazivaju “borbena demokratija”, odnosno demokratija u kojoj se ne predaje i koja ne dozvoljava zloupotrebu ljudskih prava.

Demokratija nije samo poštovanje volje većine, nego i poštovanje niza okolnih preduslova, od kojih su jedni ljudska prava, izbegavanje tiranije većine, ali i tiranije manjine. Kod nas je došla na red neka vrsta tiranije manjine, koja se oslanja na neke predrasude većine. Ja tu zabranu odobravam, ali zajedno sa ovim kritičarima izražavam strah da neće biti efikasna. Neće biti efikasna dok god postoji podrška nekog moćnog. Najvažnije je sad uperiti oči u desničarsku vlast, u Tomislava Nikolića i Srpsku naprednu stranku. To su oni koji su bliski idealima koje navodno zastupaju ove organizacije – očuvanju srpstva, tradicionalnih vrednosti, porodice… Najveći branitelj porodice za koga znam bio je Augusto Pinoče. Prema tome, ako njima stigne signal od Nikolića i SNS-a da se to ne odobrava, kao i poruka od finansijera da više neće da troše pare na njih, onda će se oni džabe ponovo registrovati i ostaće u moru raznih čudačkih organizacija, koje uvek postoje u svakoj zemlji. Oni koji se predstavljaju kao pravi konzervativci treba da shvate da takve organizacije štete društvu jer ga deformišu.

Koliko se Srbija u bilo kom smislu ugleda na predratnu, ali i posleratnu Nemačku? Naš je osećaj da ova odluka Ustavnog suda nema uporišnu tačku u tome?

To ste dobro primetili. Mislim da imamo dosta paralelnih iskustava sa Nemačkom, ali da je to vrlo neprijatno reći. Tu treba biti jako oprezan da ne biste bili optuženi da odnekud sopstveni narod dovodite dotle da je podržavao jednu fašističku vlast, mada je elemenata nacionalizma kombinovanog sa socijalizmom bilo u Srbiji za vreme Miloševića. Trebalo je da učimo od Nemaca kako se sa tim izlazi na kraj. Pritom mislim i na vreme kad su Nemci počeli sa tim da izlaze na kraj. I Nemci su mrzeli Nirnberški sud kao što se danas ovde mrzi Haški tribunal. Sve je to trajalo do 1968. godine, kad je generacija sinova počela da postavlja pitanja očevima šta su to radili i kad je na neki način dosta inteligentnom politikom, kako nemačkih antifašističkih političara tako i Francuza, došlo do pomirenja. Tada je Nemačka počela da profitira što Hitlerov san nije uspeo. Nešto smo ipak naučili, jer se zaboravlja da srpski vojni obveznici nisu hteli da idu u ratove, da je odziv na mobilizaciju bio vrlo nizak, i to najniži u tradicionalnim ratničkim krajevima, a da su zapravo udarna vojna sila Miloševića i njegovog društva bili otpušteni robijaši i kriminalci.

Dosta više samosažaljenja!

Morate takođe imati u vidu da Srbija nije bila sama poražena od svih drugih, nego je to bio jedan sukob u kome su i drugi radili slične stvari. Svako ima neki izgovor. Gledajte i te stavove prema Haškom tribunalu. Setiću se uvek predsednika Vrhovnog suda Hrvatske koji kaže da se Hrvatima ne može suditi jer su bili branioci u agresiji, pa nisu mogli da počine ratne zločine. To je katastrofalno nerazumevanje humanitarnog prava. Imamo mnogo štošta da naučimo i opserviramo iz tog nemačkog iskustva, ali moramo da shvatimo da smo imali svoje specifičnosti. Najviše mi, međutim, smeta što nema nikakve debate. Socijalistička partija Srbije, partija koja je bila najodgovornija za to što se dešavalo, menja se, evropeizuje, a da nikad nismo čuli da je vođen neki razgovor o tome šta je bilo ispravno, a šta pogrešno. Da ne govorim o tome da ne znamo u kojoj meri su neoradikali, SNS, ipak javno ili barem u nekom širem krugu na artikulisan način razgovarali o tome šta su bile porazne posledice delovanja Vojislava Šešelja i radikala.

Mnogi će od Nikolića očekivati ono šta je u Hrvatskoj uradio Ivo Sanader, pre svega zbog činjenice da je za vreme Sanaderove vladavine uhapšen Ante Gotovina i da je do nekih pomaka u odnosu sa Srbima i Srbijom ipak došlo?

To potvrđuje moju tezu. Sanader je stigao sa reputacijom čoveka koji je bio na čelu onih čuvenih demonstracija u Splitu pod parolom “Svi smo mi Mirko Norac”. Stvari jeste počeo Sanader koji je počeo da menja stav. Upravo srpski desničari treba da kažu, ako žele da budu pravi konzervativci, da je to loše po interese Srbije. Ako međunarodna zajednica i EU postave test da moramo da pokažemo da smo savladali predrasude, a to je Parada ponosa, onda nema bežanja. To se vidi u Hrvatskoj, gde su se ministri poređali u Paradi.

Postoji li u SNS-u uopšte kapacitet za takvu vrstu promene? Vidimo da se na početku Nikolić nije najbolje snašao.

Nikolić je nastao tamo gde je nastao, a jedna od osobina radikala jeste da im je jezik prebrz. Najbitnije je za Nikolića, s obzirom na uslove pod kojima je nastao i razvijao se, da se smiri. Takvi ljudi, koji su stigli sa nekom jakom, ali amorfnom političkom podrškom, treba sad da traže dobre savetnike. Najviše me oneraspoložilo u vezi sa Nikolićevom proslavom pobede kad sam video ljude oko njega. Ne zaslužuju ničije poverenje, nemaju ugleda, i vidim ljude koji su menjali kapice, boje. S obzirom na položaj, mogao bi bolje da probere savetnike. Najpametnija politika bi bila da se ponaša kao fudbalski klub koji vrbuje mlade talente. To ne moraju da budu krajnje ubeđeni ljudi, mogu da budu oportunisti, ali treba da znaju neka znanja, počev od toga kako se ophodi sa inostranstvom, sa medijima, kako se postiže državničko ponašanje, kako se organizuje neka ceremonija…

Verujete li da bi se odnosi Srbije i Hrvatske mogli produbiti, odnosno da budu bolji od one lepe, ali površne slike koju su nam slali Ivo Josipović i Boris Tadić?

Oni bi mogli da postanu bolji kad bi se prenelo nemačko iskustvo novih generacija. Kod nas su mlađe generacije još zadrtije nego starije. Pravi protivnici Miloševića sad su već četrdesetogodišnjaci, a ovi mlađi su puni nacionalizma, samosažaljenja, tog uverenja da su nam učinjene nepravde, kao i raznih predrasuda. Naravno, to se leči kontaktima. Pomirenje počinje među običnim svetom. Pritisak za stvaranje zajedničkog prostora pod nekim novim imenom već je u toku, jer su nove jugoslovenske državice premalene za neke elite, za ozbiljne književnike, za ozbiljna pozorišta, filmove, muzičare… Jezik je, na kraju, jedan. Nisam pesimističan, jer tu ima podsticaja te vrste, ali je šteta što je i na tom paradnom nivou, gde su počeli Josipović i Tadić, zbog izbora u Srbiji i neumesnih izjava novog predsednika došlo do zastoja. Na Nikolićevu inauguraciju mnogi nisu došli zbog domaćeg javnog mnjenja, ali već će se naći prilika da stupe u kontakt, što podvlači i značaj bolje diplomatije u Srbiji, koja bi trebala da se vrati profesionalnom nivou.

Rasizam u Istočnoj Evropi

Kad smo već kod diplomatije, koliko je izbor Vuka Jeremića za predsednika Generalne skupštine UN-a pobeda politike Srbije, kako se to ovde predstavlja, a koliko poraz međunarodne politike?

Uložen je ogroman napor kao doprinos nekom prestižu Srbije, rekao bih i rehabilitaciji. Međutim, ta konfrontacija sa nekim zemljama Zapada i baltičkog regiona nije bila potrebna, a tu je i ta okolnost da je Rusiji bilo važnije da eliminiše ambasadora Litvanije, koji je davao izjave protiv SSSR-a. Srbija je gladna nekog priznanja i uspeha, a oličenje toga je Novak Đoković, čiji je uspeh besprekoran. Zato se tom mestu sad pridaje ogroman značaj. Mesto u UN-u nije lagodno, kao što neki misle. Jedan čovek, kog mesto ne drži, moraće da sedi satima i da sluša. Bio sam stažista u UN-u i znam koliko su dosadne te sednice. Važno je da Jeremić povede jedan iskusan tim koji će mu pomagati i koji će mu savetovati da neki put ne pušta jezik, kolikO:o god on to voleo.

Tu smo sad na zanimljivom terenu odnosa u Istočnoj Evropi, gde je komunizam prokazan kao zlo, veće i od fašizma i gde se fašisti rehabilituju?

Istočna Evropa je jako oštećena sa 50 godina jednopartijske, staljinističke vlasti. Moja je prva reakcija da je antikomunizam glavna opsesija svuda. To podrazumeva vraćanje na neke predkomunističke vrednosti. Da budemo iskreni, takve su vrednosti, sem u Češkoj, bile poludiktature, polufašističke… Rehabilitacija toga kao neke vrednosti danas deluje i anahrono i štetno. Pogledajte Mađarsku koja se dokopala EU-a i šta sad radi? Orbanova vlada rehabilituje Hortija i vraća na dnevni red jednu traumu iz istorije – Trijanonski ugovor. Onda nastaje jedna čudna zbrka, posebno kod nas, da se antifašizam izjednačava sa komunizmom i da kad god ste antifašista, onda vas nazovu komunjarom. Paradoksalno je da su komunisti u većini zemalja obezbedili ženama pravo glasa, komunisti su doneli zakon protiv zara i feredže, sprečili poligamiju… Nalet paradnog i jeftinog antikomunizma oseća se svuda i pitanje je samo ekonomskih okolnosti da li će ljudi da budu zadovoljni svojim statusom ili će da traže krivca drugde.

Porazno je da su ljudi iz Istočne Evrope najveći rasisti, kao da su im crnci nešto krivi. Zemlje tradicionalnog kolonijalizma su se izlečile i sad gledate publiku iz Hrvatske koja ne može da podnese jednog crnoputog fudbalera iz Italije, mada Hrvatska ni u najgoroj propagandi ne tvrdi da je stradala od crnaca. Komunizam je sigurno donela Crvena armija, ali tu nije bilo crnaca. Ja to tumačim tim glomaznim, jeftinim antikomunizmom, koji je bio jedina pokretačka snaga da se u Istočnoj Evropi nešto promeni bez ulaženja u dublje diskusije šta je od toga ostalo dobro, šta loše… Jedan naš ugledni književnik kaže da nije bilo Tita, od tate bi nasledio i vozio ćumur, a socijalizam mu je pružio nešto više. Kad bi se o tome počelo razgovarati, to bi, normalno, bio kraj, a ne smatrati da ako si protiv komunističkog terora, onda odmah treba da rehabilituješ i Ljotića i Nedića, koji su se obrukali kao nemački saveznici. Ima nas koji smo žrtve pravog nacionalsocijalizma i teško nam je kad pokušavaju da nas ubede da je Nedić bio dobar za Srbiju.